Loša vest je da kandidatura za kandidaturu za članstvo Srbije u Evropskoj uniji nije prošla – ovaj put. Dobra vest je da je nagovešteno da bi mogla proći neki drugi put, to jest, već u februaru, odnosno martu sledeće godine, što znači da Srbija ostaje kandidat za kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Gornji pasus, mora se priznati, zvuči pomalo harmsovski ili montipajtonovski, ali to već nije do pisca, nego do stvarnosti koju pokušava da opiše. Famozni „dan D“ u vidu devetog decembra, „dana nakon kojeg će proces priključivanja Evropskoj uniji postati i zvaničan i ireverzibilan“ nekako se izduvao i smežurao, uprkos napadno vidljivo iskazanoj dobroj volji obeju strana, ili bar „glavne struje“ unutar obeju strana.
Kao što smo i nagovestili, sad nam sledi terapijska seansa uveravanja kako je zapravo „sve pod kontrolom“ i kako „nije tragedija“ što je 9. decembar prošao kako je prošao jer evo, sneg ili dva kasnije, doći će i taj mart, pa ćemo dobiti kandidaturu.
To je sve bilo lepo, ali ne i dovoljno. Na jednoj strani, pre svega nemačka administracija, nije htela da se zadovolji ničim manjim od nedvosmislenog i potpunog ispunjavanja uslova zvanog „normalizacija odnosa Srbije i Kosova“. Kojih i kakvih odnosa? Dobrosusedskih, naravno.
Na drugoj strani, Beograd je ponudio pregršt lepih reči, toplih želja i blistavih osmeha, ali stvarnost „na terenu“ ga je neprijatno demantovala, čak i u trenutku u kojem se u Evropskoj uniji debatovalo o sudbini njegove aplikacije.
Da li je pre svega Nemačka – a onda i još poneka zemlja koja ju je pratila bar deo puta – mogla da se postavi drugačije (čitaj: fleksibilnije) prema naporima, ali i neuspesima Srbije na putu ka kandidaturi? Naravno, mogla je. A da li je morala da se postavi drugačije? Ne, nije morala – pa se onda drugačije nije ni postavila. Šta to „nemoranje“ konkretno znači? Znači to da je višemesečno poigravanje Tadićeve administracije sa tom istom Evropskom unijom (i ne samo s njom), a oko pitanja već famoznih kosovskih graničnih („administrativnih“) prelaza došlo na naplatu.
Uostalom, nije bilo baš davno kada je Angela Merkel lično doletela u Beograd da navodno zblanutim i zgranutim domaćinima (ne zato što im je rečeno nešto što nisu znali, nego što to do tada nisu baš ozbiljno shvatali) na vrlo tečnom nemačkom jasno obznani šta će se dogoditi ako se nastavi politika „kažem Evropa, pišem Kosovo, mislim izbori“. A u okviru koje politike će biti „normalno“ i da se ponovo zvecka oružjem na Balkanu, i da u svemu tome pomalo nastrada i poneki vojnik međunarodnih snaga, recimo – Nemac.
Boris Tadić i Angela Merkel u Beogradu
Istina je da ovako tvrd stav Nemačke nailazi na izvesno protivljenje i unutar Evropske unije, ali to Srbiji ne pomaže mnogo, jer nikako ne razrešava njen suštinski problem – a suštinski problem Srbije ne zove se ni Nemačka ni Angela Merkel. Šta god da će razni profesionalni i volonterski demagozi ovih dana reći i napisati o tome. Čak i da problema oko kandidature uopšte nema, štaviše, čak i da cela Evropska unija kao institucija i sistem večeras u ponoć volšebno prestane da postoji, Srbija i dalje ne bi znala ni šta će s Kosovom, ni šta će bez njega.
Stvari ništa ne olakšava čak ni činjenica da je samo ovo pitanje besmisleno: Srbija „sa Kosovom“ neće ništa, jer tog i takvog Kosova joj više nema, a „bez Kosova“ već uveliko živi (od juna 1999) i nije joj se nebo sručilo na glavu. I svi, doslovno svi to znaju, ali je u međuvremenu postalo nemoguće izreći jednu tako prostu i očiglednu stvar i ostati u političkoj igri, onako kako je protagonistima Bunjuelovog „Anđela uništenja“ nemoguće da prekorače nevidljivu liniju i tako izađu iz sobe u koju ih je zatočio sopstveni strah.
Šta Beograd uopšte hoće i može da učini u naredna dva ili tri meseca? Evo, Božidar Đelić je – kao miniustar direktno nadležan za evropske integracije - podneo ostavku, što je, recimo, ispravan odgovor na pogrešno pitanje. Jer pravi problem, opet, stanuje negde drugde, a ljudi kao Đelić odgovorni su tek utoliko što su pristajali da jednim delom (poslušno ponavljajući jalove „kosovske mantre“) budu deo problema, a ne deo rešenja.
Šta Boris Tadić i Borko Stefanović – Vuka Jeremića mi je u ovom kontekstu nekako neprijatno da uopšte spominjem; nominalnog premijera Mirka Cvetkovića niko se neće ni setiti da spominje – mogu i hoće da učine da barikade na severu Kosova postanu prošlost, mada su u trenutku nastanka ovog teksta jako žive i zdrave? Kako preokrenuti spiralu toka stvari koji ste sami jednim delom inicirali, a drugim pokorno pratili, predugo ne pitajući ni za smisao svega toga, kamoli za cenu?
Kao što smo i nagovestili (a nije bilo teško biti prorok, sa ovakvim akterima, samosateranim u ugao), sad nam sledi terapijska seansa uveravanja kako je zapravo „sve pod kontrolom“ i kako „nije tragedija“ što je 9. decembar prošao kako je prošao jer evo, sneg ili dva kasnije, doći će i taj mart, pa ćemo dobiti kandidaturu.
Kako i čime, nije baš objašnjeno; to su valjda detalji koji su ostavljeni za kasnije. A sama ta kandidatura, u pravu su oni koji to naglašavaju, po sebi nije takoreći ništa: evo, i Turska je već decenijama u tom statusu. Samo, ima tu jedan problem: kandidatura „nije ništa“ tek kada je dobijete; ali dok je ne dobijete, ona je – skoro pa sve. Jer vam njen izostanak zaprečuje pristup skoro pa svemu. Čak i Kosovu, da stvar bude još apsurdnija.
