Dostupni linkovi

logo-print

Srbija: Siva ekonomija dnevno guta osam miliona evra


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Svakoga dana, siva ekonomija „proguta“ oko osam miliona evra koji bi mogli da završe u budžetu Srbije, procena je proistekla iz istraživanja Nacionalne alijanse za lokalni razvoj (NALED).

Obim sive ekonomije u Srbiji je, naime, od 21 do 30 odsto BDP-a. S obzirom na to da se kao relevantna uzima najviša vrednost, to bi, preneseno na novac, značilo da se u sivoj zoni približno „vrti“ oko 10 milijardi evra, od čega za oko tri milijarde ostane uskraćen budžet.

Poređenja radi, izgradnja beogradskog Mosta na Adi sa svim pristupnim saobraćajnicama je, prema dostupnim podacima, koštala oko 360 miliona evra, dok je cena „Pupinovog mosta“, takođe u Beogradu, bila oko 230 miliona. Dakle, u idealnom scenariju u kome bi se sav novac slivao gde treba, Srbija bi svakog meseca mogla da izgradi jedan novi most.

„To je zaista preveliki obim za jednu slabu ekonomiju kao što je naša“, kaže predstavnik NALED-a Ivan Radak i dodaje da je Srbija, u segmentu sive ekonomije, druga od pozadi u Evropi, odmah ispred Bugarske u kojoj je njen obim neslavnih 32 odsto BDP-a. Istina, u tim računicama nema BiH, Albanije i Makedonije, ali to statistiku ne čini ništa veselijom. Naime, u zapadnoj Evropi procenat je, u proseku, oko 15 odsto BDP-a.

Neprijavljeni radnici i šverc

Stručnjaci ukazuju da razloge treba tražiti u dva osnovna problema -neprijavljenim radnicima i švercu. Mnogim građanima je prodaja švercovane hrane i druge robe na buvljacima i pijacama jedini način da prežive, dok će vam veliki brojprivrednika, pre svega vlasnika malih i srednjih preduzeća, reći da su ih u sivu zonu „odgurali“ visoki državni nameti.

Primera radi, u tekstilnoj industriji neregistrovani subjekt je u startu 50 odsto jeftiniji od registrovanog.

„Ja se već nekoliko puta pitam jesam li ja normalan što legalno radim i sve više mislim da nisam“, kaže Milan Knežević, vlasnik kompanije „Modus“. Zahvatanja iz privrede su enormna, dodaje ovaj privrednik i ističe da su porezi i doprinosi 72 odsto, dok se plaća 147 različitih fiskalnih nameta.

„Ovo je država koja je potpuno iracionalna. Jedina zemlja na svetu koja je oporezovala investicije. Svugde u civilizovanom svetu, motorika razvoja i privrede se zasniva na prostoj činjenici – dokle god investirate, mi klečimo pred vama da investirate. Oslobađamo vas svih obaveza, a vi ste naš najveći interes ako niste izvukli novac i kupili jahtu, nego ste kupili novu mašinu. Ne! Ovde vas kazne ako kupite novu mašinu. Bilansno gledajući, ovde je sve protiv privrede. Ovo je anti-država koja sve radi protiv privrede i razvoja“, kaže Knežević.

Milan Kovačević

Milan Kovačević

Nije lako ni pokrenuti posao. Ekonomista Milan Kovačević ukazuje da preduzetniku, kada počne da posluje, poskupe mnoge usluge, dok za porez nema nikakvog popusta. „I on prosto može da proračuna da mu je bolje krenuti u sivoj ekonomiji. Kada bi se stvorili bolji uslovi, naročito u malim i srednjim preduzećima, to bi doprinelo i manjoj korupciji“, naglašava Kovačević.

Istovremeno, utisak privrednika je da nadležni ne rade gotovo ništa da suzbiju sivu ekonomiju i crno tržište, koja onima, koji posluju po pravilima, praktično predstavljaju nelojalnu konkurenciju.

Upravo suprotno, kaže Milan Knežević, najviše je generišu za tu oblast važne ustanove.

„To je Carina koja ne kontroliše uvoz, odnosno plasman robe posle toga. Zatim lokalne zajednice koje su dozvolile otvaranje stotine tezgi na buvljacima od kojih oni imaju ogromne prihode. Zatim zelene pijace koje su pretvorile maltene sve svoje prodaje u robne prodaje mada za to ne postoji ni zakonski osnov niti mogućnost tehničkih uslova prodaje. Ne možete veš prodavati pored salate, to je apsurdno i na kraju imate inspekcije koje se ni jednog trenutka nisu trudile da institucije blokiraju izvore sivog tržišta i crne ekonomije“, kaže Knežević.

Jeftinije na pijaci nego u radnji

I baš kako je rekao naš sagovornik, na beogradskoj Bajloni pijaci se na tezgama, uz voće i povrće, mogu naći i garederoba, tehnički uređaji, šerpe i escajg, parfemi i kozmetika, kao i razne vrste slatkiša, začina, kafa i naravno Nutele.

Sve bez deklaracije o poreklu robe. „Salvete, tolet papir, ubrusi... Jeftinije je nego u radnjama. Nađe se tu i kućne hemije“, kaže nam prodavačica pokazujući nam robu na svojoj tezgi.

„Masa ljudi ide na pijace, iz razloga što se teško živi, pa sve što bi trebalo da kupuju u radnjama, dolaze da traže ovde. Na primer, hranu. Ljudi donose suhomesnate proizvode i kačkavalje iz Mađarske ili odakle se već snalaze... Kupci to traže ovde, jer smatraju da je jeftinije“, dodaje.

Pijaca u Srbiji, ilustrativna fotografija

Pijaca u Srbiji, ilustrativna fotografija

Takva situacija je nasleđena iz devedesetih, iz doba sankcija, ukazuje ekonomista Milan Kovačević dodajući da su tada vlasti podsticale sivo tržište. Prilika da se to iskoreni, kako na nižem, tako i na višem nivou, propuštena je.

„Propušteno je da se što pre iskoristi iskustvo drugih zemalja, da se što pre donesu propisi koji će uhvatiti pranje novca, koji će otkriti transakcije, koji će promeniti propise da se smanji mogućnost korupcije, da se u većoj meri pazi gde je sukob interesa i tako dalje. Međutim, to je sporo i traljavo rađeno i idalje imamo sistemski podsticaj korupcije.“

Mali procenat naplata kazni

U NALED-u ukazuju da svega 40 odsto prijava inspektora dobije epilog na sudu, a da se tek u 40 odsto od tih slučajeva kazne zaista i naplate, dok privrednici ukazuju da se onima koji nisu plaćali dažbine, na kraju daju i poreske olakšice i smanjuje kamata, pa stoga zaključuju da „društvo stimuliše one koji rade nelegalno“.

Razlozi za mali broj kazni se uglavnom mogu tražiti u loše napisanim prijavama ili loše izvedenim dokazima, ukazuje Ivan Radak iz NALED-a, dodavši da je neophodna bolja edukacija nadležnih, ali i veći broj inspektora.

Dinari, ilustrativna fotografija

Dinari, ilustrativna fotografija

„Poreska uprava sama kaže da registrovanih i neregistrovanih firmi, po njihovoj proceni ima zajedno 550.000, a imaju 500 inspektora. To je zaista nemoguće sve iskontrolisati. Dakle, ključ je u analizi rizika, da se targetirano ide na firme iz određenih sektora gde je siva ekonomija veća i da se tako njihova kontrola učini efikasnijom. Carina je takođe važan segment. Moramo da vidimo kako da se bolje kontroliše ulaz robe i njeno razduživanje na tržištu, jer tu imamo problem da roba uđe i da odjednom nestane u papirima, a da se pojavi na pijacama.“

Za efikasnu borbu protiv sive ekonomije je, međutim, najpotrebna volja, a ona, čini se, često izostaje. „Često se mogu čuti komentari da je siva ekonomija neka vrsta socijalnog programa za vladu, odnosno da na taj način rešava problem velikog boja nezaposlenih“, primećuje Ivan Radak iz NALED-a.

Takvom mišljenju, sklon je privrednik Milan Knežević.

„Jer je 700.000 ljudi koji su posredno i neposredno zbrinuti u ravni sive ekonomije, ogromna socijalna bomba i država, praktično, amnestira rad u sivoj i crnoj zoni, ne provodeći baš nikakve mere da se to suzbije. Ne vidim ni nameru, ni želju, ni efikasnost sistema koji protiv toga može da se bori. A kupiti vodu po kući, a ignorisati da vam curi česma, tako možemo stotinu godina i nikada ništa nećemo uraditi“, zaključuje Knežević.

* Ovaj prilog urađen je u okviru projekta „Reforma javnih finansija u Srbiji – 10 ključnih tačaka“ koji uz podršku Evropske unije, realizuje RSE i Business Info Group.

  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. U beogradski biro RSE dolazi u oktobru 2010. godine gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG