Dostupni linkovi

logo-print

Radnici između čekića i nakovnja


Sa protesta radnika FAP-a, Priboj, februar 2016.

Sa protesta radnika FAP-a, Priboj, februar 2016.

Radnička klasa u Srbiji, u tradicionalnom značenju te reči, izumire jer trenutno ima samo 250.000 industrijskih radnika, koji su po oceni sindikata najugroženiji od Drugog svetskog rata.

Uprkos sve neizvesnijoj egzistenciji, težim uslovima rada, pa i šikaniranju poslodavaca – nema masovnijih protesta jer se pribojavaju da izgube i onu crkavicu do koje teško dolaze.

Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca kaže da je, u stvari, položaj svih zaposlenih u Srbiji neizvestan i težak.

"Pre svega, onima koji su zaposleni jer im radna mesta nisu sigurna. Kada se to stavi u kontekst visoke nezaposlenosti i niskih zarada, onda je jasno da je stanje dovedeno do potpunog očaja i neizvesnosti. To je nešto što karakteriše položaj radničke klase u vremenu u kome živimo, sa tendencijom da bude još gore", navodi Ristić.

Njegove navode možda najbolje ilustruje slučaj firme Jura iz Leskovca, u kojoj poslodavci iz Južne Koreje ne daju zaposlenima čak ni slobodan dan za praznik, na koji po zakonu imaju pravo.Država na takve, i mnoge druge slučajeve šikaniranja i mobingovanja radnika, skoro uopšte ne reaguje.

Sociolog Vladan Vuletić, redovni profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da se sadašnja radnička klasa u Srbiji nalazi između "čekića i nakovnja" – ogromne nezaposlenosti i ucenjivačkog odnosa poslodavaca, prepuštena neravnopravnoj borbi sa poslodavcima, dok se država grčevito trudi da u zemlju privuče strani kapital.

"Od devedesetih godina, država želi da po svaku cenu, naročito u ovim rubnim područjima, privuče strani kapital. Mi vidimo da postoji takmičenje među državama koja će više privući stranog kapitala, a u situacijama, kada je investicioni ciklus slab i postoji recesija, to je veoma teško. Država se trudi da, pre svega, zadovolji interese vlasnika kapitala, kako bi taj kapital privukla", ocenjuje Vuletić.

Za Ristića je, uslovno rečeno, takvo stanje normalno jer pored države, koja više brine o poslodavcima nego o svojoj radničkoj klasi, oslabljenog i nejakog sindikata, radnicima ne preostaje ništa drugo nego da trpe sve hirove, dok zbog svega toga što se dešava, "ljudima jednoga dana ne prekipi".

"Radnici su svesni da nemaju podršku države, već da država daje podršku takozvanim investitorima i da je neprijateljski raspoložena prema radnicima. Sindikati su nedovoljno jaki, ponegde i nedovoljno dobro organizovani, da bi pružili ikakvu podršku tim radnicima. Oni osećaju da su nemoćni i slabi, posebno u delovima zemlje koje karakteriše visoka nezaposlenost i male zarade, a u koje idu kompanije poput Jure", konstatuje Ristić.

Zbog svega toga su radnici u Srbiji, prema rečima Darka Marinkovića, direktora Centra za industrijske odnose, izgubili nekadašnji elan da se bore za sopstvena prava i prepustili su se nekoj vrsti apatije, bez volje i želje da se bore.

"Ta demotivacija ima nekoliko izvora. Prvo, u uslovima krize, u kojima se Srbija nalazi već godinama, logično opada ta borbenost. Drugo, u tako teškim ekonomskim uslovima, među ljudima postoji strah od gubitka posla i strah za elementarnu egzistenciju, koji takođe demorališe i demotiviše ljude da učestvuju u sindikalnim akcijama", ističe Marinković.

I prema Vuletićevim rečima, sve to zajedno, obeshrabruje radnike na bilo kakvu vrstu bunta i ohrabruje poslodavce na još restriktivnije uslove rada i smanjivanje zarada.

"Imate visok procent nezaposlenosti i samim tim veliku konkurenciju na tržištu rada, što omogućava da se i uslovi rada pogoršavaju, a cene rada kontinuirano smanjuju", kaže Marinković.

Zbog toga, ovogodišnji Prvi maj, Međunarodni praznik rada, na koji se u Evropi i svetu po pravilu protestuje, iskazuje radničko nezadovoljstvo, u Srbiji protiče skoro potpuno nezapaženo, osim takozvanih prvomajskih uranaka, roštiljanja, ispijanje piva, kuvanje pasulja i vruće rakije, o kojima elektronski mediji, pod kontrolom države, izveštavaju kao da radnicima teku med i mleko.

  • 16x9 Image

    Branko Vučković

    Pre raspada bivše Jugoslavije objavljivao tekstove u beogradskim, zagrebačkim, skopskim i sarajevskim štampanim medijima. Od 1997. do kraja 2014. godine, radio je kao urednik, zamenik direktora i direktor programa Radio-televizije Kragujevac. Dopisnik je RSE od 1999. godine.

XS
SM
MD
LG