Dostupni linkovi

logo-print
Prvi je rođendan Tomislava Nikolića – kao predsednika Srbije, naravno. Dok tu, za sada jedinu, svećicu na torti aktuelnog šefa države prvaci građanske, takozvane “druge” Srbije, pale uz dijametralno oprečne ocene njegovog minulog rada, iz regiona, nakon traumatične reakcije na izbor i prve Nikolićeve dane, stiže glas da, paradoksalno, upravo predsednik Srbije i aktuelna vlada počinju Srbiju da čupaju iz kandži nacionalizma i divljeg društva.

Da nekadašnji nacionalista Nikolić još nije politički izašao iz bivšeg ideološkog i političkog sebe ili bar prilično kaska za vremenom u kome se našao, smatra Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, poslanik liberalne opozicije i nekadašnji čelnik Demokratske opozicije Srbije.

“Nije to baš rođendan koji će slaviti građani Srbije, pre bih rekao da će proći prilično neprimetno. Tomislav Nikolić je svoj predsednički mandat započeo nizom vrlo kontroverznih izjava, neke od njih kasnije povlačeći, i to će, izgleda, biti trajna karakteristika njegovog mandata. A ono što će, izgleda, biti druga karakteristika njegovog mandata jeste pokušaj da prati političke promene koje se zbivaju u Srbiji, što on, čini mi se, ne radi naročito uspešno. Sve u svemu, jedan dosta nedosledni predsednik koji, rekao bih, ipak kaska za vremenom u kome se našao”, sumira Korać.

Na drugoj strani, Nikolićev politički pravac u prvoj godini mandata kao umeren, pomirljiv i dobar ocenjuje Vladimir Milutinović, filozof i urednik portala „Dvogled“.

“Kad je dao ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, Nikolić je prepustio vođenje politike Dačiću i Vučiću, što možemo smatrati najpozitivnijom stvari za ovo vreme. On je pokazao da hoće da koketira sa starim rečnikom – podsetimo se izjava o srpskom Vukovaru i Srebrenici – ali se vrlo brzo ispravljao posle tih izjava. U svakom slučaju, mislim da je Nikolićev politički pravac bio umeren, pomirljiv i generalno dobar”, smatra Milutinović.

Iako ne veruje da se predsednik Srbije otresao nacionalizma, da je u protekloj godini, ipak, učinio i nešto dobro Tomislavu Nikoliću će Žarko Korać, ipak, priznati:

“To je da je, ipak, podržao ovu promenu politike prema Kosovu. Moglo bi se reći da mu je to jedino pozitivno – da je, posle dugog premišljanja, stao iza ovoga što rade Dačić i Vučić u pokušaju normalizacije odnosa sa Prištinom”.

Uprkos prošlosti u kojoj je figurisao kao glasnogovornik Šešeljevih stavova i nakon nacionalistički intoniranih izjava sa početka mandata, Vladimir Milutinović ukazuje da je kod Nikolića evidentan trud da Srbiju predstavlja kao državu koja više ne vodi nacionalističku politiku:

“Mora se reći da on pokušava da izađe iz te matrice, ali mislim da je pozitivno to što se Nikolić trudi da izrazi stav Srbije kao države koja više ne želi da nacionalističke teme otvara nego da ih zatvara”.

Kosovski čvor i evropska agenda

Ipak, u zemlji Srbiji – svi su nadureni.

Bilbord sa likom Tomislava Nikolića kroz prozor tramvaja

Bilbord sa likom Tomislava Nikolića kroz prozor tramvaja

Dok je “prva Srbija” nadurena što većina Srba neće da pogine za Kosovo, “druga Srbija” je nadurena što se, eto, pokazalo da nova vlast nije “veće zlo”, što je bio njen jedini program na izborima, primetiće u nedavnom intervjuu Milutinović.

Ako već priznaje Nikoliću i vladi da su uradili ono što prethodna garnitura nije, a lagala je građane da hoće, da su, dakle, skinuli Srbiji kosovski teg s vrata i doveli je do pregovora sa Evropom, zašto deo “druge Srbije” to ne pozdravlja nego se duri?

Milutinović naglašava da tom delu javnosti čak i ne zamera što snažnije ne podržava rezultate aktuelne vlasti u pogledu rešavanja kosovskog čvora ili evropske agende zemlje nego što se zadržava na starim matricama, u kojima je glavna politička tema u Srbiji ko će biti, a ko neće biti na vlasti. U okviru tih, već do zevanja dosadnih, matrica, dodaje on, neki s tog spektra su baš u ovom trenutku “počeli da relativizuju ideju Evropske unije samo zato što će političke poene na tom evropskom putu dobiti, eto, taj Nikolić, Vučić ili Dačić.

Neodgovorna je ta njihova aktuelna relativizacija Evropske unije bez nekih očiglednih razloga. Doduše, ja smatram da je produbljivanje teme Evropske unije i te kako potrebno, ali u ovim slučajevima ne vidim takvu vrstu napora već bukvalnu relativizaciju kako strana koju ne favorizujemo ne bi dobila političke poene i kako bi bila ismejana zato što je, posle neprimećivanja pada Berlinskog zida, opet, “snom mrtvijem” zaspala, ponovo nemajući pojma šta se u svetu događa”, ocenjuje Milutinović.

Praktični potezi

Tako su pozicionisani politički nišani u “drugoj Srbiji”, a kako se na jednogodišnji saldo srpskog predsednika gleda u susedstvu, i to onom koji je zbog njegove radikalske prošlosti devedesetih godina najviše stradalo?

Kada je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije, region je ponovo zadrhtao od straha i oživljenih trauma, priseća se Enver Kazaz, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu.

“Tomislav Nikolić je u Bosni i Hercegovini dočekan kao neka vrsta političkog demona koji je simbolizirao velikosrpsku ideologiju, čija simbolika je u ovoj zemlji ostavila najstravičnije moguće posljedice, računajući i genocid u Srebrenici. Dakle, taj sotonski lik političara dočekan je na način velike traume, u kome je Republika Srpska, tobože u Bosni i Hercegovini, trebala u Tomislavu Nikoliću da dobije maksimalnu podršku. Početne izjave Tomislava Nikolića djelovale su šokantno i bio je to nastavak onog njegovog političkog lica koje se izmigoljilo ispod Šešelja”, podseća Kazaz.

Posle nekog vremena uslediće, međutim, paradoks, primećuje ovaj naš sagovornik, pošto će se pokazati da čupanje Srbije iz ralja kosovskog pitanja i proces njene evropeizacije sprovode Nikolić, Vučić i Dačić, a da to nije radio Demokrata Tadić.

“Pokazalo se da su u pravu oni analitičari koji su tvrdili da konzervativni, radikalni političari lakše vuku teške poteze. Nikolić, Vučić i Dačić su napravili neku vrstu historijskoga poteza čupajući Srbiju iz ralja Kosova, a ne Kosovo iz ralja Srbije jer je Kosovo dosta dugo bilo uteg o vratu Srbije”, ocenjuje Kazaz.

Nije, međutim, samo to rezultat te politike. Jedan od njenih značajnih rezultata mogao bi biti distanciranje i kritika Srpske pravoslavne crkve i jastrebova u njoj, poput Amfilohija Radovića. Nadalje, proevropska politika Nikolića i vlade tek sada je otvarila šansu Srbiji da zaista otpočne reforme koje su predugo čekane – praktično, više od dve decenije, ocenjuje Kazaz, koji se osvrće i na regionalnu dimenziju paradoksalnog preokreta Nikolića i aktuelne vlade.

“Jedino Bosna i Hercegovina ostaje izolirani slučaj krize i tu ćemo u budućnosti čekati praktične Nikolićeve i Vučićeve poteze, budući da zadnje izjave i, pogotovo, posjeta članova Predsjedništva BIH Srbiji, a potom trilateralni sastanak u Turskoj, jesu obaćavajući događaji. Umiveni radikal ođednom se pokazao u političkom polju kao ozbiljniji proevropski političar negoli Tadić, koji je propustio dva mandata i tako i šansu da Srbiju uistinu evropeizira. Proces evropeizacije Srbije je otpočeo. Paradoks je, naravno, da taj proces sprovode radikalne političke partije, ali to je, valjda, rezultat ovdašnjih društvenih uvjeta”, ocenjuje Enver Kazaz.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG