Dostupni linkovi

logo-print

Srbija između Đinđićevog i Miloševićevog nasleđa


Kombo - pristalice Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića

Kombo - pristalice Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića

Povodom martovskih godišnjica smrti dve ličnosti koje simbolizuju dve Srbije, Slobodana Miloševića koji je umro pre osam godina u Hagu i premijera Zorana Đinđića koji je ubijen pre 11 godina, postavljamo pitanje kom nasleđu je ova država bliža? Baštini li više Miloševićevo nasleđe čiji je program bio crtanje novih granica po cenu etničkog inženjeringa koji je završavao i u genocidu ili Đinđićevo nasledje - pokušaj reformisanja države po ugledu na zapadne demokratije. Sagovornici RSE na različite načine vide Srbiju danas, ali i dovode u pitanje ovako formulisanu ostavštinu te dve ličnosti, ukazujući i na neočekivane sledbenike koji nikako ne bi bili u političkom testamentu da su ih Đinđić i Milošević pisali za života.

“Mislim da je Srbija izabrala treći put, neku vrstu jako mutiranog amalgama ta dva nasleđa“, kaže književnik Vladimir Arsenijević i dodaje: “U jednom, nešto više demokratskom miljeu, što svakako pripada nasleđu Zorana Đinđića, veoma su uspešno instalirani neki od onih nikad izgovorenih principa koji su vodili politiku Slobodana Miloševića i čitav ratni žar tokom devedesetih godina. Ali, mislim da je upravo to ono što Srbija želi i to je bila suština onih kritika iz devedesetih godina da ni ta politička opozicija, iako mi to nismo jasno uviđali, nije bila spremna da se odrekne nacionalističkih principa.”

Novosadski politikolog Jovan Komšić najpre definise vladavinu Miloševića i Đinđića. Milošević je simbol autoritarne vlasti koja je krajem devedesetih skliznuo još dublje u sultanizam, kada je počeo sa likvidacijom svojih protivnika uz pomoć naoružanih paramilitaraca koji su služili njemu i njegovoj porodici. Đinđić je političar koji je omogućio proces konsolidacije demokratije ali je u oblasti ekonomije ostavio u nasleđe tanak sloj tranzicionih dobitnika i veliki sloj gubitnika što je odredilo i današnji izgled Srbije. Što se nasleđa tiče, tu ima iznenađenja, kaže Komšić:

„Teško je reći da danas bilo ko baštini Đinđića u autentičnom smislu. Ni njegovi naslednici u ovim razuđenim tokovima (Demokratska stranka jedan, Demokratska stranka dva, Demokratska tri....), a ne verujem ni da je bilo ko posednik tog modela Đinđićeve politike. Ima izvesnih tragova Đinđićevog pristupa rešavanju problema u sferi političkog pragmatizma i kod naprednjaka i to nije loše za političku scenu Republike Srbije.

Milošević se, pak, može vratiti u smislu hegemonije političkom scenom ukoliko posle izbora na scenu stupi sistem dominantne partije i ukoliko vladajuća klasa, na čelu sa naprednjacima, počne eksploatisati vlast kao što je to činila Miloševićeva partija devedesetih. To ne mora da se desi, ali ta opasnost postoji.”


Nenad Prokić

Nenad Prokić

Dramaturg Nenad Prokić smatra da od Miloševićeve politike nema šta da se baštini, a da je Đinđićevo nasleđe nejasno, jer je njegova vladavina naglo prekinuta.

“Milošević je bio jedan politički kasapin, i ne samo politički kasapin, na Balkanu. Njegova politika je čista propast, pa svaki normalni političar neće da baštini ništa od njega javno, pošto je ta politika propala. Đinđić je bio nada, ali ono što je zajedničko negativno i kod jednog i kod drugog jeste da je iz Đinđićevog šešira izašla gomila petooktobaraca koji su završili u krađi, korupciji i korumpiranju sopstvene ideje Petog oktobra. Od Đinđića ima šta da se nasledi, ali ovi koji su do sada nasleđivali nisu ništa od svega toga uradili, a pošto nije jasno šta bi se desilo sa Đinđićevom paradigmom, onda se ona baštini, krčmi i dalje. Postoje političari koji parazitiraju na toj ideji, a ona ubedljivije danas zvuči kod onih ljudi, čija nije nekad bila.”

RSE: Govorite o naprednjacima i o tome da oni baštene Đinđića?

Prokić: Da.

Izbor između jeftinog populizma i reformskog puta

Za istoričarku Latinku Perović nasleđe koje su ostavile ove dve ličnosti na dva suprotna politička pola jeste nastavak procesa poznatih u istoriji ovog podneblja. Srbija i danas bira između jeftinog populizma i reformskog puta. Populizam koji se oslanja na nacionalizam, ma kako to danas skriveno bilo, deo je Miloševićevog nasleđa, a reformska orijentacija je na tragu onoga što je započeo ubijeni premijer Zoran Đinđić. Pri tom, Latinka Perović i ovoga marta poručuje da srpsko društvo nije prepoznalo, pre svega, filozofa Zorana Đinđića.

“Srbija se vrlo sporo udaljavala od nasleđa Slobodana Miloševića, koje zapravo i nije samo njegovo nasleđe. To je kontinuitet jedne istorijske orjentacije u Srbiji ka ujedinjenu i oslobođenju srpskog naroda, ka stvaranju svesrpske države, ka rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja.

Što se tiče Zorana Đinđića, svi ga pamte kao energičnog premijera, kao jednu brzomisleću ličnost. On je tačno znao gde je Srbija. Ako hoćemo da tražimo to nasleđe, koje bi moglo da pomogne generacijama da razumeju gdje je Srbija, zašto je tu, šta bi eventualno bio način da ona izađe iz haosa, sa vrlo malim materijalnim ljudskim rezervama, da prestane da bude zemlja apsurda, onda se treba vratiti njegovom delu, koje je sadržano u knjigama.”


Sociolog Božidar Jakšić prepoznaje Miloševićevo nasleđe u savremenom srpskom društvu ali ostavlja otvoreno pitanje šta se baštini od Đinđića:

Božidar Jakšić

Božidar Jakšić

“Očigledno je da ovaj sudski proces u Hagu dio Miloševićevog nasleđa, ali dio Miloševićevog nasleđa je da Socijalistička partija Srbije represivni aparat drži pod svojom kontrolom čitavo vreme i posle Miloševića. Sa druge strane, Đinđić je u srpski politički život unio jednu dinamiku, jedan optimizam koji se očigledno pokazao nedovoljnim, ali isto tako i jedan pragmatizam. Suviše je kratko imao javne značajne funkcije da bismo mogli definitvno da govorimo o tome šta je njegovo nasleđe. U svakom slučaju, taj mutljag u jednom razorenom društvu, u jednoj državi koja pokazuje sve znake anomije i koju čak ne možete ni rekonstruisati, mislim da ni jedno ni drugo nasleđe ne znače mnogo.”

Pred kakvim izborom se danas Srbija nalazi, 14 godina nakon kraja Miloševićeve ere i 11 godina nakon prekratke Đinđićeve ere? Latinka Perović ne misli da je Srbija politički unisona. “Mislim da je pluralnija nego što na prvi pogled izgleda. Postoje različite tendencije. Mislim da je ipak Srbija još uvek podeljena na taj populistički trend, čija je osnova nacionalizam u krajnjoj liniji, iako to sada izgleda negde potisnuto, i na jedan blok koji teži vrlo teškom oporavku kroz našu evropeizaciju. To su te glavne podele. Naravno, na svakoj od tih strana postoje različite nijanse”, kaže Latinka Perović i nastavlja: “Mislim da Srbija i o na ovim izborima i pred ovu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića zaista bira između te dve mogućnosti – između tog populizma uvredljivih obećanja, neverovatnih uprošćavanja naše situacije, naročito u sugeriranju rešenja, i jednog rada koji bi morao da se vrlo precizno opiše i konkretizuje - šta su te reforme, zašto one moraju da se urade, kakve su posledice ako se urade, a kakve ako se ne urade.”

* Ceo intrevju sa Latinkom Perović pročitajte ovde
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG