Dostupni linkovi

logo-print

Srbija: Dalje od pomirenja posle oslobađanja Haradinaja


Mitrovica, most preko Ibra koji deli grad na većinski srpski i albanski deo, 29. novembar 2012.

Mitrovica, most preko Ibra koji deli grad na većinski srpski i albanski deo, 29. novembar 2012.

Svaki trag njenih roditelja izgubio se u kosovskom gradiću Istok, koji je bio u zoni kojom su delovale snage pod Haradinajevom kontrolom. Ostaci njenog oca identifikovani su 2003. godine, dok o sudbini koja je zadesila njenu majku nije ništa utvrđeno. Nataša Šćepanović danas vodi Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih sa Kosova.

Pozvali smo je nakon što je u Hagu saopštena odluka:

„Nanet je veliki udarac našim porodicama. One su očajne, obezvređene, ponižene. Po ko zna koji put žrtve se omalovažavaju. Ova presuda znači da naše žrtve ne samo da su bezvredne nego imam utisak kao da nisu ni postojale ili da su se same poubijale. I tako u nedogled, opet nam se rane po ko zna koji put povređuju“, rekla nam je Nataša Šćepanović.

Oslobađajuća presuda za Haradinaja i ostale stigla je samo dve sedmice nakon što su oslobođeni i hrvatski generali, a što je prvog čoveka u Srbiji za saradnju sa Tribunalom Rasima Ljajića inspirisalo da zaključi da smo svedoci „daljeg urušavanja kredibiliteta Tribnuala“:

„Nikada nismo bili dalje od procesa pomirenja i suočavanja sa onim što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije nego što smo posle ove dve presude. Taj proces će biti značajno otežan s obzirom da je evidentno da će Haški sud u javnosti Srbije biti, bez ikakve sumnje, označen kao politički sud a ne pravna institucija“, ocenio je Ljajić.

Ako bismo poredili sa ranijim periodom onda bi jedina razlika bila u tomo što Haški sud sada osporavaju i oni koji su godinama radili na saradnji sa tom međunarodnom institucijom. Nesumnjivo time se otpor javnosti produbljuje.

Beograđanin Ljubomir Ćirović u našoj anketi kaže:

„Pa zar treba nešto reći posle oslobađajuće presude Gotovini i Markaču? Ili posle ovih cirkusa sa Haradinajem? I na kraju krajeva kada pogledate počev od Nasera Orića pa na ovamo. Stvarno ne mogu da veruje da jedno vredi za srpske optuženike, a drugo za se ostale.“

No, nešto blaži od gore citiranog Ljajića bio je premijer Ivica Dačić koji je odluku opisao kao političku, ali naveo da ona neće uticati na pregovore sa Prištinom, dok je predsednik države Tomislav Nikolić ocenio da presude poput ove otežavaju uspostavljanje mira u regionu:

„Ovo je čas kada iz Haškog tribunala treba da izađu svi Srbi. Zato što ako ’Oluja’ nije bila zločin, ako Haradinaj nije počinio zločin, gde će naći zločin kod političara, komandanata vojske i policije, Srba koji se nalaze u Haškom tribunalu“, naveo je Nikolić.

Nadovezujući se na pitanje odnosa u regionu još dodaje da „ako je neko hteo da nas posvađa, našao je pravi način“. Takođe, stavlja akcenat na regionalna pitanja, ali tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević savetuje da se očuvaju hladne glave:

„Bez saradnje u regionu nema šanse da dođemo do pomirenja. Nema šanse da dođemo do pravde za žrtve. Na taj način što ćemo procesuirati one koji su izvršili ove zločine. Jer neko je kriv za smrt ovih ljudi na Kosovu.“

I to niko ne spori.

Nataša Kandić

Nataša Kandić

„Ostali su čvrsti zaključci Suda da su se zločini dogodili čime se šalje poruka da to treba da procesuiraju nadležne institucija na Kosovu“, kaže za RSE Nataša Kandić.

Diretkorka Fonda za humanitarno pravo napominje i da Haradinaju nije suđeno po komandnoj odgovornosti, već u ponovljenom postupku za dvanaest ubistava, sedam mučenja i jedno silovanje. Smatra da se u obzir moraju uzeti greške koji su tokom postupka činili organi Srbije, a vezano za svedoke koje su izveli pred Sud:

„Tako da se pred Sudom pojavljivao veliki broj svedoka iz redova Državne bezbednosti Srbije iz redova MUP-a koje je Haradinajeva odbrana vrlo lako diskreditovala. I to na taj način što su iznosili dokaze o tome da su upravo ti svedoci učestvovali u teškom kršenju ljudskih prava, da su kao inspektori u policijskim stanicama učestvovali u premlaćivanju onih koje su pritvorili. Čak je svedok Zoran Stijović na pitanje kako su dolazili do informacija od Albanaca doušnika, rekao da su to radili ili putem ucene ili putem premlaćivanja.“

Nataša Kandić dalje navodi da kao izuzetno problematično pitanje ostaju razlozi starha albanskih svedoka da svedoče protiv bilo koga ko je bi na višoj funkciji u Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. S tim u vezi i držanje međunarodnih predstavnika:

„Nema ni jednog suđenja za ubistvo ili nestanak Srba, Roma, Bošnjaka, Crnogorca, posle juna 1999. godine. Očito je da i kod međunarodnih tužioca i sudija vlada strah. To treba reći. Najveći dokaz za to je da nema pokrenutih postupaka. Kada je u pitanju 1998. godina još uvek se samo pojavljuju slučajevi u kojima je bilo ubistava Albanaca prepoznatih kao ’lojalnih’ Albanaca. Ono što se u tim predmetima može videti je i strah porodica da svedoče o tome ko je došao po njihovog člana porodice u kuću, kada ih je odveo i šta su saznali o onome što se dogodilo.“

Nezavisno od onoga što će u budućnosti eventualno biti urađeno na gonjenju odgovornih za zločine počinjene nad nealbancima, daleko bliži je proces u kom će javnost u Srbiji morati da podnese ono što je zahvaljujući skoro potpuno jedinstvenom stavu političke elite doživljeno, ne kao sudska odluka, već kao nacionalni poraz. Komentari Beograđana koji su se dali i očekivati:



Ostaje rizik da raspoloženje javnosti sklizne u isključivost koja je svojvremeno i popločala put u zločin. Drugim stalna je opasnost da preovladaju stavovi poput ovog koji nam iznosi nekadašnji učesnik rata, koji odbija da se predstavi, ali predlaže:

„Treba da se borimo za našeg Ratka Mladića. Da puste sve naše heroje....“

Takva uverenja odlična su podloga za desne grupacije poput „Dveri“ koji su neki sat po objavljivanju odluke u Hagu pozvali na odgovornost, kako su se izrazili, „haških lobista u Srbiji“ ili pripadnike vanprlamentarne Šešeljeve stranke koji za petak najavljuju protest u Beogradu.

Oni ne razmišljaju o „hladnim glavama“ već naprotiv podstiču podizanje tenzija koje bi lako mogle dobiti dramatične oblike što bi pak dokazalo da poslednjim haškim odlukama nije stavljena tačka na period, koji članica međunarodnog Udruženja istraživača genocida Janja Beč Nojman opisuje kao „treći balkanski rat:

„Zato što su ovih 25 godina od 1987. godine, proizvele ekstremene oblike patnje. Ekstremne oblike nasilje, ratne zločine, genocida kao zločina nad zločinima. Ja mislim da ostaje za nekoliko narednih generacija da se sprovode suđenja na nacionalnim sudovima. Valjda tog rata više neće biti. A isto mislim da je delom sa ovim presudama učinjeno stvaranje jednog diskursa u Srbiji koji potpuno skreće pažnju sa onog najtežeg oblika nasilja, a to je siromaštvo. Date nekome da se glođe oko kosti, a poptono zaboravljajući da je nezaposlen, da ne prima platu, da nema od čega da školuje decu i tako dalje. Svedoci smo delom i stvaranja jednog takvog diskursa. Jer, tačno je da su sve strane činile zlo, ali, kao što je tvorac Konvencije o genocidu Rafael Lemkin rekao (kada je objašnjavao propuste u Konvenciji), ’važan je i broj žrtava’“, zaključuje Janja Beč Nojman.

* Više o presudi pročitajte ovde
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG