Dostupni linkovi

logo-print

Srbi i Albanci su nekada zajedno ratovali protiv Turaka


Orao albanske i orao srpske zastave

Orao albanske i orao srpske zastave

Nedavno je u Beogradu objavljen zbornik "Figura neprijatelja: Preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa". Ovaj projekt, koji su realizovali književna zajednica Beton i Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda okupio je mlade albanske i srpske naučnike koji su pokušali da pruže drugačiju sliku srpsko-albanskih odnosa od one koja danas preovlađuje u javnoj komunikaciji.

U timu koji je uredio zbornik bili su i Rigels Halili (Haljilji), kulturolog i predavač na Univerzitetu u Varšavi, i Aleksandar Pavlović, naučni saradnik Centra za studije jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu. Oni su bili gosti najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa u kome se razgovaralo o tome koliko negativni stereotipi opterećuju odnose dva naroda.

Bilo je reči o tome koje su glavne srpske predrasude o Albancima, a koje albanske o Srbima, zašto oba naroda vide sebe kao žrtvu onoga drugoga, koliko su pežorativni nazivi Šiptari za Albance i Škije za Srbe prisutni u javnoj komunikaciji, zašto negativnih stereotipa nema pre sredine 19. veka, kako se srpski i albanski ratnici međusobno poštuju u epskoj narodnoj poeziji, zašto se prećutkuje činjenica da su se Srbi i Albanci zajedno borili protiv Turaka, koliko su pojedini srpski i albanski pisci doprineli širenju predrasuda prema drugom narodu, kao i o tome da li je izvinjenje uslov za početak procesa pomirenja Albanaca i Srba.

Omer Karabeg: Koji su najčešći negativni stereotipi kod Srba i Albanaca?

Kod nas je glavni stereotip viktimizacija, to jest da su Srbi večito bili žrtve Albanaca.

Aleksandar Pavlović: Kod nas je glavni stereotip viktimizacija, to jest da su Srbi večito bili žrtve Albanaca. I da malo hiperbolizujem - u svesti mnogih Srba preovlađuje uverenje da Albanci danas, ali bogami i u prošlosti, ništa drugo nisu radili nego samo razmišljali kako što više da naude Srbima.

Kod Albanaca je glavna predrasuda da su Srbi uvek bili naši neprijatelji.

Rigels Halili: Manje-više to su iste predrasude. Kod Albanaca je glavna predrasuda da su Srbi uvek bili naši neprijatelji, da su uvek ubijali Albance, da su Albanci uvek bili žrtve.

Aleksandar Pavlović: Albanci se u Srbiji vide u izrazito negativnom svetlu. To je kontinuitet koji možemo pratiti više od 100 godina unazad. Ali nije uvek tako bilo. Negativani stereotipi o Albancima javljaju se u poslednjoj četvrtini 19. veka, nakon početka Velike istočne krize, kada Srbija želi da se teritorijalno proširi na područja tadašnje Otomanske imperije, naročito na ona gde su živeli Albanci. Tada Albanci dolaze u fokus percepcije srpskih intelektualaca, njihove ideje prihvata štampa, pa se negativna slika o Albancima širi u narodu.

Rigels Halili: Kao Albanac iz Albanije mogu reći da treba praviti razliku između Kosova i Albanije, jer od 1948. u Albaniji nema više Srba. Za Albance postoji samo Jugoslavija i svi narodi koji žive u toj zemlji su Jugosloveni. Naravno, osim Albanaca koji žive na Kosovu. Za vreme komunizma ne postoje predrasude prema Srbima, jer sa njima nismo imali nikakvog kontakta. Albanija je bila u potpunoj izolaciji, a Jugoslavija je za nas bila terra incognita. Predrasude su počele posle 1999. godine, kada se u Albaniji javlja nacionalistička retorika zbog Kosova i kosovskih izbeglica koji su došli u Albaniju 1998. i 1999. To je bio početak talasa predrasuda o Srbima.

U Skadru, Tirani i mom rodnom gradu Đirokastri uvek smo slušali srpsku muziku, pratili srpski sport, znali ko su bili srpski košarkaši i fudbaleri.

Ali, s druge strane u Skadru, Tirani i mom rodnom gradu Đirokastri uvek smo slušali srpsku muziku, pratili srpski sport, znali ko su bili srpski košarkaši i fudbaleri tako da postoji i pozitivni pogled na Srbiju. Kada je Goran Bregović pre nekoliko godina priredio koncert u Tirani, stotine hiljada ljudi je došlo na taj koncert. Niko nije rekao - to je onaj Srbin, već da je to dobra, naša, balkanska muzika. Bregović je tada dobio i ključ od grada od tadašnjeg gradonačelnika Edija Rame, koji je danas premijer. Tako da bih ja rekao da taj odnos nije samo crno-beli, ima tu i drugih boja.

Aleksandar Pavlović: Ako gledamo narodnu epsku poeziju, tamo se uvek sa poštovanjem govori o Albancima kao o velikim junacima, srpski i albanski ratnici se međusobno uvažavaju, oni su ponekad kumovi, oni se bratime. Ako idemo dalje u prošlost, u onaj period pre formiranja nacija - vidimo da su Srbi i Albanci na ovim prostorima živeli kao susedi koji su se međusobno uvažavali.

Međutim, od druge polovine 19. veka diskurs veličanja vlastite nacije postaje dominantan u javnom prostoru i on obeležava međusobnu percepciju Srba i Albanaca. Tada u Srbiji dominira priča o srpskoj naciji koju ujedinjuju krv i tlo, govori se o neprijateljstvu Srba i Albanaca, a prećutkuju se dobrosusedski odnosi iz prošlih vekova. Mislim da je bitno afirmisati tradiciju koja je drugačija - tradiciju saradnje između Srba i Albanaca, tradiciju prijateljskih odnosa.

Ima u našoj istoriji i tradiciji mnogo toga što govori da negativna percepcija nije uvek bila toliko jaka.

Podsetio bih na levicu - srpsku i jugoslovensku - koja se krajem 19. i početkom 20. veka, u jeku najveće hajke protiv Albanaca, zalagala za poštovanje Albanaca i njihovih prava. Pored Dimitrija Tucovića, Koste Novakovića, pomenuo bih i Radovana Zogovića, koji je bio crnogorski doseljenik, i koji je sa velikim poštovanjem govorio o Albancima. Naravno, ne treba zaboraviti ni čitav period nakon Drugog svetskog rata kada se forsirao, doduše neuspešno, diskurs bratstva i jedinstva u koji su, uz ostale jugoslavenske narode, donekle bili uključeni i Albanci. Ima u našoj istoriji i tradiciji mnogo toga što govori da negativna percepcija nije uvek bila toliko jaka, niti je to bio jedini diskurs u odnosima između Srba i Albanaca.

Rigels Halili

Rigels Halili

Rigels Halili: Mislim da je veliki problem što mi ne znamo kakvi su bili srpsko-albanski odnosi kroz istoriju. Početkom 17. veka Albanci i Srbi su se zajedno borili protiv Turaka. To se zna. Albanski političari su krajem 19. i početkom 20. veka pokušavali da naprave savez između Albanaca i Srba. Isa Boljetinac je to pokušavao, a i Hasan Priština.

Međutim, tadašnji srpski političari nisu priznavali da postoji albanski narod i nisu prihvatali zajedničku borbu. Neki kažu da je razlog bio njihov kolonijalni odnos, ali ja bih rekao da je u pitanju bilo neznanje. Mi danas znamo istorijska fakta, ali nam je potrebna njihova nova interpretacija. Moramo na prošlost gledati ne samo kroz nacionalnu optiku nego i kroz lokalnu, regionalnu, supranacionalnu dimenziju. Kad bismo tako radili, onda bismo imali drugačiju priču - i kad su u pitanju sukobi na Kosovu i kad je u pitanju srpska golgota 1915. godine. Neki su pokušali da to urade, kao britanski istoričar Noel Malkolm, ali to nije posao za njih, to je posao za nas - istoričare, kulturologe i naučnike iz Albanije, Srbije i sa Kosova.

Omer Karabeg: Koliko se u Srbiji koristi reč Šiptar koja ima pežorativno značenje? Mediji je uglavnom ne koriste, ali čim se odnosi zaoštre, odmah se u naslovima pojave Šiptari. Sećam se da je jedan beogradski tabloid, nakon incidenta koji se dogodio na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, izašao sa naslovom preko cele strane "Edi Rama, Šiptar bez srama".
Bojim se da se na ulici jako često čuje reč Šiptar.

Aleksandar Pavlović: U javnoj komunikaciji, barem onoj medijskoj, ne nailazimo često na tu reč. Ali, kada se zaoštre srpsko-albanski odnosi, onda nije tako redak slučaj da se taj pežorativni termin pojavi u medijima ili da počnu da ga koriste radikalniji političari. A što se tiče svakodnevne upotrebe, bojim se da se na ulici jako često čuje ta reč. Oni koji je koriste kažu da i sami Albanci sebe zovu Ščiptarima, ali u Srbiji ta reč ima negativnu konotaciju i zbog toga ne bi smela da se koristi.

Omer Karabeg: Koliko znam, u albanskom jeziku pogrdan naziv za Srbe je Škije. Koliko se ta reč koristi na Kosovu i u Albaniji? Ima li je u medijima?

Rigels Halili: Ta reč se koristi samo na Kosovu. Ne bih rekao da je ima u medijima. Češće se može naći na internet forumima. Mi u Albaniji kažemo samo Srbi. Ali, i reč Srbin ima negativnu konotaciju, jer je povezana sa predrasudama. Zanimljivo je da pozitivnu konotaciju ima reč Jugosloven. To je valjda postjugoslovenska nostalgija u Albaniji. To je apsolutna ironija.

Omer Karabeg: A koliko je upotreba reči Škije raširena na Kosovu?
Reč Škije čuje se na ulici i u kafićima na Kosovu.

Rigels Hallili: Čuje se na ulici, u kafićima. Stariji ljudi kažu Škije, mladi ne toliko često. Mladi kažu Srbi, kažu i Škije, naravno, ali više Srbi, a u medijama se isključivo koristi reč Srbi.

Omer Karabeg: Koliko su pojedini srpski književnici doprineli širenju predrasuda prema Albancima?

Aleksandar Pavlović: Dva su najintenzivnija perioda stvaranja i distribuiranja predrasuda: vreme uoči Balkanskih ratova i osamdesete i početak devedesetih godina 20. veka. U onom prvom periodu s početka 20. veka lekar i istaknuti političar Vladan Đorđević i čitava ekipa oko njega objavljivali su pseudonaučne knjige u kojima je dominirala negativna percepcija Albanaca. Osamdesetih godina kosovsko pitanje postaje jako važno među akademicima i piscima. U bivšoj Jugoslaviji neki pisci su bili nezvanično oslovljavani kao očevi nacije, a drugi su se osećali na sličan način. Pojedinci su davali eksplicitnu ili implicitnu podršku Miloševiću i njegovoj politici.

Omer Karabeg: Kad ste pomenuli očeve nacije, da li ste mislili na Dobricu Ćosića?

U Ćosićevoj interpretaciji kosovsko pitanje se posmatra kao albanski genocid nad Srbima.

Aleksandar Pavlović: Dobrica Ćosić je tu najznačajnija ličnost. On se sedamdesetih godina izdvojio svojim stavom o dubini kosovskog problema da bi osamdesetih postao vodeća intelektualna figura. U Ćosićevoj interpretaciji kosovsko pitanje se posmatra kao albanski genocid nad Srbima, kao brutalni zločin nekakvog turskog zuluma koji se ponovo dešava na Kosovu. Taj diskurs o Kosovu pojedinih srpskih intelektualaca osamdesetih i devedesetih godina imao je užasne posledice na srpsko-albanske odnose koje i dan danas osećamo.

Omer Karabeg: Da li je kod albanskih pisaca bilo sličnih tekstova o Srbima?
Kod Kadarea Srbin je je negativni junak koji uništava albansku kulturu.

Rigels Halili: Jeste. Na Kosovu naročito, i to sedamdesetih, osamdesetih i naravno devedesetih godina. Pomenuo bih književnika i akademika Redžepa Ćosju. U delima tih pisaca postoji figura Srbina kao zločinca, kao čovjeka koji samo čeka da ubije i uništi sve što je albansko. U Albaniji imamo Ismaila Kadarea, najvećeg albanskog pisca koji je tokom osamdesetih bio vrlo angažovan u diskusijama o kosovskom pitanju. Srbin je kod njega negativni junak koji uništava albansku kulturu. U romanu Dosije o H, srpski pop, koji se zove Dušan, uništava ono što je srce albanske kulture, a to su epske pesme.

Omer Karabeg: Da li u udžbenicima ima negativnih stereotipa o Srbima?

Rigels Halili: Zvanični diskurs na Kosovu je da su Srbi oduvek bili naši neprijatelji. To je jasno pokazao kolega Škeljzen Gaši koji je analizirao i albanske i srpske udžbenike. Priča je ista. On što je u albanskim udžbenicima pozitivna stvar, u srpskim je negativna. I obratno. Priča je crno-bela i nema ničega što je zajedničko. U albanskim udžbenicima period bivše Jugoslavije je predstavljen kao okupacija Kosova, što nije u redu i nije istina. Albanci nisu bili okupirani za vreme socijalističke Jugoslavije, nego su bili ravnopravni državljani te države. I svi to znaju, a ipak mlade uče da je to bila okupacija i da je bio genocid, i tako dalje. Dominantna je negativna priča. Isto je i sa srpskim udžbenicima u kojima piše da je Albanija uvek bila protivnik Jugoslavije i Srbije, što takođe nije istina.

Omer Karabeg: Koliko su negativni stereotipi o Albancima prisutni u školama i udžbenicima u Srbiji?

Aleksandar Pavlović: Koleginica Aleksandra Ilić i ja smo u nekoliko tekstova analizirali udžbenike od vremena kada su uvedeni u Srbiji, dakle od 1882. godine, pa do Drugogog svetskog rata. Pratili smo postepeni razvoj antialbanskog diskursa. Oni najraniji udžbenici, koji još na neki način baštine epsku tradiciju, govore o ljutim Arbanasima, što je figura iz narodne poezije koja, zapravo, znači da su Albanci žestoki ratnici. U suštini je to pozitivna karakteristika. Onda se diskurs sve više pomera ka tome da su Albanci tlačitelji Srba, da su oni nakon velike seobe Srba bili odgovorni za zločine nad Srbima i tako dalje.

Jedan te isti događaj prikazuje na dijametralno suprotan način, u jednim udžbenicima sa pozitivnim, a u drugim sa negativnim predznakom.

Noviji period analizirao je, kao što reče Rigelt, kolega Škeljzen Gaši koji je paralelno pratio srpske i albanske udžbenike i pokazao da se jedan te isti događaj prikazuje na dijametralno suprotan način, u jednim udžbenicima sa pozitivnim, a u drugim sa negativnim predznakom. Ali, nije problem samo u udžbenicima. Predavao sam u srednjoj školi, predajem i na fakultetu, i uverio sam se da mnoge negativne stereotipe učenici i studenti pokupe ne samo iz udžbenika, nego i iz medija, internet foruma, ili negde u javnom prostoru. Teško je identifikovati gde se sve te predrasude javljaju. Zato kažem da nije dovoljno samo promeniti udžbenike.

Aleksandar Pavlović

Aleksandar Pavlović

Mi moramo prestati da razmišljamo u kategorijama - mi smo uvek bili žrtve, nikada ni za šta nismo krivi i nikada ni za šta nismo odgovorni. Mislim da bismo morali da počnemo deci da pričamo i drugačije priče, a to je da smo se, kad god smo imali priliku, trudili da zagrabimo što više teritorija, da zločini nisu činjeni samo prema nama, nego i da smo ih i mi činili prema našim susedima. Moramo početi kritički da gledamo na sopstvenu prošlost.

Omer Karabeg: U kojoj meri su današnji političari na Kosovu i u Srbiji opterećeni predrasudama o drugom narodu?

Rigels Halili: Rekao bih da se političari na Kosovu slažu u jednom - da je kosovsko pitanje završena priča, da Kosovo postoji kao država i da Srbija mora to da prizna. Na Srbiju se gleda kao na stalnog protivnika koji je kriv za sve, što nije istina. Nije Srbija kriva za sve loše što se dešava na Kosovu. Kod kosovskih političara nema spremnosti za razgovor o tome šta je pokazala istorija 20. veka na Kosovu, šta to znači za Albance, a šta za Srbe.

Zašto je sve bilo tako? Nema diskusije. Postojala je samo trauma i sada se kaže da je priča završena i da nema više traume. Niko o traumi ne priča na samokritičan način, što je po mom mišljenju veoma važno za obnovu društvenog života. Oni koji su sada na vlasti na Kosovu traže dijalog sa Srbijom. Ne znam da li je to njihova volja ili to rade zato što to od njih zahteva Evropska unija. Oni koji su u opoziciji, kao pokret Samoopredeljenje, kažu da su političari koji razgovaraju sa Srbijom izdajnici.

Da li ćemo ostati da živimo kao dva suseda između koji postoje samo zidovi - i ništa drugo.

Složio bih se sa kolegom Aleksandrom - nisu u pitanju samo udžbenici, nisu u pitanju samo političari, to je mnogo kompleksnija priča. Naše odnose moramo popravljati korak po korak, ako hoćemo da živimo u prijateljstvu i u miru. Ako ne - ostaćemo da živimo kao dva suseda koji se ne vole i između kojih postoje samo zidovi - i ništa drugo.

Aleksandar Pavlović: Čini mi se da je u ovom trenutku srpska politika prema Kosovu prilično realistična. Aleksandar Vučić i Edi Rama su uspostavili novi vid saradnje koji Evopskoj uniji veoma imponuje. Čini mi se da se njih dvojica vrlo dobro prepoznaju. Obojica igraju na kartu populizma i nekako mi se čini da su vrlo komplementarni kao politički lideri. Da li postoje predrasude? Mislim da postoje kod jednog broja srpskih političara, ali mislim da to ne igra neku posebnu ulogu zato što su pitanja o kojima se vodi dijalog prilično sužena i formalizovana, pa nema bog zna kakvog prostora za nekakvu reartikulaciju srpske politike prema Kosovu.

Omer Karabeg: Šta je glavni uslov za pomirenje dva naroda? Nedavno je zamenik ministra inostranih poslova Kosova Petrit Selimi izjavio da će do pomirenja doći tek kada se neko od srpskih zvaničnika izvini za zločine počinjene 1998. i 1999. godine?
Rekao bih da je izvinjenje glavni uslov, ali samo kada je iskreno, a ne iznuđeno.

Rigels Halili: Rekao bih da je izvinjenje glavni uslov, ali samo kada je iskreno, a ne iznuđeno. Izvinjenje ima vrednost kada osećamo potrebu da ga izgovorimo, a ne kada nam druga strana kaže - morate da se izvinite za ono što ste nam uradili. To je početak pomirenja i to mora da uradi hrabar političar.

Kad je u pitanju albanska strana, mora da se pojavi neki hrabar albanski političar sa Kosova i da kaže - evo, to smo mi radili vama, mi se izvinjavamo i hoćemo da živimo sa vama u miru. To neće učiniti Edi Rama koji nema legitimitet da to radi u ime Albanaca sa Kosova, jer je on predsednik vlade Albanije, a ne Kosova. Naravno da i srpska strana treba to da uradi, ne bih da umanjim njihovu odgovornost. Time može da počne proces pomirenja, pa onda korak po korak - da se uradi jedna knjiga, pa film, pa diskusija, pa da i druge strana vidi da smo i mi nešto uradili, ne samo oni. To je jedan dugotrajan proces, radićemo to do kraja života, Aleksandar i ja.

Aleksandar Pavlović: Izvinjenje je svakako nužan, ali ne i dovoljan uslov. Da budem jasan, izvinjenje za počinjene zločine mora da bude etički prerogativ. Nije ga dovoljno samo izgovoriti u smislu - Vili Brant se isplače i odjednom dolazi do pomirenja. Tadić je imao nekoliko izjava u kojima se izvinjavao Hrvatskoj za zločine koji su počinjeni sa srpske strane. To je dovelo do poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa, međutim politička klima se promenila i sada imamo lošije odnose nego pre sedam, osam ili deset godina, što je nonsens.

Dakle, izvinjenje svakako, ali kao što jedan čovek, ko god on bio, ne može čarobnim štapićem da izmeni ovu našu državu, tako ne može mnogo da uradi jedno izvinjenje, pa bilo ono i sa najvišeg mesta. To može da bude simbolički čin, ali ono što moramo da negujemo - to je kritički duh. I tu vidim odgovornost intelektualaca. Nije naš posao da dolivamo ulje na vatru i da oštrimo noževe, nego da negujemo kritički duh u našim sredinama. Moramo imati kritički odnos prema sebi i uvažavati drugog.

Nemci i Francuzi su priča sa hepiendom, a imali su potpuno istu situaciju kao Srbi i Albanci, čak i goru.

Nemci i Francuzi su priča sa hepiendom. Imali su potpuno istu situaciju kao Srbi i Albanci, čak i goru. Imali su vekove sukoba, potpuno neprijateljski diskurs i mržnju. I u jednom trenutku su procenili da je mnogo pragmatičnije da pokušaju da stvore neke zajedničke narative, da koliko je mogućno ujednače poglede na vlastitu prošlost. Prema tome, izvinjenje - da, ali u sklopu jednog kritičkog duha koji treba da nam pomogne da drugačije gledamo na svoju istorijsku sudbinu i identitet.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG