Dostupni linkovi

logo-print

Posle vaterpolo trijumfa: Sport tavori, uspesi vrhunski


Vatrepolo reprezentacija Srbije sa pobedničkim peharom

Vatrepolo reprezentacija Srbije sa pobedničkim peharom

Struka i sistem uspostavljen u vreme bivše Jugoslavije temelj su današnjih sportskih dostignuća Srbije, i suština su odgovora na večito pitanje o nesrazmeri između velikih uspeha i malih ulaganja. Svetska titula vaterpolista poslednji je primer, kako kažu sagovornici RSE, koji pokazuje da sport zaslužuje bolji tretman države.

Zlato iz Kazanja i devet medalja na najvećim takmičenjima u poslednjih desetak godina, uz apsolutnu dominaciju u Svetskoj ligi, fantastični su bilans srpskog reprezentativnog vaterpola. Dok klubovi tavore, opstaju po par sezona i gase se, nameće se dilema kako je reprezentacija tako moćna.

„To su igrači koji igraju u najboljim svetskim klubovima. A pored toga, bez obzira na mala ulaganja u klupski vaterpolo, opstala je škola nekadašnjeg jugoslovenskog vaterpola koja je uspostavila sistem. Na toj bazi nastavio je srpski vaterpolo, i on će uvek praviti mlade igrače koji će na vrhunskom nivou igrati u reprezentaciji,“ rekao je za RSE Aleksandar Šapić, nekadašnji najbolji vaterpolista sveta, i dodao da uspeh A selekcije nije refleksija stanja u domaćem vaterpolu.

„Ali, realno gledano, taj problem nije vezan samo za vaterpolo. Ne postoji sport u ovoj zemlji u kom imamo vrhunske klubove koji su u stanju da se ekonomski i sportskim rezultatima nose sa ostalim klubovima u Evropi i svetu.“

Aleksandar Šapić

Aleksandar Šapić

Takvo stanje je posledica propale ekonomije, Srbija je daleko od razvijenih zemalja u kojima milioni evra cirkulišu u sportu, ali i loše organizacije jer nema olakšica za one koji bi možda želeli da ulože u sport.

Biznismen Zoran Drakulić kaže za RSE da bi investirao u neki klub, ali samo pod uslovom da se znaju pravila igre.

„Pa da, sigurno, uložio bih kada bi od toga imao neke koristi. Ne mora taj novac baš ni da se 100 odsto oslobodi poreza, kako je negde u svetu. Ali bar da se napravi tako da mogu da razmišljam o tome. Znate, danas je i biznisu teško... Valjalo bi da mogućnost ulaganja u klub bude nešto dugoročno, a ne od danas do sutra. Ineče, nema ni od tog sporta ništa.“

Drakulić je sa svojom Point grupom već ulagao u fudbal, u užičku Slobodu, a početkom devedesetih i u vaterpolo kada je Crvena Zvezda osvojila prvu titulu.

„To je bilo, kako da vam kažem, čisto onako. Ja sam potrošio svoje lične pare, ništa od toga nisam imao. To ne može tako. Desi se jedanput ili dva puta, ali na takav način to više ne ide. Sport generalno mora da se sredi.“

Ako su baza klubovi, rešenje bi mogla da bude privatizacija, jer bi onda sport mogao da funkcioniše kao u razvijenom svetu. Tada bi investitori mogli da rade po poslovnom principu „čist račun duga ljubav“. Ali za to još nema uslova jer država beži od privatizacije, pa biznismeni jednostavno ne žele da se petljaju sa rukovodiocima sumnjivih biografija, navijačima i političarima koji sede u upravama klubova.

Tako srpski sport funkcioniše od siromaštva do uspeha, uz pohvale i obećanja političara, koji ne propuštaju priliku da se podiče medaljama.

„Velika je čast biti Srbin i radovati se ovom svetskom zlatu. Srbija ima šta da slavi, vaterpolisti su pokazali kako se bori za svoju zemlju. Od srca im želim da nastave ovaj zlatni niz,“ izjavio je posle zlata u Rusiji Vanja Udovičić, ministar sporta i omladine Srbije.

Ovaj proslavljeni vaterpolista, za kog su mediji slikovito pisali da je pravo iz kupaćih gaća i bazena ušao u odelo i ministarsku fotelju, nakon ovog uspeha obećao je izgradnju nacionalnog trening centra za vaterpolo u Vrnjačkoj Banji. Do tada, klubovi koji grcaju u besparici mučiće se sa plaćanjem termina na bazenima, a igrači će se nadati svetloj budućnosti i nekoj od medalja koja garantuje državnu penziju.

Loši uslovi, tvrdi za RSE sportski psiholog Boris Stanković, za mnoge su i temelj motivacije.

„Mislim da ih je to samo učinilo jačim. Kada su već prošli kroz nedaće, onda imaju i mnogo veću žalju za pobedom i uspehom. Druga važna stvar je njihov odnos prema državnom dresu i reprezentaciji. Za njih je najveća motivacija to što svoju zemlju predstavljaju na velikim takmičenjima.“

Vrhunski rezultati nižu se u poslednje vreme, od srebra košarkaša i zlata košarkašica, preko srebra odbojkaša, do svetskih titula mladih fudbalera i vaterpolista. U potrazi za čudesnim sastojcima ovih uspeha male i siromašne zemlje, ljudi iz sporta neizostavno pominju struku, odnosno trenere.

Marina Maljković, Aleksandar Đorđević, Veljko Paunović, Nikola Grbić i Dejan Savić su ljudi koji su svoje timove doveli na tron.

„Oni su najviše zaslužni za uspehe. Zajednička stvar za njihove ekipe je timski duh. I to je u suštini pravilo razliku u odnosu na reprezentacije protiv kojih su igrali. Sve je to zasluga trenera kao pojedinaca, njihov lični projekat, a ne države i sistema rada u sportu,“ smatra Boris Stanković.

Stanje u kom sport više daje državi nego ona njemu, dok se nižu najsjajnija odličja, ne može večno da traje. Uskoro sledi košarkaško evropsko prvenstvo, pa iduće godine olimpijada u Riju, gde Srbija od svojih ljubimaca opet, malo i razmaženo, očekuje medalje.

Vaterpolo as Aleksandar Šapić zaključuje da bi za budućnost najbolje bilo da država ustanovi sistem finansiranja klupskog sporta.

„Trebalo bi dati prostor ljudima iz sveta biznisa da uđu u sport. Da nam se ne bi dešavalo da samo oni najbolji, njih 13 ili 15 koji dođu do nacionalne selekcije, imaju vrhunske uslove. A da zaboravimo na klubove. Zato što ako nema baze, neće biti ni vrhunskih rezultata.“

  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG