Dostupni linkovi

logo-print

Spomenik dezerteru, negde u Vojvodini


Plakat sa oklopnim transporterom ispred skupštine, koji je rezervista Vladimir Živković vratio sa fronta u Vukovaru nazad do Savezne Skupštine u Beogradu, u znak protesta protiv rata.

Plakat sa oklopnim transporterom ispred skupštine, koji je rezervista Vladimir Živković vratio sa fronta u Vukovaru nazad do Savezne Skupštine u Beogradu, u znak protesta protiv rata.

Tragom jedne inicijative da se u Srbiji podigne spomenik dezerterima, sagovornici RSE se prisećaju antiratnih heroja iz 90-ih koji su zaboravljeni. Da li je danas Srbija spremna za poštenu priču o onima koji se nisu odazvali na poziv da idu u rat? Ili koji su bacili pušku i vratili se kući, ili o onom vojniku koji je okrenuo svoj tenk nalevo krug i sa vukovarskog ratišta dovezao ga pravo u centar Beograda? Taj tenk je stigao na jedan antiratni plakat sa pitanjem: Šta biste uradili da na svom tavanu sretnete dezertera? Zaista, šta biste uradili, pitanje je koje i danas ima smisla.

Sociološkinja Janja Beč nedavno je u Novom Sadu predložila da se podigne spomenik dezerterima iz 90-ih godina kojih je u Srbiji bilo mnogo, a o kojima se ćuti sve do današnjih dana. Sa ratišta se vratilo u znak protesta i pobune, kako se procenjuje, oko 40 hiljada mobilisanih a između 100 i 200 hiljada je na razne načine izbegavalo odlazak na ratišta. Janja Beč za RSE obrazlaže svoju inicijativu.

“Moja inicijativa je da se podigne spomenik u Vojvodini dezerterima. Da se obeleži da je i toga bilo u ovom regionu u vreme patnji, ratnih zločina i genocida. Mislim da je vreme da se govori o tome koliko je ljudi odbilo da ide u rat. Kad sam ja nedavno pokrenula inicijativu za spomenik dezerteru na jednom skupu, ni jedan medij to nije preneo. Ta ćutanja su uvek strašna. Istinski heroji ovih ratova, svih ratova su dezerteri”, kaže Janja Beč prenoseći iskustvo Nemačke u kojoj postoji mnogo spomenika dezrterima.

Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo priseća se podrške koju su Beograđani iz večeri u veče davali dezerterima, a o ideji o spomeniku kaže:

“Ja nisam sigurna da bih podizala spomenik, ali mislim da je sazrelo vreme da se progovori o toj 91-oj i 92-oj godini u kontekstu jake pobune protiv mobilisanja građana Srbije za rat na teritoriji Hrvatske. Imam u vidu da je od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992. godine svake večeri ispred Predsdništva Srbije stajalo jedno veliko platno na kome je pisalo “Solidarnost sa pobunjenicima protiv rata”.

Antiratni aktivisti uspeli su za nekoliko meseci u vreme najagresivnije ratne propagande da prikupe krajem 91. i početkom 92. za svega nekoliko meseci 78 hiljada potpisa protiv rata, kaže Nataša Kandić.

Ima puno primera herojstva dezertera. Danas je, na primer, potpuno zaboravljen rezervista iz Valjeva Vladimir Živković koji je sa vukovarskog ratišta dovezao tenk ispred Savezne skupštine. Ta slika je obišla svet, jer se nije mogla sakriti, kao što su glavni mediji sakrili tragičnu priču rezerviste iz Gornjeg Milanovca Miroslava Milenkovica na koju podseća Nataša Kandić.

“Miroslav Milenković se nalazio u mobilisanoj jedinici u Šidu u kojoj je došlo do pobune. Jedna grupa rezervista je smatrala da ne treba da idu na teritoriju Hrvatske, druga da im je to zadatak koji je dala država. Formirane su dve kolone. Miroslav Milenković je nekoliko puta prelazio iz jedne u drugu, da bi na kraju uzeo pušku i ubio se.”

Šest žena Republike Trešnjevac

Bilo je i drugih otpora, ostalo je zabeležno da je jedan Beograđanin vojni poziv za svog sina vratio s beleškom:"Z.P. ne može u vojsku. Ne dozvoljava mu otac.” Ili reči koje je jedan pobunjeni rezervista, napuštajući ratni položaj, rekao generalu: "Čim Srbija bude napadnuta, eto nas".

Malo ko zna danas o selu Trešnjevac u Vojvodini koje se pobunilo i sprečilo da mobilisani odu u rat. O tome priča Janja Beč. Možda bi baš u tom selu trebalo podići spomenik dezerterima.
Vukovar, novembar 1991.

Vukovar, novembar 1991.


“Šest žena je u tom selu zaustavilo 200 mobilisanih muškaraca da odu u rat. Šest žena iz Doma zdravlja i vrtića su podigle selo i proglasile Republiku Trešnjevac koja je postojala nekoliko meseci. To selo je držalo u opsadi 92 tenka, time su smanjili potencijal za zlo, za nasilje. Naravno da se u to vreme nije moglo čuti o tome, ali danas se može o tome progovoriti”, kaže Janja Beč.

O spomeniku dezerterima svojevremeno je pisao najpopularniji antiratni kolumnista nedeljnika Vreme, rano preminuli Stojan Cerović.

“Moj predlog je spomenik Neznanom dezerteru... Demobilisana je pristojnost i čestitost; dezertirala pamet, istinoljubivost i čovečnost”, napisao je Cerović još dok je Milošević bio na vlasti.

Milica Tomić iz grupe umetnika Spomenik, za RSE kaže o inicijativi Janje Beč:

“Ne znam da li će ta akcija uspeti, bilo bi sjajno da vidimo da li je moguće podići spomenik koji nije produkt političke, ekonomske i druge moći. Sa druge strane, nadam se da će to otvoriti mogućnost da se o tome javno govori. Jer dobro znamo da su cele jedinice, kada se kretalo na Vukovar, dizale oružje na svoje komandante i prisiljavajući ih da odustanu od odlaska u Vukovar.”

Priča o dezerterima ima i drugu stranu. U jednom istraživanju se konstatuje da nisu baš svi bacili puške zato što nisu hteli da se bore za Miloševićeve ciljeve, bilo je i onih koji su se bunili što se ide sa petokrakom u okviru JNA, što nije objavljen rat, što nisu jasno rečeni ratni ciljevi...

Jednom malom broju dezertera se sudilo, među njima je bio prema nekim informacijama izgleda i vojnik Živković koji je okrenuo tenk nalevo krug, pa pravo u centar Beograda.

1996. donet je Zakon o amnestiji. Ali, tada je stotine hiljada mladih sa svojim porodicama ili bez njih već nepovratno otišlo iz zemlje.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG