Dostupni linkovi

logo-print

Smrt pre presude, žrtve bez pravde


Jedna od ćelija u haškom pritvoru

Jedna od ćelija u haškom pritvoru

Poslednji u seriji haških optuženika srpske nacionalnosti koji je preminuo pre okončanja sudskog postupka je Goran Hadžić, koga je Haški tribunal u aprilu prošle godine pustio na privremenu slobodu iz zdravstvenih razloga. Dežurni srpski nacionalisti još jednom su ovim povodom podgrejali staru mantru da Hag ili ubija Srbe ili ih pušta da umru.

Istovremeno, mandatar za sastav vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da ne može nikoga da krivi za smrt optuženika Haškog tribunala i nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine Gorana Hadžića.

"Ne mogu da krivim bilo koga za smrt od raka. On se borio hrabro i ja izražavam saučešće porodici Gorana Hadžića", rekao je Vučić novinarima u Aranđelovcu.

Činjenica je da je čitav niz haških optuženika za ratne zločine preminuo tokom suđenja – bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević, generali Đorđe Đukić, Momir Talić i Zdravko Tolimir i drugi.

Mnogi su, dakle, okončali živote kao nevine osobe, što znači da pravde za žrtve nije bilo.

U kojoj meri se to može objasniti time da su suđenja u Međunarodnom krivičnom tribunalu trajala predugo, ali i time što su vladajuće elite Srbije godinama odlagale da optužene uhapse?

U Hadžićevom slučaju, recimo, od optužnice 2004. do hapšenja prošlo je čitavih sedam godina.

Prekrižena potjernica nakon hapšenja Gorana Hadžića, 2011.

Prekrižena potjernica nakon hapšenja Gorana Hadžića, 2011.

"Činjenica je da sva suđenja pred Haškim tribunalom traju dugo i da se ne mogu porediti sa domaćim suđenjima, koja se, iako se ne ocenjuju kao fer suđenja, ipak okončavaju u nekom razumnom roku. Međutim, tome prethodi činjenica da su državni organi Srbije nisu blagovremeno reagovali na optužnice", navodi za RSE Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo.

Kandić ističe da su zabeleženi periodi kada Srbija uopšte nije sarađivala sa Haškim tribunalom.

"Postojao je onda i nevoljni odnos države prema tom sudu, kada su govorili da sarađuju, ali da određene optuženike ne mogu da pronađu, kao što su bili Goran Hadžič, pa, naravno, Ratko Mladić, pa, naravno, Radovan Karadžić. Sve je to doprinosilo da se ta haška suđenja onda odvijaju u nedogled, posle čega dolazi jedan momenat koji je pitanje starosti, pitanje bolesti, što dolazi u određenim godinama. Otuda utisak da je dosta ljudi umrlo ili pušteno na privremenu slobodu da ne bi umrli u haškom pritvoru", ocenjuje Nataša Kandić.

Žarko Puhovski, politički analitičar iz Hrvatske, vidi tri elementa iza činjenice da mnogi haški optuženici iz Srbije nisu privedeni pravdi.

"Prvo, od samih početaka Haško sudište je započelo sa jednom specifičnom selekcijom slučajeva kojima se bavilo. Recimo, prvi slučaj je bio optužnica protiv (Radovana) Karadžića jer ga je tako trebalo spriječiti da dođe u Dejton, iz čisto političkih razloga, a neke stvari koje su se dogodije prije nego što je uopće uspostavljena Republika Srpska pojavile su se na dnevnome redu Haškog sudišta mnogo kasnije. I tu je, dakle, došlo do nereda", kaže Puhovski.

"Drugo, u haškom Tužiteljstvu su primijenili klasični model overkill-a, dakle, pretjerane paljbe – previše su, recimo, uzimali svjedoka za istu stvar ili dokumenata koji se odnose na iste sadržaje, čime su enormno odugovlačili postupak u prvom i u drugom stupnju", kaže Puhovski, koji, međutim, vidi i dodatne razloge predugog trajanja haških procesa.

"Imali su situaciju u kojoj su, da budemo sasvim otvoreni, od portira i čuvara do suca svi bili plaćeni tako da im je odgovaralo da se odugovlači – nisu bili plaćeni po slučaju nego po vremenu – danima, tjednima i mjesecima. Stoga im je odgovaralo da zarad veoma ozbiljnih novaca koje dobijaju da se stvar produži", konstatuje Puhovski.

Odgovornost za preduga procesuiranja on prepoznaje i na strani više garnitura srpske vlasti.

Žarko Puhovski

Žarko Puhovski

"Na sve prethodno se nadovezala činjenica da vlasti u Jugoslaviji, odnosno, Srbiji, nisu bile naročito pripravne pronalaziti i izručivati optuženike i to je sve zajedno dovelo do situacije koja, opet, u sebi ima dva aspekta – jedan je da su ljudi umirali od bolesti, a drugi da je u pritvoru Haškog sudišta umrlo previše ljudi, a da bi se moglo smatrati da je čuvanje tih zatvorenika bilo korektno", reči su Žarka Puhovskog.

Goran Hadžić je bio optužen za progon Hrvata na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, za istrebljenje, ubistva, nezakonito pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, deportaciju i prisilno premeštanje od 1991. do 1993. godine u istočnoj Slavoniji i Kninskoj krajini.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG