Dostupni linkovi

logo-print

Škotski bračni referendum


Verna i Roni Vilson

Verna i Roni Vilson

Piše Ketlin Mur, priredio Slobodan Kostić

Kada je u pitanju nezavisnost Škotske, Verna i Roni Vilson su na suprotnim stranama. Ovaj bračni par već je poslao svoje glasove za referendum koji će odlučiti da li će Škotska okončati 307 godina staro zajedništvo sa Ujedinjenim Kraljevstvom i nastaviti svojim putem, tako da jedno drugo sada samo „peckaju“ argumentima i iščekuju sudbinsko prebrojavanje glasova.

Vilsonovi, oboje socijalni radnici u penziji koji žive u luci Aberdin, izuzetno važnoj za servisiranje naftnih platformi u Severnom moru, govore u glas da su svoja uverenja već izgradili i učvrstili. Ništa od onoga što govori sedamdesetjednogodišnji Ron nije prihvatljivo za šezdeset devetogodišnju Vernu, i obratno.

Ipak, „živimo bez obzira na različite poglede“, kaže Ron i ... „još razgovaramo jedno s drugim“ nadovezuje se njegova Verna.

Ovo je priča Verne Vilson:

Ja sam definitivno za „ne“; uvek sam bila odlučno protiv nezavisnosti i niko neće moći da me ubedi u suprotno.

Roni nije u stanju da mi ponudi bilo kakav argument koji bi mogao da promeni moje mišljenje. Ja sam skroz-naskroz Škotlađanka i vrlo sam ponosna na svoje poreklo.

Putovali su puno i bili na raznim mestima, ali uvek kažem – Ja sam Škotlađanka, i mislim da treba da ostanemo ujedinjeni.

Jedan od razloga za to, priča Verna kroz smeh, je i da zadirkujem svog supruga, i nastavlja:

Glavni razlog zašto sam protiv nezavisnosti je – preveliki rizik. Ako pobede oni koji su za samostalnost, to je trajno, zauvek. Ako ostanemo zajedno, imamo šansu da se sledećom prilikom opredelimo drugačije. To je ključna stvar. Za razliku od mog supruga, nizam hazarder, dok on otvoreno priznaje da voli rizike.

Dosta smo se bavili ovim pitanjem, išli smo na razne političke skupove i slušali tri diskusije, od koji se jedna odnosila na naše „crno zlato“. Uprkos svemu, nismo dobili konačne odgovore, jer oni uopšte nisu sa izvesnosću mogli da kažu koliko je uopšte nafte pod zemljom, i koliki bi bili troškovi eksploatacije.

Nakon toga, oboje smo izašli napolje i upitali jedno drugo – „Pa dobro, da li smo se predomislili?“ Bila sam iznenađena što se niko od nas nije pokolebao.

Mislim da naša kraljica čini fantastične stvari, da daje ogroman doprinos čitavoj zemlji. Imamo našu istoriju i ne želim da dopustim da ona bude dovedena u pitanje.

Nedavno sam na putu bila u kolima sa dvoje tvrdih protivnika nezavisnosti, i neko je rekao: „Nikada ne bih povezao nekoga ko je za samostalnost“. To je, naravno, rečeno u šali, ali je u svemu bilo zrnce istine.

Bilo bi mi zaista teško da prihvatim ako bi na referendumu pobedile pristalice nezavisnoti, zato što je to – zauvek.

Ne želim novi pasoš, neću da menjam novac i prelazim na evro. Mrzim da budem u nezavisnoj državi na istom parčetu zemlje. Hoću da ustanem protiv toga. Ne želim promene, mada sam lično ponosna što sam Škotkinja. Škotski obrazovni sistem je dobar, naš život je dobar, penzije susolidne, životni standard pristojan, nemamo zbog čega da se žalimo.

U svakom slučaju, Škotska će od svega ovoga imati koristi, jer će nas Engleska gledati na drugačiji način.

Pogledi Ronija Vilsona:

Pa, ne bih baš rekao, jer ako ne glasamo za „da“, reći će nam – „vraćate se u svoj kavez“.

Naravno, zaokružio sam „da“. Volim rizike, ali glasao sam srcem i glavom.

Glasam protiv engleskog establišmenta, protiv tog vestministerskog mehura od sapunice koji je uzdrhtao čim su shvatili da mogu da izgube.

Što se mene tiče, oni sebi kopaju rupu, tako što potežu tešku artiljeriju argumenata o bankama, supermarketima, velikom biznisu i pričama da će biti smak sveta ukoliko dožive poraz.

Sve to su zakuvali torijevci koji dovode svoje kompanjone da govore kako ne možemo da se staramo sami o sebi. Ja nemam ni trunke sumnje da mi to možemo i umemo.

Čak i ako nemamo nafte, kao što jedna stranka govori, imamo mnogo drugih stvari. Mi smo snalažljivi, radije bih prihvatio vlastite greške, nego nešto što nam nameću drugi.

U svakom slučaju, glasaću za našu republiku. Želim da budem građanin, a ne podanik.

Kako god bilo, bar imamo referendum. Čehoslovačka, na primer, nije. Oni su to jednostavno odlučili, sproveli, i uspostavili dve države. Već je referendum po sebi jedna demokratska forma.

Škotska je bila središte podrške laburistima. Šta su oni uradili kada su bili na vlasti? Zalepili su se za krupni kapital i napravili haos od svega. Država je mnogo više uzdrmana za vreme torijevaca, ali ni laburisti nisu ništa bolji.

Dete sa zastavom Škotske

Dete sa zastavom Škotske

Ovo je zapravo izjašnjavanje protiv čitavog političkog establišmenta.

Mislim da je Škotska nacionalna partija napravila grešku kada je inistirala na monetarnoj uniji kao „planu A“, tako da ljudi sada s pravom pitaju – a šta je sa planom „B“, ne možete da imate samo jedno rešenje. Mislim da su jednostavno trebali da kažu: želimo da budemo samostalna zemlja koja će imati svoju valutu. Mislim da su se uplašili reakcija ljudi kao što je moja Verna. To jeste riskantno, nema sumnje, ali bi imalo smisla ukoliko postanemo samostalna država.

Ja sam za razlaz! Možemo da živimo zajedno, ali sa drugačijim perspektivama. Na kraju krajeva, život ide dalje šta god da se dogodi. Možda će sve biti drugačije. Nadam se da hoće!

Ali, naša porodica će preživeti.

XS
SM
MD
LG