Dostupni linkovi

logo-print

Severna Mitrovica: Vladavina politike i siromaštva


Severna Mitrovica

Severna Mitrovica

U severnoj Mitrovici se i trinaest godina nakon konflikta, mogu čuti zvuci sirene za vazdušnu opasnost, koji uglavom prethode nemirima i incidentnim situacijama između lokalnih Srba i međunarodnih bezbednosnih snaga u ovom delu Kosova.

Međutim, za 7.000 interno raseljenih i izbeglih lica nemiri, čini se, nikada nisu ni prestajali. Kažu, žive na samom rubu egzistencije, zaboravljeni od svih.

Sreten Todorović je raseljeno lice sa Kosova, iz Obilića. Sa suprugom i troje dece je nakon 17. marta 2004 godine privremeno utočište pronašao u Mitrovici. Naglašava da je ogorčen na celokupno kosovsko društvo.

“Verujte mi da ne znam ni gde ćemo, ni kako ćemo, ni šta ćemo. Bilo gde da odemo mi smo kao neka vrsta ljudi treće kategorije, neka smo niža rasa, nevidljivi smo za ostale…Ogorčen sam na ovo društvo skroz. Mi ovde nemamo prijatelje, o nama niko ne brine. Što više izbeglica, njima bolje. Jer tako oni otvaraju nova radna mesta, zapošljavaju neke svoje ljude, ma ne možeš do njih da dođeš. Ne dolazi u obzir više da se pojavim na nikakav protest, miting..ne, ne, to nas više ne zanima”, kaže Todorović.

Stanarima četvorospratne zgrade, poznatije kao zgrada “Sindikata”, koja se urušila 4. marta 2009 u strogom centru u severnoj Kosovskoj Mitrovici, lokalne vlasti, uprkos obećanjima, do danas nisu rešile njihovo stambeno pitanje.

Bez krova nad glavom ostalo je 35 porodica, a na mestu nekadašnje zgrade danas je samo prazna površina zarasla u korov.

"Nama se dešava to da polako starimo i gubimo nadu i pored svih obećanja. Naročito onog od prošle godine, da će 28. juna za Vidovdan ovde doći predsednik Republike Srpske Milorad Dodik kako bi postavio kamen temeljac. Evo vidite, ovde je iskopana rupa, kako bi se svi oni slikali za medije. Međutim, od prošle godine srpska lokalna vlast u Mitrovici ovde ne želi da čuje za nas niti, želi da priča sa nama na ovu temu. Mi smo četiri godine bukvalno na ulici, razboleli smo se i oboleli. Bog nas je spasio onda kada se zgrada urušila ali nas sada već četiri godine muče. Ne Bog, već ljudi koji neće da nam daju ono što je naše”, navodi predstavnik stanara zgrade Sindikata Tomislav Vučković.

Jovan Radaković jedan je od mnogobrojnih korisnika narodne kuhinje u severnoj Mitrovici.

"Da nama nije ove kuhinje i hrane iz nje ja ne znam kako bi preživeli. Jedino nam je ona spas. Nekada se kuvarice sažale na nas pa nam daju više hrane, da imamo i sutradan za doručak. I tako mi živimo stalno, u nekoj neizvesnosti kako i šta dalje....ne znam. Ja živim sa 40 eura mesečno, pa vi vidite koliko nam ova kuhinja znači. Grehota mi je reći, ali kad sam izgubio imovinu i porodici i ostao sam bez svega…Eto, živim, samo živim”, kaže Jovan Radaković.

Mizerne penzije

Jelisaveta Vladetić je izbeglica iz Knina. Više od 10 godina živi u severnoj Mitrovici.

“Evo vidite da živim u jednoj običnoj prostoriji koja je pregrađena najobičnijim najlonom na tri male sobice. Ja ovde nemam gde da se okupam, ja ovde nemam gde da stavim veš mašinu. Ovde ima bubašvaba, higijenski uslovi su katastrofalni, ljudski odnosi nikakvi…Ma, niko ne želi da zna za nas, nas niko ne obilazi, nikoga nije briga za nas -kao da ne postojimo”, tvrdi Jelisaveta Vladetić.

U severnoj Mitrovici, pored izbeglica i interno raseljenih lica, u socijalno najugroženiju grupu građana svakako spadaju pripadnici romske nacionalnosti.

Romkinja Đulijeta Toska ima svega dvanaest godina. Kaže da je siromaštvo, nemaštinu i bedu upoznala odmah po rođenju:

"Otac mi je u bolnici, jako je bolestan. inače je nepokretan. Ovde živim sa majkom, koja je obolela od tumora, i dva brata. Ako mi verujete, bila sam u Zvečanu jutros i po kontejnerima skupljala hranu, pronašla sam ceo hleb i neke ostatke od ubuđale hrane, ali to je što je, moram braću da nahranim. I zašto da vas lažem kad sam gladna", kaže Đulijeta Toska.

Nakon 1999. godine usred niskog ekonomskog razvoja, velike nezaposlenosti i širokog spektra socijalnih problema izdvojila se grupa građana koja predstavlja jednu od najugroženijih kategorija lica u našem društvu, koju čine stara lica - penzioneri.

Penzioner Tortosh Kemal, iako diplomirani inženjer, danas živi od svega 45 eura mesečno.

"Ja sam imao dosta tog radnog staža, radio sam u Trepči ovde. Međutim, nakon rata objasnili su mi da u međuvremenu nisu nešto ‘sredili’ kako treba, da li su nam uplaćivali u skladu sa zakonom, zaista ne znam, nisam ja to najbolje razumeo, znate. I nisam jedini, ima nas puno, prosto nas nije bilo u evidenciji, nemamo dokaz da smo tolike godine radili. Tako da danas živim od penzije u iznosu od svega 45 eura, a inače sam diplomirani inženjer - tuga, tuga”, priča Tortosh Kemal.

I južno od Ibra situacija identična. Povratničko selo Dresnik, nadomak Kline. Baka Ljubica Ribać kaže - zaboravljeni su od svih:

"Kada se sve ono izdešavalo 1999. godine, sa sinom, snajom i troje dece krenula sam za Srbiju. Ništa nismo uspeli da ponesemo iz kuće, samo ono što smo imali na sebi od garderobe. Tamo smo se mučili puno i odlučili smo da se vratimo ovde. Ali, situacija je sada još gora. Niko nas ne gleda. Nemaš šta da jedeš, nemaš šta da piješ, nemaš šta da obučeš, da obuješ…Od pomoći dobijamo samo paket ulja na šest meseci. šta da radimo sa tim? Sve što sam radila i zaradila za pedeset godina, izgubila sam u sekundi. Ničemu se ne nadam. Samo Boga molim da mi sačuva decu i unuke. A mi…eto doćiće i taj dan, kada nas niko neće videti ni čuti, neće nas ni naći ovde. Ko zna gde ćemo, i šta ćemo…”
  • 16x9 Image

    Jasmina Šćekić

    Od 2003. godine radi kao novinar informativne redakcije Radija Kontakt Plus u Kosovskoj Mitrovici. Kao dopisnik Radija Slobodna Evropa za područje severnog Kosova radi od 2004. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG