Dostupni linkovi

logo-print

Sirijski mir i bosanski presedan


Civili pored barikada u gradu Aleppo, maj 2013.

Civili pored barikada u gradu Aleppo, maj 2013.

Pišu: Edvard Džozef (Edward P. Joseph) i Elizabet O’Bagi (Elizabeth O'Bagy) “Nešenel Interest” (National Interest). Priredio: Dragan Štavljanin

U kompleksnoj situaciji kao što je u Siriji, razumljivo je traganje za paralelama. Zaista, trenutna nastojanja američkog državnog sekretara Džona Kerija (John Kerry) da se postigne diplomatsko rešenje crpe inspiraciju u Dejtonskom sporazumu, kojim je okončan, naizgled, nerešiv građanski rat u Bosni. Usaglašena diplomatija, podržana vazdušnim udarima, omogućila je postizanje sporazuma za nekoliko meseci u Bosni. Dakle, da li BiH može biti model za okončanje krvoprolića u Siriji?

Na prvi pogled, sličnosti su ogromne. Kao i politika predsednika Obame u Siriji, predsednik Klinton je uporno odbijao da bude vojno angažovan u Bosni. U obe situacije, embargo na dopremanje oružja omogućio je značajnu prednost režimu. Strahujući da se ne zaglibi u slučaju vojnog angažmana, Klintonova administracija je čak bila ambivalentna i prema sopstvenom predlogu o ukidanju embarga na slanje oružja i vazdušnim udarima. Stoga joj je laknulo kada su u evropskim prestonicama odbili ove inicijative.

Vašington je i tada, kao i sada, stavljao naglasak na humanitarnu pomoć milionima izbeglica i interno raseljenih lica, dok su pojedine pošiljke oružja stizale krišom do ugroženih Bošnjaka (ironično je da je Iran pomogao u dopremanju pojedinih pošiljki).

Onda se nešto promenilo. Tokom 1995. godine, Klintonova administracija je procenila da je cena nedelovanja, posebno potencijalna šteta po NATO savezbnike, veća nego rizik od intervencije. U međuvremenu, ulaganje SAD u hrvatsku i bošnjačku armiju počelo je da daje rezultate. One su pokrenule kopnenu ofanzivu koja je, u kombinaciji sa vazdušnim udarima NATO-a, primorala srpske snage da se panično povlače. Sa situacijom na terenu koja se poklapala sa predloženom teritorijalnom podelom 50:50 odsto, SAD su inicirale mirovne pregovore u Dejtonu, Ohajo, kojima je okončan rat.
Uviđajući sve veći rizik u Siriji - koji je mnogo ozbiljniji nego bilo koji dosada viđen na Balkanu – Obamina administracija nastoji da pronađe diplomatsko rešenje. Međutim, ti napori već nailaze na prepreke. Moskva je upravo saopštila da je nemoguće organizovati ovog meseca konferenciju o Siriji, što je bio cilj. To nije iznenađujuće. Nedostaje ključni preduslov za diplomatsko rešenje kao u slučaju Bosne: promena stanja na terenu. Angažman Vašingtona u jačanju hrvatskih i bošnjačkih snaga, zajedno sa vazdušnim udarima NATO-a i pojačanim sankcijama, doveo je ponižene Srbe za pregovarački sto.

U Siriji su drugačiji trendovi na terenu. Asadove snage su napredovale na strateški bitnim područjima oko Homska koja povezuju Damask sa važnim linijama snabdevanja duž obale, dok opozicija – suočena sa nedostatkom resursa – ima problem da zadrži kontrolu nad autoputem Alepo – Damask, što omogućava režimu da ponovo uspostavi i kopnene kanale za snabdevanje.

Aleppo

Aleppo

Asad takođe sada može da se direktnije osloni na Hezbolah, čiji je veći angažman ojačao poziciju režimskih snaga na važnim bojištima, uključujući Kusajr, ključni grad u provinciji Homs. Što je još gore, na čelu opozicionih snaga je sve više islamista – neki su povezani sa Al Kaidom – čime jača narativ Asadovog režima da se bori protiv “terorista”.

Time se nameće pitanje da li bi američko-ruska mirovna konferencija – čak i kada bi se uspelo u veoma teškom zadatku dovođenja zaraćenih strana za pregovarački sto – išta postigla. Tokom rata u Bosni bilo je mnogo međunarodnih pregovora u Ženevi koji ništa nisu rešili. Sklopljeno je na desetine primirja, koja su odmah prekršena. Da bi se na “novoj Dejtonskoj” mirovnoj konferenciji o Siriji postiglo rešenje, ili makar trajno primirje, onda se mora izmeniti situacija na terenu, koja bi promenila način razmišljanja predsednika Asada i najbližeg kruga oko njega. To je izuzetno teško imajući u vidu lične uloge u ovom sukobu. Za razliku od Sirije, srpski lider Slobodan Milošević se pokazao kao oportunista, jer je 1995. bio spreman da trguje interesima tvrdokornih bosanskih i hrvatskih Srba za ukidanje sankcija.

Vašington se nada da će Moskva pojačati pritisak na Asada, ali je malo verovatno da će on tome podleći. Sirijski predsednik ima mnogo odlučniju i važniju podršku u Iranu. Takođe, malo je verovatno da će Rusija pritisnuti Asada do tačke ključanja. Kremlj je mnogo bliži režimu u Damasku nego što je ikada bio prema Srbima, koji su uglavnom služili kao povremena smetnja širenju uticaja NATO-a i SAD na Balkanu.

Dok je Klintonova adminsitracija bila u stanju da brzo ujedini popustljive Bošnjake i Hrvate, Vašington se sada suočava sa razjedinjenom opozicijom u Siriji na koju ima ograničeni uticaj. Državni sekretar Keri je imao problem da okupi ključne opozicione lidere – koji su razočarani dosadašnjom američkom podrškom – u Rimu početkom ove godine. Taj zadatak dodatno otežavaju reginalni akteri, kao što su Turska i Katar, na jednoj strani, i Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jordan, na drugoj, koji imaju različite favorite u opoziciji.

Činjenica da je SAD, u nastojanju da pridobije Rusiju, ublažio svoje zahteve prema Asadovom režimu – neće olakšati ujedinjavanje sirijske opozicije. Zaista, sa usponom radikalnih islamista među opozicionim snagama, pitanje je da li će oni poštovati bilo koji sporazum ako ga prihvati Asadov režim.

Haotične sektaške podele

Još dva faktora nedostaju u Siriji koja su bila ključna za okončanje rata u Siriji: osećaj iscrpljenosti i sveobuhvatne etničke podele. Mada je stanovništvo urbanih centara u kome se vode žestoke borbe, kao što je Alepo, možda iscrpljeno – nije jasno da li je i nakon čak dve godine rata stvorena kritična masa građana umornih od rata, bilo među opozicijom bilo pristalicama vlade, koji su spremni da odustanu. Sirija ima pet puta više stanovnika nego Bosna, čime se umanjuje relativni komparativni uticaj broja stradalih i izbeglih.

U Bosni je stekao zao glas termin “etničko čišćenje”, s obzirom da su Srbi proterali nekoliko stotina hiljada Bošnjaka sa njihovih ognjišta u nastojanju da stvore svoju iskonsku državu.

Asadove trupe

Asadove trupe

U Siriji, etno-sektaško čišćenje je bilo mnogo manje sistematično i, stoga, ne tako izražena crta sukoba. Umesto da protera sunite iz uporišta alavita (šiiti), režim koristi i stvara sektaške podele kako bi ojačalo podršku i regrutovalo borce. Sa napredovanjem opozicionih snaga ka obali, režim se nada da će njihovi masakri produbiti tenzije po sektaškoj osnovi i okrenuti sunite i alavite jednih protiv drugih, odnosno uveriti alavite da treba da se bore na strani Asada da bi opstali.

Podaci na terenu ne potkrepljuju sve uvreženije mišljenje da Asad stvara uporište alavita etničkim čišćenjem sunita u priobalnim područjima. Kretanje stanovništva u Siriji je složeno. U pojedinim slučajevima, pristalice opozicije su, u stvari, premestile svoje porodice u područja pod kontrolom vlade iz jednostavnog razloga što je tamo bezbednije – što nije bio slučaj u susednom Iraku ili na Balkanu. Mada bi stvaranje države alavita bilo atraktivno za pojedine iranske struje i alavitsku miliciju, to bi predstavljalo neuspeh Asadovog režima.

Alaviti se bore da siđu sa planina i dopru do Damaska otkako je Sirija stekla nezavisnost. Činjenica da je Asad veoma malo učinio na stvaranju temelja za državu alavita sugeriše da nema nameru da vodi svoj narod natrag u te planine.

Ako Asad ne teži stvaranju tvrđave kao što je Republika Srpska za alavite, onda nema ključne osnove za Dejtonski sporazum – podele teritorije po principu skoro pola - pola. Umesto toga, postizanje mirovnog sporazuma u Siriji će zahtevati mnogo suptilniji pristup u garantovanju bezbednosti različitih grupacija u zemlji čije je stanovništvo pomešano.

Primena mirovnog sporazuma u Siriji bio bi mnogo izazovniji zadatak nego u Bosni, gde je strah od snaga NATO kojima je komandovao američki oficir bio sveprisutan, a neposredni zadatak razdvajanja zaraćenih strana ostvarivan duž jasno utvrđenih linija (stanovništvo je uglavnom već bilo razdvojeno po etničkoj osnovi). U nastojanju da se pronađe diplomatsko rešenje za Siriju, ne treba zaboraviti na obavezu da se podrži eventualni sporazum sa američkim trupama na terenu.

Zbog pratećih rizika – imrpovizovane eksplozivne naprave i samoubilački terorizam – od velikog je značaja angažman regionalnih aktera kao što su Turska i Jordan, zbog kulturne bliskosti i iskustva u mirovnim operacijama UN, u primeni bilo kog mirovnog sporazuma.

Protest zbog ruske podrške Siriji, Moskva, oktobar 2012.

Protest zbog ruske podrške Siriji, Moskva, oktobar 2012.

Rusija takođe može igrati ključnu ulogu u gradnji poverenja sa alavitima i drugim zajednicama koje podržavaju režim. Međutim, kao i u Bosni, od presudne važnosti je liderska uloga SAD, pre svega u sprečavanju razmirica među regionalnim učesnicima, od kojih svaki ima svog favorita u ovom sukobu.

Sveukupno gledajući, povlačenje paralele između Sirije i Bosne je veoma korisno – ne kao gotovo model za okončanje rata, već za razumevanje preduslova za ostvarivanje tog cilja. Da bi se došlo do rešenja po ugledu na Dejton, za diplomatiju je potrebna promena stanja na terenu. To znači verovatno neku vrstu vojnog angažmana – u formi snabdevanja oružjem ili, još bolje, intenzivnom obukom opozicionih snaga zajedno sa neprekidnim vazdušnim udarima kojima bi se desetkovale ključne vojne poluge Asadovog režima.

Naravno, ta eksalacija sukoba bi komplikovala diplomatiju i potencijalno umanjila mogućnost za partnerstvo sa Rusijom u ovom slučaju, a čemu se SAD nadaju. Međutim, to ne bi trebalo da bude pogubno. Prvo, nedavno je otkriveno da je Moskva snabdela Asada sa sofisticiranim raketama protiv brodova opremljenih sa modernim radarima - da bi ojačala njegovu borbenu gotovost u slučaju američkih ili NATO-vih pomorskih aktivnosti – što potvrđuje da Rusija prepoznaje važnost vojne ravnoteže na terenu.

SAD ne bi trebalo da budu naivne i prihvate ovu realnost već treba da preokrenu tu ravnotežu u korist opozicije. Drugo, pretpostavka za zajedničku diplomatiju u Siriji nije potpuna koordinacija aktivnosti, već američko – ruski protektorat, koji bi imao usaglašen stav o ishodu. Bilo kakva američka vojna podrška treba da bude striktno usredsređena na ostvarivanje cilja koji je u skladu sa zajedničkim američkim i ruskim interesom da se okončaju sukobi u Siriji bez odlučujućeg sektaškog pobednika ili gubitnika. Na kraju, opcije Moskve u Siriji nisu takođe ružičaste. Stoga, pragmatizam može da odnese prevagu.

Ma koliko mu se ne sviđalo, predsedniku Obami se može desiti, kao i predsedniku Klintonu u Bosni, da se nađe u situaciji da na kraju mora da rešava sve veće probleme u Siriji. Bolje je da to učini što pre imajući u vidu jasne lekcije iz Bosne, nego da koristi polu mere ili da odlaže da bi kasnije uvideo da su sve opcije mnogo komplikovanije.

****
Edvard Džozef, visoki saradnik Centra za transatlantske odnose Univerziteta Džons Hopkins i bivši direktor Krizne grupe za Makedoniju. Bio je angažovan u Iraku, Avganistanu i Pakistanu.

Elizabet O’Bagi, analitičarka Instituta za studije rata. Često boravi u Siriji.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG