U državi koja prolazi dramatičnu decenijsku tranziciju, u kojoj se prava radnika i socijalna prava uopšte neprekidno preispituju i redovno krše, sindikati su na skoro potpunoj margini. To je tužna slika socijalnog dijaloga, zbog čega se takođe može preispitivati put Srbije ka EU, čije članice, potpuno suprotno, posvećuju daleko više pažnje komunikaciji sa sindikatima.
Stanje socijalnog dijaloga u Srbiji je nezadovoljavajuće i brojne su stavke koje Srbija mora da ispuni na putu ka Evropskoj uniji, ocena je serije razgovora u Užicu koje su organizovali republički Socijalno - ekonomski savet i Samostalni sindikat. Srbija je loše pozicionirana po kvalitetu socijalnog dijaloga i odnosu na zemlje u okruženju kaže Čedanka Andrić, sekretar Socijalno- ekonomskog saveta Republike Srbije:
“Ono gde se trenutno nalazimo je dosta nizak nivo kolektivnog pregovaranja,imamo jako malo kolektivnioh ugovora, u privredi nažalost samo jedan i to u putnoj privredni, i on nema prošireno dejstvo. Ne smemo dozvoliti da zakoni koji se tiču socijanih partnera i socijalno ekonomskog stanja u zemlji prolaze bez konsultacija. To je ono osnovno što nam je zamereno u Izveštaju o napretku i u takvoj situaciji, mi sada treba da budemo iskreni, priznamo to sebi i krenemo da radimo dalje.”
Sindikalne organizacije su se našle u novoj i nepoznatom situaciji, nema više industrijskih radnika, zakonski uslovi su prilično nejasni.
“Potpuno je izmenjena radna snaga, radi se o jednoj konstantnoj deindustrijalizaciji gde se stalno smanjuje broj industrijskih radnika. Ne postoje oni manuelni radnici koji su bili okosnica sindikalnog rada i sve je veći broj atipično, nesigurnog rada. Izvestan broj godina sve se više govori o prekarijatu, radnicima koji su angažovani na nesigurnim poslovima, ili u okviru sive ekonomije, ili su to takozvani 'on cool' poslovi- poslovi na pozive, poslovi na određeno vreme, privremi ni povremeni poslovi”, kaže Dragana Petković- Gajić iz veća Samostalnog sindikata Srbije.
Sindikati u takvoj situaciji moraju dati jasan odgovor, imati svoje prijatelje, lobije I medije, poručuje Petkovićka:
“A to pre svega znači da treba da postoji jedna konkretna i poštena analiza, lobiranje, stvranje klubova, takozvanih prijatenja sindikata, gde su uključeni i mediji kao i stručna i naučna javnost. Mi moramo konačno da izađeno sa misijom i vizijom sindikata za 21. vek.”
Socijalnog dijaloga gotovo da nema u srpskom privatnom sektoru, rekla je Čedanka Andrić iz Socijalno ekonomskog saveta Srbije, dodajući da je mali broj granskih ugovora:
“U privatnom sektrou na granskom nivou gotovo da nema ni jedan kolektivni ugovor, u malim i srednjim predztećima situacija je jako loša, jer je tu najveći broj radnika sindikalno neorganozovan, a bez granskog kolektivnog ugovora jako je teško zaštititi svoja prava samo individualnom akcijom. Ono što je veliki problem je slaba struktura poslodavačkih organizacija i samom tim sindikati nemaju sagovornika sa druge strane.”
Na lokalnom nivou socijalni dijalog je loš kaže Petrašin Drulović, predsdnik Veća Samostalnog sindikata Zlatiborskog okruga, navodeći da u Užicu na nivou grada formalno postoji već osam godina socijalno ekonomski savet, ali ništa se ne radi. Ni suštinski ni tehnički poslodavci nisu zainteresovani:
“Što se tiče sindkiata, mi smo uvek bli na raspolaganju,ali smo uvek imali problema kada je u pitanju reprezentativnost Unije poslodavaca. Mi smo u prvom period uključivali i Regionalnu privrednu komoru u Užicu koja je okupljala najveći broj poslodavaca, međutim, komorski zakon je takav da oni nisu želeli da učestvuju u radu socijalno- ekonomskog saveta na lokalnom nivou jer je učlanjenje u Komoru bilo po automatizmu. Sada je još gore, kada je učlanjenje u Privrednu komoru dobrovoljno, i mi praktično nemamo partnera za razgovor sa druge strane. Zanimljiv je podatak da samo u Arilju funkcioniše socijalno ekonomski savet u pravom smislu. Na malom prostoru je veliki broj malih i srednjih preduzeća."
