Dostupni linkovi

logo-print

Na rubovima našeg društva, i egzistencije, žive hiljade radnika koji do zarade dolaze jedino od sezonskih, dakle povremenih i slabo plaćenih poslova, i čiji je položaj u tome nezamislivo težak. Rade neprijavljeno, bez zdravstvenog i penzijskog osiguranja, bez slobodnih dana u nedelji, i često više od 12 sati dnevno. O tome je prvi put javno progovorila grupa žena u Zrenjaninu, kroz dokumentarni film o položaju pre svega žena koje rade na sezonskim poslovima i koje su na tim poslovima i najbrojnije.

O položaju sezonskih radnika se, inače, malo govori u medijima, za njih nisu zainteresovani ni sindikati, jer nisu njihova “ciljna grupa”, niti država, budući da ona prevashodno brine o profitu poslodavaca. Inspekcije se, takođe, lakše sporazumevaju sa poslodavcima, te ako i kada dođu na lice mesta, rado zažmure na oba oka.

U odnosu na period pre devedesetih, danas na tim poslovima možete naći i znatno obrazovanije radnike od nekadašnjih, ali i znatno starije – čak i one koji su zakoračili u osmu deceniju. Za sve njih je zajedničko da i pored višegodišnjeg rada imaju veoma malo ili nimalo staža.

Kako navodi Milica Lupšor iz Zrenjanina, koja kao molekularni bilolog takođe često radi na poljoprivrednim dobrima, nije retkost da i na takav posao morate čekati godinama, kako biste upali u grupu koju će poslodvac pozvati kada dođe vreme. Ali uglavnom radite pod tuđim imenom.

„Sezonski radnici u poljoprivredi uglavnom rade preko studentske zadruge, na tuđe ime. Što znači da tada i oni krše zakon, kao i poslodavac koji to zahteva, jer na taj način on izbegava plaćanje propisanih poreza i doprinosa. Rade uglavnom za dnevnice koje su manje od zakonsk određenih, to jest za 90 do 100 dinara. Rade po suncu, po kiši, ali im se ni u tim ekstremnim prilikama često ne obezbeđuje minimum uslova, kao što je na primer cisterna sa vodom za vreme letnjih vrućina, ili pak zapaljena vatra ako su niske temperature, da se imaju gde zagrejati, jer se nekada radi i po po mrazu“, navodi Milica Lupšor.

A ulazak u taj feudalno-kmetski ambijent počinje sa odlaskom na imanja.

„Ti radnici se prevoze u kamionima, nagurani ispod cirade veoma ružno i veoma strašno, kako bi se uštedelo, pri čemu temperatura u kamionu dostiže i 60 stepeni. Često su to stara vozila koja se umeju i pokvariti, pa smo tada prinuđeni da pešačimo i po nekoliko kilometara do parcele... Neki na parcelama na kojima se radi angažuju posebne čuvari, čiji je zadatak da motivišu radnike na bolji učinak. Oni su, kažu poslodavci, tu da povećaju zalaganje radnika. A to znači da nema uspravljanja ako se, recimo ,radi u klečećem položaju, nema pauze za doručak, ili odlaska u toalet. Najstrašnije je što se onima koji prekrše ta pravila preti oduzimanjem dnevnice i otkazom angažmana narednih dana", priča Milica Lupšor.

Ništa bolji tretman nije ni u drugim delatnostima i kod drugih poslodavaca, koji rado pribegavaju povremenomi ilegalnom zapošljavanju. A žene su posebno pogodni objekti za razne vrste mobinga - negde ih poslodavac zaključava u halama, ne dozvoljava im grejanje zimi, niti klimatizaciju tokom vrućina, ponegde se čak traži lekarsko uverenje za češći odlazak u toalet. Ipak, primer koji navodi Vesna Đorđević, čini se, prava je zona sumraka:

„Ako radnica ima menstruaciju mora nositi crvenu traku oko ruke i tadašefica to zapisuje. One su obavezne da 'svoje stanje' prijave predradnici kako bi im se mogla obračunati adekvatna dnevnica, jer se smatra da su u tim danima žene manje produktivne.“

Tako je u celoj državi, tvrde naša sagovornice ,jer hiljade i hiljade nezaposlenih roditelja traži bilo kakvu priliku da svojoj deci obezbedi minimum za život. To i dozvoljava poslodavcima da lako prete otkazima, a ugroženim radnicima ne ostavlja prostor za bilo kakvu pobunu.

„Žene se boje. Većina žena su jedine koje rade u porodici, i sretne su što su uopšte dobile posao, te one sagnute glave ćute i rade. Jer, uprotivnom gazda samo pokaže gde je izlaz. U momentima kada više ne mogu izdržati, dođu kod nas, žale se plačući. Ali, mole da ne otkrijemo njihovo ime, jer svaka od njih ima ili malu decu kod kuće koju treba prehraniti, ili pak studenta kojeg treba iškolovati“, priča Vesna Đorđević.

Ona je sa grupom žena pokrenula neku vrstu sindikalnog organizovanja sezonskih radnica, uz podršku Udruženja građana Ravnopravnost iz Zrenjanina. Uz pomoć snimljenog filma nastoje i da bolje informišu javnosti o položaju ove moglo bi se reći zaista marginalozovane društvene grupe.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG