Dostupni linkovi

logo-print

Ruski novobogataši više vole sebe, nego Putina


Vladimir Putin

Vladimir Putin

Piše: Jegvenij Aronov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Lilija Ševcova, politikolog u Brukingsovom Institutu u Vašingtonu, procenjuje perspektive Rusije i predsednika Vladimira Putina u 2016. godini

Jedan od spoljnih faktora koji još uvek ide na ruku predsedniku Rusije Vladimiru Putinu jeste krajnja slabost međunarodnih institucija čija uloga je da obezbede stabilnost i zaudaju “igrače koji su uzeli sebi slobodu da promene pravila” ponašanja na međunarodnoj areni, smatra Lilija Ševcova:

“Nije moguće odrediti dogadjaje koji su ispred nas, ali mi se čini da je moguće prognozirati osnovnu putanju koncepcija razvoja spoljne politike, i osnovnu putanju kretanja Rusije. Može da se odredi kretanje voza, iako je teško reći šta će se u samom vozu desiti, naročito u današnjoj situaciji, jer je faktički narušena ravnoteža u svetskom razvoju. Ruši se stabilnost. Nekadašnji status kvo nestaje. Narušavaju se nekadašnja pravila igre i međunarodnog sistema upravljanja – govorim i o UN-u, i o Savetu bezbednosti s pravom veta, gde se blokiraju neophodne odluke. I Svetska trgovinska organizacija, i svi regionalni sistemi saradnje i bezbednosti, od ASEAN-a do Evropske unije – sve je u stanju paralize.

Nastavlja se kriza današnjeg modela liberalne demokratije. Ona se reflektuje u tome što EU nema snagu i gubi svoju svrhu. Jer ko danas praktično zamenjuje EU? Kancelarka Angela Merkel. Nevoljno, bez svesne želje, ona je od Nemačke načinila svetsku naddržavu”.

Po mišljenju Lilije Ševcove, za Putinov tim se i globalne tendencije u ideološkoj sferi odvijaju veoma povoljno.

"U skladu s podacima “Freedom House”, negde od 2006-2007 sažima se, smanjuje se demokratski prostor u svetu. Zauzvrat taj vakum pokušavaju da popune neliberalne države (to su Rusija, Kina, u izvesnom stepenu Iran koji se polako izvlači iz sankcija). To je ta međunarodna situacija, međunardona pozadina u kojoj će se kretati Rusija u svome vozu."

RSE: Ono što Rusiji smeta da bi u potpunoj meri iskoristila slabosti protivnika jesu strukturne mane u sopstvenom sistemu vlasti, smatra Lilija Ševcova. Polazeći od toga da se Zapad ne ponaša uvek principijelno, Kremlj je, na primer, došao do pogrešnog zaključka da će se Zapad uvek ponašati oportunistički pred izazovima. I nije bio u pravu – kao što je bilo u slučaju aneksije Krima i intervencije na istoku Ukrajine.

Ševcova: Ako bacimo pogled na naš sistem samodržavlja koji se u poslednjih 20 godina obnovio, taj sistem, u principu, odbacuje mnoge alternativne procene situacija. I u krajnjem ishodu na taj način odbacuje i adekvatnu procenu! Kremlj je u poslednje vreme načinio niz ozbiljnih grešaka u procenama na osnovu kojih je donosio kardinalno pogrešne odluke 2014-2015. Ja i dan danas smatram da bi Kremlj, da je ispravno procenio svetsku situaciju, odnosno politike vodećih zapadnih igrača, da bi se upustio u anektiranje Krima, odnosno započeo rat u Ukrajini. Jer se, očigledno, koncepcija Kremlja bazirala na uverenosti da će vodeći zapadni lideri sve to progutati isto onako kao što su progutali rusko-gruzijski rat i rasparčavanje Gruzije. I ovde dolazimo do jednog od najvažnijih pitanja: kako Kremlj procenjuje snagu i potencijal Zapada?

Lidija Ševcova

Lidija Ševcova

Sudeći po svemu, negde u 2011-2012. godine Putin i njegov vladajući tim u Kremlju su došli do zaključka da je “epoha Zapada” završila. I taj zaključak bio je osnova obnovljene koncepcije ruske spoljne politike 2013.godine. Sergej Lavrov je više puta govorio o tome da su se mogućnosti Zapada iscrpele, “došlo je naše vreme”. Očigledno je da je Putinova petnaestogodišnja saradnja sa zapadnim liderima dovela do jednostavnog i jedinstvenog zaključka: “Oni su slabi! Oni će progutati sve što im budemo servirali! Na njih se ne moramo osvrtati.”

U izvesnom stepenu, Putin je naravno u pravu – Zapad jeste u krizi. Lideri Zapada teško mogu načiniti neki značajan doprinos u obnovi kako međunarodnih odnosa, tako i samog modela liberalne demokratije. Ali kriza ne pogađa Zapad prvi put! Zapad je prevazilazio svoje krize i 30- ih i 70-ih godina prošlog veka. Ispostavilo se da je upravo kriza jedinstveni realni mehanizam obnove zapadnog modela društvenog sistema. U Kremlju su očigledno pogrešno procenili dubinu krize, kao i stepen ranjivosti zapadnog političkog sveta. Napravili su grešku! Zapad je inače uspeo da se konsoliduje prilično brzo u toku protekle godine, što je za mene bilo dosta neočekivano. Zapad do danas ostaje jedinstven što se tiče sankcija u odnosu na Rusiju koje imaju zadatak da primoraju Moskvu da spoštuje Minski sporazum.

Putinov režim nije u stanju da izgradi ideološku bazu bez antizapadne vojno-patriotske propagande. Realne izazove socijalno-ekonomskog razvoja zemlje Kremlj zamenjuje pseudo-izazovima, koje mu tobože nameće spoljni svet, i dobija legitimitet boreći se s tim umišljenim pretnjama. U ovome postoji određena logika. Autokratski režimi bolje procesuirju izmišljene nego realne izazove, naročito ako njima mogu paralelno da neutrališu unutrašnje političke protivnike. Istina, svako naredno povećanje militarističke histerije jeste kraće od prethodnog. A vlast, da bi podgrevala tu histeriju, sve vreme mora da pronalazi nove neprijatelje.

Mislim da je već negde sredinom 2014, a sigurno u jesen 2014, u Kremlju doneta odluka da se pronađe način kako da se izađe iz izolacije, da se vrati za pregovarački sto, nastavi dijalog sa Zapadom. Putin i njegova ekipa su očigledno postali svesni da ako Rusija želi da bude naddržava, ili makar regionalna sila, ako želi da očuva svoj značaj, pa čak i ugled u Savetu bezbednosti UN-a, ona hitno mora da “izađe iz leprozorijuma” u koji se sama saterala ratom s Ukrajinom. I, uzgred rečeno, Minski sporazum, “Minsk-2” – to je bila formula za koju je u suštini lobirao sam Putin. To je bila formula za kopromis sa Zapadom u potrazi puta za završetak avanture u Ukrajini, ali prema ruskim uslovima.

“Ulazak” u Siriju učinjen je s namerom da se prekine izolacija Rusije i da se privoli Zapad i spoljašnji svet da zaborave na “ukrajinske avanture”. Kao drugo, da se legitimizuje i proizvede vojno-patriotska mobilizacija vlasti u Rusiji i kao treće da se pokuša Zapadu, i celom svetu nametnuti rusko viđenje svetskog poretka, osnovnih principa međunarodnih odnosa, suvereniteta, teritorijalne celovitosti i ostalih principa.

Naravno, možda se ja i varam, ali ne mislim da će Zapad pristati na kompromis s Rusijom ni u Siriji, ni u Ukrajini. Pred Kremljom u 2016.godini stoje veliki zadaci.

Kada je reč o ruskom režimu, izvesno je da postoje dokazi da je rusko samodržavlje još prošle godine ušlo u novi stadijum svoje agonije. I agonija Austro-Ugarske imperije je bila takva, i agonija Osmanske imperije je prilično dugo trajala. Ali svi znaci samoiscrpljivanja takvog sistema su prisutni.

Kao prvo, takav sistem se ne razvija. Bilo koji biološki društveno-politički organizam koji se ne razvija – degradira. On truli.

Kao drugo, takav sistem ne obezbeđuje reprodukovanje i jačanje ljudskog kapitala. Štaviše, on radi protiv interesa ljudi. On primorava društvo da kompenzuje greške, neefikasnost, neuspehe samog sistema. On pokušava da preživi na račun “sokova društvene energije”, demorališući i degradirajući društvo.

Ovaj sistem koji ne može da odgovori na unutrašnje izazove, tj. ne može da obezbedi razvoj i stabilnost, ne može da garantuje interese ne samo društvu, već ni političkoj klasi novobogataša.

Ovakav sistem unutrašnje, realne izazove: ekonomske, socijalne, demografske, zdravstvene itd., zamenjuje spoljnim izazovima: eskalacija NATO-a, američka agresija, ukrajinski nacional-fašisti i tome slično. А sada Kremlj traži izazove u Siriji u kojoj Rusija u suštini nema neposrednih, direktnih nacionalnih, državnih interesa. Vlast nastavlja insistirati na veštačkom negovanju straha – da je sutrašnji dan nesiguran, pa se čovek mora osloniti na državu.

Postoje dva faktora koji rade protiv Putina. Jedan su ruski novobogataši koji su integrisani u zapadno društvo preko banaka, dece, svojih vila, ili “Londongrad”-a. Ta klasa nije ranije postojala u sovjetskom sistemu, i ta klasa sa depozitima u švajcarskim bankama, nije spremna da živi u Severnoj Koreji! Oni nisu spremni na samopožrtvovanje, na zatvaranje granica. Ona za sada samo razmišlja o tome koliko je nezadovoljna šefom, ali još uvek nije spremna da rizikuje i otvoreno ispoljava nezadovoljstvo.

RSE: Аli njihov načelnik za sada nije spreman da napravi novu preraspodelu elite prema obrascu svog velikog predhodnika, zar ne?

Ševcova: Ako govorimo o mehanizmu pomoću kojeg su svojevremno Staljin i Mao Cedung preživljavali – na račun “čistki” – ja ne isključujem da će u trenutku očaja gospodin Putin i na to biti spreman, on je u stanju nezadovoljnom narodu koji će početi da izlazi na ulicu, baciti pred noge neke predstavnike trećeg, drugog ešalona. Ali teško da će žrtvovati krug na koji se oslanja, s kojim ga povezuju ne samo dogovori, već i princip lojalnosti. Jer bez toga lider ostaje go i bez zaštite.

Ali između ostalog, postoji još jedan faktor – to je represivni aparat, ruske snage bezbednosti koje se u okvirima raznih politoloških istraživanja smatraju za jedan od oslonaca sadašnjeg političkog režima, a to zaista tako i jeste. Rusijom inače nikada nisu vladali pretorijanci! Čak i za vreme sovjetske vlasti KGB je predstavljao samo psa čuvara Komunističkoj partiji. Sada, prvi put u istoriji policajci upravljaju Rusijom. Pripadnici snaga bezbednosti zaista stavljaju mnogo veći akcenat na represivne metode, i radiće to u bližoj budućnosti. Ali oni istovremeno i slabe sistem. Dešava se isto to što se kroz istoriju dešavalo u drugim civilizacijama i drugim sistemima, kada su bezbednjaci počeli da budu trgovci, kada su pretorijanci počeli da imaju privatnu svojinu!

Istražni komitet, Generalno tužilaštvo, bezbednjaci su na svim nivoima – od regionalnog nivoa do malog gradića – svima njima je data puna sloboda kupovine nekretnina. Objedinivši vlast, imovinu i represije, oni su manje sposobni i spremni da štite državu. Oni će na svaki mogući način štititi samo sebe i svoju uključenost u zapadnu civilizaciju. Oni će braniti svoju sposobnost da imaju račun u nekoj “Raiffeisenbank” u Austriji, ali neće braniti Putina i njegovu ličnu vlast. Veoma je zanimljivo kako će se ova situacija razvijati tokom 2016.

Lilija Ševcova se nada da će naredne godine, u ekonomskoj krizi koja se produbljuje, Rusi napokon početi bolje da razlikuju realne pretnje od umišljenih.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG