Senjski rudnik, u blizini Ćuprije, broji poslednje godine života od mrkog uglja, koji se ovde neprekidno kopa od 1853. godine. Posle 159 godina eksploatacije, rezerve su na izmaku, a meštani istoimenog rudarskog naselja se snalaze da prežive težak tranzicioni period, strahujući da bi njihovo mesto moglo doživeti tužnu sudbinu sličnih rudarskih naselja na prostoru bivše Jugoslavije koja su, nakon gašenja rudnika, praktično nestala sa geografske karte.
Danas u Senjskom Rudniku živi oko 400 stanovnika. U rudniku je zaposleno oko 200 radnika, od kojih je 170 rudara koji rade u tri smene od po osam časova. Prošle godine iskopali su 35.000 tona uglja.
U posleratnom procvatu rudnika, u mestu su radile dve bolnice, dve škole, nekoliko samoposluga, bioskop, Dom kulture...
Miroslav Nikolić, kustos Muzeja ugljarstva u Senjskom Rudniku, sa setom se seća tog vremena.
„Šezdesetih godina, kada je u Srbiju stigla jeftina nafta, jednostavno je prestalo interesovanje države za razvoj jama i rudnika i jednostavno svi ti objekti su dekretom ugašeni, uključujući i dve bolnice. Iako je jedna od njih, po opremljenosti hirurške sale, bila na drugom mestu u Srbiji, odmah iza Vojno medicinske akademije. Čuveni hirurg Isidor papa je dolazio ovde i operisao pacijente. Kompozitor Darko Kraljević je živeo ovde sa nama posle Dugog rata i tu komponovao svoje velike hitove“, priča Nikolić.
Poredeći vreme procvata rudnika posle Drugog svetskog rata, sa današnjim dugotrajnim periodom tranzicije, Dobrivoje Stamenković, penzionisani rudar koji je veći deo radnog veka proveo kopajući ugalj duboko ispod zemlje, tvrdi da je tada bilo neuporedivo bolje.
“Dok je bio živ Tito, bilo je srećno vreme. Rudarski dinar bio je jak i vredan. Bolje se živelo i bilo para i da živiš i da uštediš, a danas nema ništa. U Titovo vreme dinar vredeo, a sada ne vredi ništa. Mladi nemaju posla”, kaže Stamenković.
Turistička atrakcija
Mladi iz ovog mesta odavno odlaze u veće gradove, tako da ovde ostaju samo najuporniji i oni koji zbog starosti nemogu nikuda da odu.
Jedan od mlađih ljudi koji je svoju sudbinu vezao za rudnik je Dragan Janjić, četvrt veka radi kao rudar u ovom rudniku.
“Zna se da je naš hleb sa sedam kora, jer se teško zarađuje. najteže nam je što kao što vidite radimo u jami na dubini od 300 metar, bez svežeg vazduha i prirodnog svetla. Smena traje osam sati, a rudarska plata se kreće od 40.000 do 60.000 dinara, što je premalo s obzirom u kakvim uslovima i kojiko radimo”, kaže Janjić.
Vladan Milošević, direktor Javnog preduzeća “Resavica”, u čijem sastavu posluje i Senjski rudnik, kaže da je Ministarstvo energetike i životne sredine obezbedilo subvencije za devet rudnika sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji i tako im pomoglo da prežive sledeću godinu.
“Verujemo da uz tu pomoć, bar 2013. godine rudarstvo u Srbiji neće odumreti i nadamo se da ćemo ugalj kopati bar još tri-četiri godine. Naše javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja je iskopalo oko 600.000 tona uglja ove godine i sve količine koje iskopamo odmah prodamo”, priča Milošević.
U borbu za opstanak ovog autentičnog rudarskog naselja uključila se i Evropska unija koja je obezbedila 1,5 miliona evra za realizaciju projekta “Senjski Rudnik od rudnika uglja do eko muzeja”, kojim je predvišena njegova obnova i transformacija u turističku atrakciju.
Slavica Trifunović, pomoćnica ministra kulture za međunarodnu saradnju kaže da je taj projekat veoma važan za oživljavanje i budući ekonomski razvoj ovog kraja.
“Cilj projekta je da se sačuva industrijsko nasleđe, da se ono stavi u funkciju ekonomskog razvoja i da uz okolne prirodne lepote i uz kulturno nasleđe, postane turistička atrakcija”, kaže Trifunović.
