Dostupni linkovi

logo-print

„Zaplesala sam kad je umro Staljin“


Tamara Petkevič (rođena 1920)

Tamara Petkevič (rođena 1920)

Piše: Dmitrij Volček (Priredila Anamaria Ramač Furman)

„Ja sam plakao. To je nemoguće, to je neverovatno. Verujem svakoj rečenici, svakoj reči koju je napisala Tamara Vladislavovna u svojoj knjizi. Šta sve nije preživela ta žena! To je za mene najviša književnost, jer je ujedinila punu životnu pravdu i neverovatan autorski talenat. Shvatio sam što se srećem s velikim prozaikom“ – tako je Eldar Rjazanov reagovao na knjigu sećanja glumice i istoričara pozorišta Tamare Petkevič „Život – rasparena čizma“.

Otac Tamare Petkevič uhapšen je i streljan 1937. godine. Ona je isključena iz komsomola kao ćerka „neprijatelja naroda“, a 1943. je uhapšena zajedno s mužem. Osuđena je na sedam godina zatvora, tri godine lišavanja građanskih prava i konfiskaciju imovine. Kaznu je izdržavala u logorima u Kirgiziji i Republici Komi. Tokom izdržavanja kazne rodila je dečaka koji joj je oduzet. Po oslobađanju iz logora radila je u pozorištima u Šadrinsku, Čeboksarima i Kišinjevu. U Lenjingrad je uspela da se vrati 1959. O životu posle logora napisala je knjigu „U okruženju zvezda i straha“. Njena sećanja prevedena su na nekoliko evropskih jezika, Marina Razbeškina snimila je o njoj dokumentarni film.

Marta 2016. Tamara Petkevič napunila je 96 godina. Ovaj razgovor snimili smo nekoliko dana uoči njenog rođendana, u vreme kad su poštovaoci Staljina obeležavali godišnjicu njegove smrti i zatrpali njegov grob podno zidina Kremlja naramcima crvenih karanfila.

RSE: Ako svratimo u neku veću knjižaru i pogledamo odeljenje istorije i memoara, naći ćemo tek poneku vašu knjigu, a veći deo biće posvećen veličanju Staljina, pričama o tome kako su Staljina ubili neprijatelji, kako je dobio rat, kako je podigao privredu, izvršio industrijalizaciju, kako je on veliki vođa i čovek.

Petkevič: Ozbiljno?

RSE: Sasvim

Petkevič: Mislim da je to usled potrebe za konkretnim imenom koje u sebi sažima autoritet snage.

RSE: Verovatno je tridesetih i pedesetih godina prošlog veka većina ljudi iskreno mislila isto to.


Petkevič: Ja nisam od tih. I tada sam bila ogorčena, jer mi je pod okriljem tog imena upropašten život. Zbog toga nikad nisam spadala u njegove poštovaoce. Šta ćete, ljudima je očigledno potreban takav primer, oličenje sile. Ljudima je to uvek bilo potrebno, izmišljali su, veličali, podržavali. Nikad to nisam razumela, nisam razumela ni Lenjina, ni Staljina. Život nam pruža mnogo sličnih primera – Hitlera, Musolinija, kakve sve ništarije nisu veličane.

RSE: Kako čovek u totalitarnom društvu, kad ima malo informacija, iznenada oseti da se ne slaže s većinom? Kad ste to osetili?

PETKEVIČ: Davno sam to osećala, biće još od samog početka. Nisam priznavala autoritete. Staljin je u mojim očima bio raskrinkan. Nisam razumela zbog čega ga vole. Mojoj porodici on je donosio samo nesreću. Navika da se razmišlja samostalno teško se stiče, istina je teža od laži. Ljudi biraju takvo utočište gde kojekakve iluzije daju slobodu, neodgovorno ponašanje pred samim sobom. To čoveku ne služi na čast. Savremeni život ne bi da se opterećuje – bira ono što je lepše, lakše, lakomislenije. Ne uči se da treba razmišljati, tražiti istinu.

RSE: Sećate li se marta 1953, kada je umro Staljin?


Petkevič: Tada sam živela u pozorišnom internatu. Nesvesno sam igrala u sobi, potpuno nekontrolisano. Nisam mogla ni da čujem to ime, nisam ga podnosila. Jednostavno sam pravila nekakve besmislene pokrete po sobi. To mi nije svojstveno, ali morala sam da činim nekakve pokrete, kao da sam nešto odbacivala, radovala sam se. Pretpostavljala sam da to svi čine. A kad sam se uverila da od toga nema ništa, kad sam videla da ljudi plači, bila sam zapanjena. Shvatila sam da ne razumem život koji me okružuje. Ljudima je potreban kult sile, žele da budu zaštićeni. Potrebna im je sila, zaštita sile, nije važno kakva je ona, odakle potiče – važna je sila i ništa više.

RSE: U martu 1953. svakako niste imali s kim da podelite radost. Da li se dešavalo da morate da se pretvarate da i vi tugujete?


Petkevič: Nisam se pretvarala. Videla sam šta se događa, bilo je to veoma zamršeno osećanje, nisam mogla da poverujem da je zemlja u takvoj tuzi, kao da na sve strane nije bilo beščašća, hapšenja i ostalih divota. S čuđenjem sam posmatrala okolinu, sve te suze i žalost. Bože, kakva žalost je bila! Bilo je to čudno, odvraćala sam pogled. Ja sam poznavala svet, poznavala sam njegove ponore i dubine.

RSE: Evo, i danas čak i deputat Državne dume kaže da su represije izmišljene.


Petkevič: Ko će objasniti ljudima da u njihovoj realnoj istoriji, koju su preživljavali njihovi roditelji, susedi – da je tamo bio sve sam jad, gubici, raspad porodica? Valjda su rešili da žive u toj prijatnoj zabludi? Šta ćete, to smo mi, takvi smo, valjda nam tako i treba.

RSE: Dobijate li zahvalna pisma vaših čitalaca?


Petkevič: Ne zatrpavaju me takvim pismima. Ljudi su umorni, Žele da žive što lakomislenije, što bezbrižnije, istina ih opterećuje, izbegavaju je. Navikli su da ne mare za nju.

RSE: Verovatno je i u zatvoru bilo ljudi koji su smatrali da je Staljin velik i da su oko njega skupavi savetnici?


Petkevič: Bilo je takvih i tada. Delili su državu na crvene i bele, i još kojekakve, smeđe, sive... Nisu hteli da razmišljaju svojom glavom.

RSE: Jeste li i ranije slušali naš radio?


Petkevič: Naravno, to se podrzumeva.

RSE: Znate li da smo počeli da emitujemo upravo u martu 1953.


Petkevič: U martu 1953? Da, to je bio dan, sećam se, čulo se nekakvo krčanje na radiju, povikala sam „Tiše! Tiše! Sad će da krene!“ I krenulo je.

RSE: Krenulo je, ali zločinci su ostali nekažnjeni, nije bilo ni pokajanja ni suđenja.


Petkevič: Ne, nije bilo ni blizu pokajanja. Nastavili smo da živimo bez kajanja. Tako se i dalje živi. Te istine ni danas nisu popularne. To niko nikome ne objašnjava. Moralni odnos društva sastoji se u guranju tog pitanja u stranu. Niko nije zabrinut zbog toga. Ako su i postojale nekakve moralne snage, one više ne mogu da to vrate nazad, da se vrate na izvore. Za mnoge je nemoguće početi razmišljati o životu. Naši ljudi ne umeju da razmišljaju, nisu skloni da se opterećuju. Niko neće da rizikuje. Nemamo na koga da prebacujemo krivicu izuzev na nas same. „Strašno je živeti na ovom svetu, nema ugodnosti. U svanuće fijuče vetar, vuk proždire zeca“...

RSE: To su stihovi Nikolaja Olejnjikova. On je streljan 1937.


Petkevič: A šta drugo? Streljati! „Streljanje!“ rekao je Vladimir Iljič Lenjin. Streljanje, to je kao reč izgovorena radi vežbanja. Gospode, šta još reći?

RSE: Video sam ljude kako nose crvene karanfile na Staljinov grob i poželeo sam da razgovaram s vama kao jednim od poslednjih svedoka.

Građani Moskve donose cveće na Staljinov grob, 5. marta 2016.

Građani Moskve donose cveće na Staljinov grob, 5. marta 2016.

Petkevič: Hvala bogu što sam jedna od poslednjih. Ipak je to tužno: jednostavno su sasekli pokolenje moralno čvrstih ljudi i nastavili dalje. Nećemo da tugujemo, obilazimo ih, život nas tera napred, tera da projurimo pored onih tačaka gde bi trebalo stati i razmisliti.

RSE: Šta biste želeli da kažete mladim ljudima, vašim praunucima, koji će živeti u Rusiji u XXI veku?


Petkevič: Želim da ne budu lenji, da razmišljaju, jer čovek mora da razmišlja kako bi uspostavio nekakva moralna načela za svoj život. Odavno je trebalo razmišljati o tome i reći ljudima, pomoći im da shvate. Mi uopšte nismo navikli da razmišljamo, a to je veoma važno. Makar i pogrešno, ali razmišljati. Ali mi apsolutno ne umeno da razmišljamo, da upoređujemo, da koristimo činjenice i, što je najvažnije, da znamo činjenice. Treba hteti znati. Danas retko ko želi da zna. Izgleda da nastojimo da sebi to oprostimo. Umorni ljudi. Umorni da upoređujemo činjenice svog vlastitog života, svoje istorije. Tome nas niko ne uči. Ljudi ne uspevaju da žive, da dišu punim plućima, a tek tako bi mogli da se nečemu raduju. Život je težak, veoma težak. Pogotovo ako nema istine kao takve, jedni smatraju istinom jedno, drugi sasvim drugo. Kad čovek čuje šta se sve govori o našoj istoriji, to je užas. Zbog toga treba decu, pogotov srednjoškolce, učiti da razmišljaju i upoređuju.

RSE: Jesu li vas ikad pozivali da govorite đacima, da pričate šta ste preživeli?


Petkevič: Ne, nisu. A tako nešto bi trebalo predvideti i školskim programima. Mnogi razumni ljudi predlagali su da se to radi u školama. Kod nas se ne vaspitavaju borbeni umovi. Kad sam ja išla u školu – učili su nas da debatujemo, bile su to zapaljive i, po mojem mišljenju, korisne diskusije. Kasnije je svaka izgovorena reč počela da se koristi protiv ljudi. Rasprave su nestale kako iz škola, tako i iz života.

RSE: Da lil se često prisećate tridesetih godina?


Petkevič: Ne mogu da ih se ne sećam. Porodica je razdvojena, oca su uhapsili, mene su isključili iz komsomola. Gotovo ceo razred je digao ruke na komsomolskom sastanku. Premestili su me u poslednju klupu. Oterali, bolje rečeno. Bile su to teške godine. Ipak, nisu se podigle dve ili tri ruke, dvojica ili trojica dečaka nisu glasala za moje isključenje. To mi je zaista pomoglo da živim. Uvek ću sa zahvalnošću spominjati dečake koji nisu podigli ruku za moje isključenje.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG