Dostupni linkovi

logo-print

Konstantinović, guru 'druge Srbije', ispraćen šapatom


Radomir Konstantinović

Radomir Konstantinović

Povodom nedavne smrti filosofa i književnika Radomira Konstantinovića koji je živeo u samoizolaciji u Beogradu postavljamo pitanje: zašto se u njegovoj Srbiji prećutkuje njegovo delo i njegov antiratni i antinacionalistički angažman u 90-im godinama? Da li se u regionu baštini njegova bespoštedna kritika palanke koja, kako je vizionarski upozoravao, neminovno vodi u nacizam?

Radomir Konstantinović je krajem 60-ih pisao o palanačkom duhu koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom uškuškujući se u svojoj samoizlovanosti, koji je okrenut tradicionalnom, nosilac nacionalizma koji lako može prerasti u nacizam odnosno fašizam. U 90-im, kada je taj palanački duh odneo pobedu, njegov je autor stao na čelo antiratnog otpora grupe intelektualaca u Beogradu.

Zašto je postoktobarska Srbija, ipak, šapatom ispratila jednog od svojih najvećih humanista, filosofa i književnika? Zar je takva biografija u današnjoj Srbiji nepodobna?

„To je, po meni, kulturni skandal. Ne samo da je njegov odlazak propraćen šaputanjem, ili gotovo ćutanjem, nego niko iz sadašnje vlasti nije poslao barem telegram saučešća, niti se pojavio na komemoraciji. Sve u svemu, Rade Konstantinović mnogima nije odgovarao, ne odgovara ni danas. To je činjenica koja se ne može prećutati, ali to je činjenica koja je tragična za srpsko društvo“, kaže književnik Filip David.

Nasuprot Akademiji nauka koja je svojim Memorandumom, dokumentom o navodnoj ugroženosti srpskog naroda u tadašnjoj federalnoj državi, najavila rat za teritorije prilikom raspada zemlje, Radomir Konstantinović je početkom 90-ih stao na čelo "druge Srbije".

Učestvovao je u osnivanju Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca a pre toga Udruženja nezavisnih pisaca, pokušavajući da ovim paralelnim institucijama oslabi one adrese na kojima su bili inspiratori Miloševićevog ratnog projekta.

„Evo tih čudovišta sa dve glave koje ne prestaju da ujedaju i proždiru, to je čudovište demokratskog nacionaliste i nacionalističkog demokrate, to je čudovište kleronacizma, hrišćanskoga naciste u obličju TV kaluđera, koji se igra dečjim lobanjama i nosi glogov kolac umesto krsta. Ili se na televiziji moli bogu“, rekao je Konstantinović na osnivačkoj sesiji Beogradskog kruga.

„Živor Radomira Konstantinovića je čista suprotnost novijoj istoriji Srbije. To je jedan konzistentan, pametno proveden život, sa upornim razmišljanjima o modernizaciji srpskog društva. To je sve ono što intelaktualci one „prve" Srbije nisu našli za shodno da primenjuju“, ocenjuje dramaturg Nenad Prokić.

Ogledalo palanačkog lica

Istoričarka Latinka Perovic podsetila je ovih dana na upozorenja Radomira Konstantinovića o besperspektivnosti društva zahvaćenog zlom nacionalizma:

„Znao je i govorio da 'nacionalizam ne vodi samo razaranju, vodi naciju na groblje'," kaže ona.
Naslovna stranica knjige "Filosofija palanke"

Naslovna stranica knjige "Filosofija palanke"


Konstantinovićevu Filosofiju palanke u kojoj pokazuje palanačko izvorište nacizma, „palanka je naša sudbina, naš zao udes”, treba da baštini ne samo Srbija već i ceo region jer, kako kaže zagrebački profesor Žarko Puhovski, palanački duh nije samo svojstven Srbiji.

„Jedna skupina ljudi koji su uz njega vezani intelektualno a neki i prijateljstvom, kao što je Predrag Metvejević, Goranka Murtić...organiziraće u petak u 17 sati komemoraciju u Gradskoj knjižnici u središtu grada. Ne verujem da će biti puno ljudi, ali biće ih dovoljno da pokažu da je Konstantinović nešto značio i za hrvatsku palanku, ne samo za srpsku“, kazao je Puhovski.

Konstantinović je još u Sarajevu 89-te godine upozorio da se priprema rat, da je aždaja nacionalizma tu, „među nama“.

„O djelu Konstantinovića se ne zna ni u BiH, ali se ne zna ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj. Nije čudo, jer se uglavnom intelektualci, političari, oni koji razumiju težinu problema u svakodnevici povlače pred agresivnim, često kriminalnim, ideološki vrlo mračnim putanjama kojim se društvo kreće i u Srbiji i u BiH i u Hrvatskoj", navodi Haris Pašović, sarajevski režiser.

„Konstantinović nije vodio borbu zato što je mislio da se može pobediti, nego zato što je verovao da se ne sme pristajati“, rekao je Mirko Tepavac na beogradskoj komemoaraciji.

Ćutnju sa kojom je ispraćen, možda je najbolje objasnio ovaj bivši jugoslovenski ministar inostranih poslova:“Palančani mu nikada neće oprostiti ogledalo koje je stavio pred njihovo lice.“

Jedan od poslednjih javnih nastupa Radomira Konstantinovića bio je intervju Radio Slobodnoj Evropi u kome je, između ostalog, poručio: „Ako vas pitaju šta je druga Srbija, ozbiljno im odgovorite - to je Srbija koja se ne miri sa zločinom.“

Konstantinovic je bio neka vrsta gurua te i takve "druge Srbije". Druge Srbije koja je gotovo zaćutala.
Tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost palanačkog duha
(povodom smrti Radomira Konstantinovića)

Dušan Sakić - Skić

Godinama u Srbiji imamo edukaciju za prihvatanje palanačkog duha kao naše istinske prirode, a samo iz jednog razloga koji je danas tako očigledan, a on se ogleda u svođenju i zatvaranju kompletnog stanovništva na poredak i vrednosti jedne male zajednice sa severa Kosova.

Čudovište palanačkog duha mora svakodnevno da bude nahranjeno i zato nam je pogled na bilo koji zločin ravnodušan jer je čudovište u nama zadovoljno.

Čudovište nacio-mitologije jednom oslobođeno i pretvoreno u jedini smisao života ili još gore u samu ljudsku prirodu u jednoj zajednici koja ne priznaje postojanje onog drugog izvan njenih granica, odnosno ne priznaje postojanje sveta, svoje zadovoljenje može imati jedino u ravnodušnosti prema zločinu učinjenom prema bilo kome i na bilo koji način.

Pre dvadeset godina je nacio-mitološko čudovište zatvorilo svet kao opštu ideju u granice vlastite zajednice bez obuzira koliko velika ili koliko mala ona bila (postojanje izabranog naroda), jer bez tog uslova nema palanačkog duha.

Zatim je na scenu stupila SANU jer to nacio-mitološko čudovište ima svoj program koji razni Ćosići, Bećkovići nisu uspeli da zapišu do kraja (kraj i ne sme da postoji jer onda i nema palanačkog duha, to naravno oni ne znaju) jer su svoju želju za životom i večnošću mogli jedino da nahrane jednom takvom idejom ravnodušnosti prema zločinu (prva tačka programa) koja je postala njihov vlastiti večni život koji je Srpska pravoslavna crkva blagoslovila u svakom pogledu (čak je proglasila svetiteljem Nikolaja Velimirovića jer nacio-mitološko čudovište mora da ima i svoje svetitelje).

Onda je kao neminovna posledica toga došlo ubijanje onog drugog izvan vaše granice, jer nije dovoljno da se postavi granica pa da taj drugi nestane bar u početku dok još uvek postoji kod vlastitog stanovništva predstava o nekome koji živi pored njih.

Dakle, idemo u masovne zločine a u cilju nametanja vrednosti, jedne već dovoljno zatvorene zajednice, drugima oko nas, po mogućnosti celom svetu (to je i Hitler želeo da ostvari, a i mnogi pre njega).

Kada su napravljene nepremostive razlike sveti svetosavski ratnici su se vratili u svoju zajednicu ali sada kao učitelji osnovne ideje ravnodušnosti prema zločinu i postali čuvari tog večnog plamena koji sada već teško neko može da ugasi. Sada na red dolazi pitanje budućnosti opstanka jedne takve zajednice.

Nije se bilo teško setiti da je budućnost u promeni obrazovnog sistema u toj zajednici kako bi se generacije koje su rođene u tom dvadesetogodišnjem periodu obrazovale u tom duhu palanke i spremne sačekale dolazak samog nacio-mitološkog čudovišta (za njih je to i bog i vera i nada, toliko je mislim jasno).

I to čudovište je napokon ekspliciralo samog sebe u jednoj maloj severno kosovskoj zajednici (ili bilo kojoj sličnoj zajednici ako ona još negde postoji). Čitav sistem promene ljudske prirode sada je završen jer imate živu budućnost koja vas jede iz dana u dan, a ne kao što bi trebalo, da vam otvara nove mogućnosti i razvija vas u slobodi, a samo zato da bi mogla da vas ravnodušno gleda kako umirete zbog toga što ste sačuvali onog malog pojedinačnog teroristu u sebi koji se bori protiv tog nacio-mitološkog čudovišta u kojeg se oni zaklinju i nazivaju bogom, svetinjom, kolevkom itd.

Ni sam više ne znam kome sve ovo pišem, verovatno samom sebi....
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG