Sandra Sterle u Beogradu: Hrabrost je unutrašnja potreba umetnika

Šta je umetnik spreman da rizikuje da bi odbranio svoje pravo na sukob sa svetom, sa kojim izazovima se suočava savremena umetnost i kakva su iskustva društveno angažovanih umetnika u Srbiji i Hrvatskoj u poslednje dve decenije, neke su od tema o kojima se u sredu razgovaralo na tribini "Koliko umetnosti, koliko hrabrosti?" koja je u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju održana u sklopu gostovanja splitske umetnice Sandre Strele.

Dvočasovni razgovor, u kojem su, pored gošće iz Splita, učestvovali politikolog i književnik Igor Štiks, arhitektica iz "Pulske grupe" Iva Marčetić, te umetnici Saša Stojanović i Nune Popović, deo je ciklusa "Hrabrost", umetničke asocijacije Art Komuna, koja je je u Beogradu ove nedelje predstavila rad Sandre Strele. Ova performerka i profesorka na fakulteru u Splitu je kontroverznim performansima, poput povraćanja uz muziku Miše Kovača, uzburkala duhove u Dalmaciji, a za RSE kaže da je svoja izvođenja najpre doživela kao unutrašnju potrebu, a tek potom kao čin hrabrosti.

“Meni je hrabrost dolazila iz motivacije da ljude malo trgnem iz neke ustaljenosti i ritma, i da, kako predajem na fakultetu, otvorim prostor za performans i video, da se vidi što je to. Moja potreba je došla iz ideje da se izvede nešto autentično, nešto što čovjek osjeća iznutra. Osnovna ideja nije bila hrabrost, već motiviranje mlađih ljudi na istraživanje svog umjetničkog procesa. Čovjek negdje mora biti pomiren, odnosno ne očekivati ništa. Jer tek tad si spreman za neki hrabriji čin. Dok god si svrstan u taj jedan sistem, ti to nećeš napraviti”, kaže naša sagovornica.

Sterle je u ponedeljak izvela performans „Visiting reality“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde je na podu poređala različite suvenire iz Srbije i Hrvatske, koje je potom razbijala čekićem. Pod udarcima malja u komadiće su se pretvarali beogradski „Pobednik“, kao i još jedan Meštrovićev rad – spomenik Grguru Ninskom iz Splita, te liciderska srca, „snežne kugle“, ... Tokom izvođenja performansa, autorka je nosila marame raznih boja: crvenu, crnu, šarenu, čime je, kako ističe, „otvarala raznorazna značenja“.

VIDEO: Performans Sandre Sterle u CZKD


„Neko doslovno tumačenje toga može biti razbijanje sjećanja, ali isto tako i razbijanje nekakvih drangulija koje na neki način ne predstavljaju ništa“, kaže Sterle. „Pokušala sam kroz uništavanje evocirati momente u kojima živimo i možda afirmirati destrukciju kao moment konstrukcije.“

Unovčavanje borbe iz devedesetih

Performer i pionir nenasilnog otpora u vreme režima Slobodana Miloševića, Miroslav Nune Popović, tokom devedesetih godina bio je više puta zatvaran zbog angažovanog stvaralaštva. Kao deo umetničke grupe “Magnet”, ali i kao samostalni umetnik, izveo je preko 20 gerilskih akcija, poput “faluSerbia” iz ’96. godine, kada je pred građanima u centru Beograda bio izložen veliki falus sa fotografijom ondašnjeg predsednika.

U razgovoru za Slobodnu Evropu, Popović ističe kako su današnji umetnici pod kontrolom zvaničnih institucija i dodaje da za njih vidi prostor ljudskih vrednosti kao nešto čime se treba pozabaviti.

“Naravno, umetnik u sistemu u kakvom sada živi, u borbi za sopstvenu egzistenciju, vrlo često bira, kao i bilo koji drugi čovek, da unutar toga funkcioniše. Mislim da umetnici imaju prostor upravo u tim lošim društvenim pojavama na osnovu kojih funkcioniše taj negativni sistem vrednosti”, kaže Nune Popović.

Na pitanje šta nedostaje angažovanoj umetnosti danas, on kaže: “Fali malo ljudskosti, fali solidarnosti, nedostaje ekološka svest, antikoruptivna svest itd, tako da više pričamo o globalnim društvenim pojavama nego o institucijama. Mislim da ljude tište osnovne ljudske priče, pre svega da ljudi nisu dovoljno ljudi.”

Saša Stojanović je takođe performer koji je u Srbiji bio aktivan devedesetih godina, a nakon petooktobarskih promena svoj rad je fokusirao na potrošačko društvo i neoliberalni kapitalizam. Prema njegovim rečima, umetnička scena u dvehiljaditim godinama smatra “da smo našli poštenu vlast i da više nemamo potrebu da se borimo protiv bilo koga”.

“Umetnici uglavnom ne reaguju na kapitalizam i na sve ono što proizilazi iz toga, i na taj način oni ulaze u korporativnu strukturu u kojoj je umetnost samo proizvod koji treba prodati. Oni samo žive ono za šta su se borili devedesetih godina. To je sad, zapravo, proces naplate”, rekao je Stojanović na tribini.

Prema rečima Igora Štiksa, umetnik danas radi u vremenu institucionalizovanog cinizma, u kojem je često dolazi u situaciju da sarađuje sa državom koju kritikuje. Odgovor na sve veću depolitizaciju društva koju sprovodi sistem, Štiks vidi u jačanju angažovanih pokreta u gradovima regiona.

“Priča o javnim prostorima je postala velika priča. U krajnjem slučaju, vi ste demonstracije u Banjaluci imali oko parka. Ljudi su po prvi put ustali da kažu – nećemo takvu pljačkašku vlast, jer nam ona uzima pare. Iz toga se otvorio čitav niz stvari. To je dovelo do pozitivne radikalizacije jednog dijela mlađih ljudi, u smislu da se prešlo na kritički stav spram toga za šta nam se govorilo da je jedina opcija nakon promjena vlasti”, zaključio je Štiks, dodavši da taj talas još uek nema konkretnu političku manifestaciju.