Počinje još jedna školska godina, u koju mnogi mladi u Srbiji, sudeći prema istraživanjima i anketama, ulaze sa pitanjem vredi li više dobar uspeh ili bliskost nekoj političkoj partiji. Nema poverenja u državu, uzori mladih su estradne ličnosti, a izražene su i predrasude. Postavlja se zato pitanje ko je odgovoran što očigledno poljuljani vrednosni sistem mladih nikako da se vrati u prihvatljivije okvire?
Kraj prethodne školske godine obeležile su stranice novina ispunjene fotografijama grupe beogradskih maturanata koji su završetak školovanja obeležili klicanjem osuđeniku za genocid Ratku Mladiću, pevanjem pesama koje pozivaju na linč, šovinističkim pokličima protiv Albanaca…
Generacija tih mladića završila je svoje srednje školovanje, a u klupe seda nova. Da li će većina njih krenuti putem svojih prethodnika ili će pak poći koracima mladog matematičara, Teodora fon Burga, na primer, na žalost nije teško proceniti, ako se u obzir uzmu nedavne ankete koje pokazuju da čak 80 odsto srednjoškolaca pokazuje neku vrstu diskriminacije prema LGBT osobama, da veliki broj njih ima i izraženu etničku distancu prema Romima, Albancima, Bošnjacima, Hrvatima.
Istovremeno, kao uzore pominju estradne zvezde, neretko bliske kriminalnom miljeu:
Netrpeljivost, netoleranciji, viđenje Ratka Mladića kao heroja, traženje uzora u supruzi Željka Ražnatovića – Arkana.
Iskazani vrednosni sistem, mladi nisu otkrili sami, već su ga stekli u društvu u kome su odrasli, ukazuje profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu, socijalni psiholog, Dragan Popadić.
„Mladi, faktički, nemaju neke svoje nove ideje, drugačije od ideja odraslih u čijem svetu žive. Upravo događaji poput proslava matura i slično, gde uz piće i takav javni nastup žele, ne da budu drugačiji odraslih, nego da ispolje drskost, budu ekscesni i nepristojni, a njihova poruka nije - mi mislimo nešto što vi ne mislite - već - mi radimo ono što vi ne smete -, barem ja to tako vidim. Znači, njihovo uverenje je da isto to što oni javno govore javno, u stvari misli većina ljudi oko njih, ali su dovoljno licemerni i plašljivi da o tome ne govore javno i njihovi pokliči - Nož, žica, Srebrenica -, hvalospevi Mladiću i slično, su gestovi koji pokazuju - eto mi smo dovoljno drski da uradimo ono što vi odrasli ne smete”, ocenjuje Popadić.
Njegove reči podržavaju istraživanja sprovedena među odraslima, generacijom njihovih roditelja, koja pokazuju da, na primer, i dalje svega 40 odsto njih veruje da je u Srebrenici ubijen veliki broj Bošnjaka, dok svega 37 procenata prihvata da je Sarajevo, duže od hiljadu dana, bilo pod opsadom.
Milan Antonijević iz YUKOM-a, zaključuje zato da se čitavo društvo ozbiljno mora pozabaviti ovim problemom:
„Ako im se ponavljaju poznati stereotipi mladi se sprečavaju da se razviju u tolerantne osobe. I ako se u školi i porodici ne bude radilo na tome, oni će imati stavove mržnje i netrpeljivosti koji na kraju lako dovode do nasilja.“
Zabrinjava što društvo ne reaguje
Istovremeno, za mnoge mlade obrazovanje odavno nije bezbedna karta za budućnost, zbog čega perspektivu često i ne vide u sopstvenoj zemlji. O tome svedoči i podatak da u državi, čiji je svaki četvrti radno sposoban stanovnik bez posla, polovinu te nesretne statistike čine upravo mladi.
Mnogi su tako počeli da politički angažman shvataju kao bolju preporuku za posao nego uspeh u školi.
„Po istraživanju koje je radio CeSID među učenicima beogradskih srednjih škola, utvrđeno je da većina mladih, nekih 50 odsto, smatra da je partijska knjižica bolja šansa za pronalaženja posla od dobrog uspeha u školi i da mnogi, zapravo, to vide kao način brzog dolaska do zaposlenja“, rekla nam je Marija Bulat, generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije, koja okuplja 68 omladinskih organizacija i udruženja, među kojima su i Ajzak, Boš, Jazas.
Ovo istraživanje potvrđuje i razgovor sa mladim Beograđanima:
Vrednosni stavovi mladih, njihovi uzori i težnje, ne prikazuju, dakle, preterano vedru sliku, te situacija, prema mišljenju stručnjaka, zahteva hitan i temeljan rad.
Đorđe Vuković iz Centra za slobodne izbore i demokratiju, organizacije koja je sprovela većinu pomenutih anketa o vrednostima koje mladi zastupaju, upozorava da se stavovi menjaju veoma sporo i da će biti potrebno mnogo vremena, čak i ako država odmah počne da se angažuje na tom problemu:
„Mnogo je veći problem što društvo na to sistemski ne reaguje. Naše obrazovanje to ne pokušava da spreči, nema po tom pitanju ozbiljnijih dešavanja. Nešto se pokušava od strane civilnog društva, ali je to nedovoljno, ovo država mora da rešava. Ako bi se sada nešto radilo po tom pitanju, prve ozbiljnije pomake očekujem za 15-tak godina. Prosto je to socijalna inercija, ne možete očekivati da se neko ko ima 12 godina odjednom resocijalizuje. Dakle, treba vam vreme od 10, 12 godina, pa kada on bude ušao u ovu populaciju da se stvari promene. A očekivati da će se promeniti neko ko ima 25, 30 godina i ko je spreman da prebije crnca na ulici - nisam siguran. Tu nešto ozbiljno treba raditi, pre svega sa stanovišta države. Mi iz civilnog sektora možemo da pomognemo državi, ali da mi vodimo taj posao, veoma teško“, naglašava Vuković.
Kraj prethodne školske godine obeležile su stranice novina ispunjene fotografijama grupe beogradskih maturanata koji su završetak školovanja obeležili klicanjem osuđeniku za genocid Ratku Mladiću, pevanjem pesama koje pozivaju na linč, šovinističkim pokličima protiv Albanaca…
Generacija tih mladića završila je svoje srednje školovanje, a u klupe seda nova. Da li će većina njih krenuti putem svojih prethodnika ili će pak poći koracima mladog matematičara, Teodora fon Burga, na primer, na žalost nije teško proceniti, ako se u obzir uzmu nedavne ankete koje pokazuju da čak 80 odsto srednjoškolaca pokazuje neku vrstu diskriminacije prema LGBT osobama, da veliki broj njih ima i izraženu etničku distancu prema Romima, Albancima, Bošnjacima, Hrvatima.
Istovremeno, kao uzore pominju estradne zvezde, neretko bliske kriminalnom miljeu:
Netrpeljivost, netoleranciji, viđenje Ratka Mladića kao heroja, traženje uzora u supruzi Željka Ražnatovića – Arkana.
Iskazani vrednosni sistem, mladi nisu otkrili sami, već su ga stekli u društvu u kome su odrasli, ukazuje profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu, socijalni psiholog, Dragan Popadić.
„Mladi, faktički, nemaju neke svoje nove ideje, drugačije od ideja odraslih u čijem svetu žive. Upravo događaji poput proslava matura i slično, gde uz piće i takav javni nastup žele, ne da budu drugačiji odraslih, nego da ispolje drskost, budu ekscesni i nepristojni, a njihova poruka nije - mi mislimo nešto što vi ne mislite - već - mi radimo ono što vi ne smete -, barem ja to tako vidim. Znači, njihovo uverenje je da isto to što oni javno govore javno, u stvari misli većina ljudi oko njih, ali su dovoljno licemerni i plašljivi da o tome ne govore javno i njihovi pokliči - Nož, žica, Srebrenica -, hvalospevi Mladiću i slično, su gestovi koji pokazuju - eto mi smo dovoljno drski da uradimo ono što vi odrasli ne smete”, ocenjuje Popadić.
Njegove reči podržavaju istraživanja sprovedena među odraslima, generacijom njihovih roditelja, koja pokazuju da, na primer, i dalje svega 40 odsto njih veruje da je u Srebrenici ubijen veliki broj Bošnjaka, dok svega 37 procenata prihvata da je Sarajevo, duže od hiljadu dana, bilo pod opsadom.
Milan Antonijević iz YUKOM-a, zaključuje zato da se čitavo društvo ozbiljno mora pozabaviti ovim problemom:
„Ako im se ponavljaju poznati stereotipi mladi se sprečavaju da se razviju u tolerantne osobe. I ako se u školi i porodici ne bude radilo na tome, oni će imati stavove mržnje i netrpeljivosti koji na kraju lako dovode do nasilja.“
Zabrinjava što društvo ne reaguje
Istovremeno, za mnoge mlade obrazovanje odavno nije bezbedna karta za budućnost, zbog čega perspektivu često i ne vide u sopstvenoj zemlji. O tome svedoči i podatak da u državi, čiji je svaki četvrti radno sposoban stanovnik bez posla, polovinu te nesretne statistike čine upravo mladi.
Mnogi su tako počeli da politički angažman shvataju kao bolju preporuku za posao nego uspeh u školi.
„Po istraživanju koje je radio CeSID među učenicima beogradskih srednjih škola, utvrđeno je da većina mladih, nekih 50 odsto, smatra da je partijska knjižica bolja šansa za pronalaženja posla od dobrog uspeha u školi i da mnogi, zapravo, to vide kao način brzog dolaska do zaposlenja“, rekla nam je Marija Bulat, generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije, koja okuplja 68 omladinskih organizacija i udruženja, među kojima su i Ajzak, Boš, Jazas.
Ovo istraživanje potvrđuje i razgovor sa mladim Beograđanima:
Vrednosni stavovi mladih, njihovi uzori i težnje, ne prikazuju, dakle, preterano vedru sliku, te situacija, prema mišljenju stručnjaka, zahteva hitan i temeljan rad.
Đorđe Vuković iz Centra za slobodne izbore i demokratiju, organizacije koja je sprovela većinu pomenutih anketa o vrednostima koje mladi zastupaju, upozorava da se stavovi menjaju veoma sporo i da će biti potrebno mnogo vremena, čak i ako država odmah počne da se angažuje na tom problemu:
„Mnogo je veći problem što društvo na to sistemski ne reaguje. Naše obrazovanje to ne pokušava da spreči, nema po tom pitanju ozbiljnijih dešavanja. Nešto se pokušava od strane civilnog društva, ali je to nedovoljno, ovo država mora da rešava. Ako bi se sada nešto radilo po tom pitanju, prve ozbiljnije pomake očekujem za 15-tak godina. Prosto je to socijalna inercija, ne možete očekivati da se neko ko ima 12 godina odjednom resocijalizuje. Dakle, treba vam vreme od 10, 12 godina, pa kada on bude ušao u ovu populaciju da se stvari promene. A očekivati da će se promeniti neko ko ima 25, 30 godina i ko je spreman da prebije crnca na ulici - nisam siguran. Tu nešto ozbiljno treba raditi, pre svega sa stanovišta države. Mi iz civilnog sektora možemo da pomognemo državi, ali da mi vodimo taj posao, veoma teško“, naglašava Vuković.