Dostupni linkovi

logo-print

Sa izbeglicama na mađarskoj granici: Ograda nas neće zaustaviti


Izgradnja žičane ograde na srpsko-mađarskoj granici nije sputala hiljade izbeglica da preko Mađarske hrle do utočišta neke od zapadnoevropskih zemalja. Rekordi protoka ljudi, koji su iz svojih domova izbegli mahom zbog ratnog vihora, padaju iz dana u dan. Samo u sredu ih je u Mađarsku ušlo više od 2500.

Susreli smo ih u pograničnom delu Mađarske, nekoliko desetina kilometara od prelaza Horgoš, kako prugom prelaze do mesta Reske. Čim siđu sa pruge dočekuje ih policija koja ih smešta u improvizovani kamp odakle ih potom autobusima transportuje do privremenog smeštaja takođe kod mesta Reska u pograničnom delu Mađarske.

Nadležni ih registruju i uzimaju otiske prstiju. Policajci brane bilo kakav kontakt sa njima, tražeći od nas da ostanemo na drugoj strani ulice.

RSE: Možete li nam reći zašto je područje zatvoreno?

Policajac: Ne znam to su pravila.

RSE: Radi li se tu o nekoj zabranjenoj zoni?

Policajac: Da, da.

Mnogi od njih izbegavaju kontakt s policijom, ne želeći da budu registrovani i da u nekom od izbegličkih kampova do 36 sati čekaju rešenje o odobravanju ili odbijanju azila. Ukoliko budu odbijeni čeka ih deportacija.

Izviruju iz obližnjih šumaraka, čekajući da prođe taksi koji će ih, ako uspeju da ga zaustave, odvesti dalje u pokušaju da pređu u Austriju, ili za njih obećanu zemlju – Nemačku. Strahujući za svoju bezbednost i bojeći se policije većina odlazi od nas bez reči.

Ima međutim i onih koji to ne čine. Hareta, dvadesetpetogodišnjeg diplomca engleskog jezika iz Sirije, pre svega nekoliko dana novinari RSE zatekli su na autobuskoj stanici u Beogradu. Sada, pak, razgovaramo na mađarsko-srpskoj granici, delu na kome zbog pruge, nije postavljena ograda.

“Pokušali smo već jednom da pređemo granicu. Nismo uspeli. Prepuno je policije. Krenuli su ka nama i mi smo počeli da se vraćamo. Oni žele da nas uhapse i odvedu nas u kamp. Glavni problem je to što hoće da nam uzmu otiske. Bojimo se da će nam to otežati dalje putovanje. Ne želimo da dajemo otiske u Mađarskoj. Nismo to činili ni u Srbiji. Tamo smo dobili papir i dozvolili su nam da idemo gde nam je volja”, rekao je nam je Haret.

Dok razgovaramo, pristižu nove grupe migranata koje na kraju tog puta čekaju jedinice policije određene za prihvat. Čitavom prugom, kojom se ovi nesrećni ljudi kreću, rasuti su delovi odeće, obuće, rančevi, koje su neki od njih ostavili za sobom.

Onima koji su se pomirili sa transportom u prihvatni centar Reske, nadomak mađarske granice gde se sprovodi njihova registracija, takođe nije dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Autobusi ih prevoze iza gvozdene kapije koju čuvaju policajci. Pristup je strogo zabranjen.

Policajac: Ovo je sada policijska zona. Rade se policijska posla.

RSE: Kakva?

Policajac: U vezi sa ogradom.

Soher, dvadesetogodišnji Pakistanac, i njegova grupa već nedeljama su na putu. Nemaština ga je naterala da izbegne i sreću, kako nam je rekao, potraži u Nemačkoj.

“Putujemo u grupi od oko 25 ljudi. Do sada smo se koristili autobusom, a deo puta smo prešli peške. Nismo se petljali sa krijumčarima. To za mene nije moguće. Pola puta do Mađarske smo prešli autobusom, drugu polovinu, koja je još traje, na nogama. Ograda na mađarskoj granici nas ne brine. Mi je jednostavno moramo preći”, kaže nam Soher sustižući svoju grupu.

Muke hiljada migranata događaju se svega dvadesetak kilometara od mestašca Morahalom, koje broji nešto više od 6.000 stanovnika, u čongradskom okrugu. Šovanji Laslo, novinar lokalnog radija, ne vidi nikakav poseban smisao podizanja ograde.

“Ova ograda će možda malo usporiti migraciju, ali, i to smo odmah rekli, moguć je prolaz ispod ograde ili preko ograde pomoću merdevina i bez obzira na sve još uvek u velikom broju pristižu migranti. Mađarska svakako mora da ih primi. Problem vidim u tome da ne znam kako ćemo ih primiti odnosno kako ćemo im obezbediti osnovne potrepštine”, smatra Laslo dodajući:

“Ja se jako bojim šta će biti kad dođe zima. Sad su u šatorima, a kako ćemo im obezbediti grejanje kad bude hladno. To je isto jedan od većih problema a to je i veliki trošak. Od Balašađarmata do ovog punkta imate ogorman broj policajaca ali oni prosto ne stižu da ih sve transportuju dalje.“

Njegov šezdesetogodišnji sugrađanin, koji nije želeo da nam se predstavi, smatra da se podizanjem ograde leče uzroci, a ne posledice. Zaustaviti stradanja u državama Bliskog istoka bila bi prava reakcija, podvlači ovaj inženjer po struci.

“Osećam se kao zver u Zoo vrtu. Ja sam životinja, ograda me tobože štiti, ali ja nisam slobodan. Od čega nas ona štiti? Od strahota kojima su izloženi ljudi na Bliskom istoku i u Libiji? Ima li boljih rešenja od ograde? Naravno rešiti ono što ugrožava hiljade migranata", zaključuje šezdesetogodišnji žitelj Morahaloma.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG