U pozadini nedavnog pada bugarske vlade je njeno nastojanje da izađe iz tri velika ruska energetska projekta na svojoj teritoriji, piše Ognjan Minčev, saradnik nemačkog Maršalovog fonda u “Real Clear World”. Visoke cene struje, zbog čega su građani masovno protestvovali, posledica su monopola oligarha iz Moskve i Sofije.
On smatra da se kriza u Bugarskoj može biti i pokazna vežba za destabilizaciju u Istočnoj Evropi.
Sukob između ruskog oligarhijskog modela ekonomije i političke kontrole sa demokratskim sistemom po uzoru na Zapad – stvara strukturalnu nestabilnost u istočnom delu Evrope, što bi se moglo pokazati kao strateški izazov za EU i transatlantski sistem bezbednosti.
Još jedna vlada na evropskoj periferiji je pala zbog pritiska nezadovoljnih građana. Bugarska vlada na čijem je čelu premijer Bojko Borisov podnela je ostavku 21. februara nakon masovnih demonstracija zbog visokih cena električne energije.
Borisov i njegova partija „Građani za evropski razvoj Bugarske“ (GERB), bili su relativno uspešni u primeni rigoroznih mera štednje i održavanju izbalansiranog budžeta u vreme ekonomske krize na starom kontinentu.
Međutim, dok je održavana budžetska disciplina, skoro polovina kompanija je bankrotiralo na tržištu, a nezaposlenost i siromaštvo su dramatično rasli.
No, ovo je samo najočiglednija manifestacija ekonomske i političke krize koja je pogodila najsiromašniju članicu EU, koja je popularna meta kritika zbog neefikanosti institucija, uključujući i sudstvo, kao i rasprostranjene korupcije.
Visoke cene struje, koje su razgnevile milione Bugara, posledica su energetskog sistema koji je pod potpunom kontrolom oligarha iz Moskve i Sofije. Bugarska ima specijalnu poziciju u energetskoj strategiji Rusije.
Od početka 2000-ih vršen je snažan pritisak na sve vlade u Sofiji da prihvate realizaciju nekoliko velikih ruskih energetskih projekata na bugarskoj teritoriji. Početkom 1990-ih dogovorena je gradnja naftovoda Burgas-Aleksandroupolis, a Rusija, Grčka i Bugarska su potpisali okvirni sporazum 2007. u Atini. Ovim projektom nisu predviđeni skoro nikakvi benefiti za Bugarsku, ali jesu razne njene obaveze i predstavlja veliki ekološki rizik po crnomorsku obalu, koja je popularna turistička zona. Zbog toga je Vlada Borisa Bojkova 2010. odustala od učešća Bugarske u ovom projektu.
Južni tok je drugi veliki ruski projekat u Bugarskoj, o čemu su Sofija i Moskva potpisali ugovor krajem 2012. To je bio pokušaj ruskog predsednika Vladimira Putina da uspostavi protivtežu, odnosno neutralizuje primenu trećeg energetskog paketa EU, koji je stupio na snagu 1. januara 2013. (on je usvojen pre više od tri godine.
Zvaničnici EU su upozorili da će prema evropskim propisimia ruski "Gasprom" morati da dozvoli drugim proizvođačima gasa pristup budućem gasovodu "Južni tok". Propis Evropske unije "Treći energetski paket" zabranjuje proizvođačima da imaju vlasništvo nad tranzitnim postrojenja kao što su gasovodi. Putin je osudio to što Brisel pokušava da primeni odredbe ovog „paketa“ na ugovore koji su bili zaključeni mnogo pre njegovog stupanja na snagu – D.Š.).
Belene
Međutim, najkontroverzniji projekat Moskve u Bugarskoj je nuklearna elektrana Belene, što bi trebalo da bude prvo nuklearno postrojenje sa ruskom tehnologijom na teritoriji EU. Od kako je pokrenuta inicijativa 2002, Belene je bilo korupcionaški i nelegitiman poslovni poduhvat, čiji je cilj da proizvodi skupu struju u zemlji koja ima višak kapaciteta za tu namenu, a deo je regiona u kome opada potražnja za ovim energentom.
Bugarskoj neće biti potrebni dodatni kapacitetiti za proizvodnju struje pre kraja 2030-ih, niti će moći da izvozi njene viškove po ceni predviđenoj u nuklearnoj elektrani Belene.
Kada je bugarska vlada otkazala ovaj projekat početkom 2012, proruski energetski lobiji započeli su bučnu kampanju, koja je dovela do nacionalnog referenduma o nuklearnoj energiji, ali bez jasnog rezultata. Veoma je rasprostranjeno mišljenje da su udvostručeni pa i utrostručeni računi za struju u januaru ove godine, bili deo orkestrirane manipulacije u cilju izazivanja nezadovoljstva naroda i njegovog izlaska na ulice.
Kriza u Bugarskoj može biti i studija slučaja, odnosno pokazna vežba za destabilizaciju u Istočnoj Evropi. Model postkomunističke tranzicije u mnogim zemljama - kao što je Bugarska – kombinuje demokratski politički sistem po ugledu na Zapad sa ruskim tipom oligarhijske ekonomije, što je recept za korumpirane javne institucije.
Vladajući oligarhijski model još uvek je održiv u Rusiji iz dva razloga: ogromnog prirodnog bogatstva, pre svega u Sibiru, i autoritarne vlasti koju održava Putinov režim. Ostale zemlje u Istočnoj Evropi nemaju ni izbliza prirodne resurse koje poseduje Sibir. Takođe, njihovi krhki demokratski režimi nisu u stanju da zadrže brutalnu oligarhijsku kontrolu nad nacionalnom ekonomijom i javnim institucijama.
Masovna korupcija i kriminalno prisvajanje nacionalnog bogatstva i fondova od strane lokalnih oligarha u zemljama kao što je Bugarska, jeste prokletstvo i nesreća za njihov ekonomski razvoj i poboljšanje niskog životnog standarda stanovništva.
Sukob između ruskog oligarhijskog modela ekonomije i političke kontrole sa demokratskim sistemom po uzoru na Zapad – stvara strukturalnu nestabilnost u istočnom delu Evrope, što bi se moglo pokazati kao strateški izazov za EU i transatlantski bezbednosni sistem.
Cilj ruske strategije monopolizacije energije je: prvo, njeno skupo naplaćivanje; drugo, podrivanje zapadne strateške periferije u Istočnoj Evropi. Čini se da Brisel i Vašington ne pridaju previše pažnje i nesmotreni su prema posledicama ove (ruske) strategije.
Nestabilnost i krhkost Istočne Evrope mogla bi da se nadomesti efikasnijim ulaganjima, pomoći u razvoju institucija i diversifikaciji snabdevanja energijom kroz projekte kao što je gasovod Nabuko preko Turske. Međutim, stiče se utisak da je za EU i SAD važnije poboljšanje odnosa sa Rusijom po svaku cenu, nego garantovanje bezbednosti i stabilnosti na evropskoj periferiji na Istoku.
