Dostupni linkovi

logo-print

Ruska vlast živi na račun resursa koje pretvara u novac


Jevgenija Čirikova

Jevgenija Čirikova

Piše: Aleksandr Gostjev (Priredila Anamaria Ramač Furman)

U Rusiji se najesen uvodi u upotrebu novi autoput Moskva – Sankt Petersburg. Nova magistrala je kontroverzna zbog svoje deonice koja prolazi kroz poznatu Himkinsku šumu u predgrađu Moskve i upravo je njena izgradnja bila razlog za proteste pre nekoliko godina koji su brzo privukli pažnju ruskog društva. Na čelu pokreta “Za zaštitu Himkinske šume” bila je Jevgenija Čirikova.

Ovi protesti su poprimili široke razmere i otvoren opozicioni karakter, а najvažnije je što su bili praćeni krvoprolićem pa čak i ljudskim žrtvama. Upravo je “protestima u Himkinskoj šumi” 2010. godine počelo buđenje masovnih protesta u Rusiji i istovremeno se pojačavao pritisak vlasti na one koji misle drugačije.

Ipak, danas je protestno raspoloženje u ruskom društvu u padu. Ekolog i opozicionar Jevgenija Čirikova je još proletos napustila Rusiju i emigrirala u Estoniju. Ona kaže da je ova njena odluka povezana s trenutnom političkom klimom u Rusiji, koja, prema njenim rečima, postaje sve nepodnošljivija.

RSE: Nakon što je prošlo mnogo vremena od početka vaše borbe za Himikinsku šumu, šta trenutno osećate, s obzirom da ste pretrpeli poraz?

Čirikova: Sam taj protest učinio je mnogo ne samo za nas koji smo neposredno u njemu učestvovali (ja, moja porodica, prijatelji), on je učinio mnogo za rusko građansko društvo jer smo uspeli makar iole da usporimo taj projekat. Uspeli smo da pokažemo da se treba suprotstavljati lošim odlukama koje se donose na samom vrhu. Mi se nismo borili da se put uopšte ne gradi. Zalagali smo se za to da se put premesti, da se on proteže kroz drugu teritoriju i u tom slučaju bi i njegova izgradnja bila jeftinija i sačuvali bi šumu! Na žalost, ruska vlast je postupila prema svojoj već poznatoj, najužasnijoj i najžešćoj tradiciji. Veoma mi je teško kada pričam o tome. Pred očima mi se odmah pojavljuju lica mojih nastradalih prijatelja. Jedan je ubijen zbog ovog projekta, drugi osakaćen. Odmah se prisetim reči Solženjicina “cilj nikada ne opravdava sredstva”. Koliko god je ruska vlast želela da “premosti” ovaj autoput, ipak, zar je trebalo ići na ubistvo i sakaćenje ljudi? Nikakvi brzi putevi, nikakve korupcione malverzacije nisu vredne ubijanja ljudi! Ali ovi protesti su sve nas mnogo naučili. Imali smo prvi najveći opozicioni miting 2010. godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza bili su organizovani veliki mitinzi, ali je kasnije došlo do izvesnog zahlađenja. Tada se novi talas građanske samosvesti probudio u našoj Himkinskoj šumi, 2010.

RSE: To buđenje se desilo 2010. godine, ali sada se primećuje pad. Mnogi ljudi iz najrazličitijih opozicionih krugova kažu da su digli ruke od svega. Vi još ne dižete ruke? Da li osećate da i dalje radite nešto što ne možete da ne radite, ali da je sve to ipak beznadežno?

Čirikova: Ja ne gledam na stvari tako prosto – da nešto “ima nade” ili je “beznadežno”. Radim sve što je u mojoj moći. Nakon što sam shvatila da u Rusiji trenutno ne mogu da radim punom snagom, odlučila sam da odem u najbližu državu – u Estoniju. I dalje radim ono što sam započela. Shavtila sam da je najvažnije boriti se s propagandom, s cenzurom i pisati o tome šta je zaista važno. Iskreno rečeno, za mene najvažnija tema na svetu je – ekologija. Bez normalne životne sredine ništa nije moguće. Rusija je država koja živi na račun resursa – ne mislim samo na naftu, gas već i na zemljane, vodene resurse itd. – to je ono čime ona raspolaže. I to je ono što trenutno ruska vlast tako lako pretvara u novac! To je ono na čemu ona tako lako obezbeđuje svoju dobit. Ljudi koji im staju na put su pravi heroji. Njima treba pomoći, pre svega informaciono. Stoga smo moji prijatelji i ja napravili portal activatica.org i svim snagama pomažemo ovim novim pokretima, inicijativama. Inače, 80 posto protesta u Rusiji su “ekološki”. Ljudi toga možda i nisu svesni, ali oni se bore za zaštitu sredine u kojoj žive. Možemo da primetimo da u Rusiji trenutno zaista ne postoje nikakve zdrave inicijative. Ostao nam je još manje-više slobodan internet, mada i njega pokušavaju da oduzmu, ali ipak na tom polju je borba još uvek moguća. I ja se tu najviše borim! Treba još aktivnije da koristimo internet, da ga razvijamo, jer sve počinje tek kada ljudi postanu svesni problema. Nakon što čovek postane svestan problema, tek tada dobija šansu da nekako promeni svoj život, da promene nešto u svome životu. Mi smo to malo pokušali 2010–2012. Nije nam uspelo. To ne znači da nećemo više imati šanse za promene. To samo znači da je trenutno takav period u našoj istoriji! Dakle, moramo da tražimo neke nove načine, nove forme, treba da razmislimo šta ne radimo ispravno, ali mislim da svakako ne treba da dižemo ruke.

Za mene je veliki izvor inspiracije na primer ekolog Jevgenij Vitiško iz “Ekostraže za Severni Kavkaz”. On je sada u zatvoru po nalogu bivšeg gubernatora Krasnodarskog kraja. Čovek se u suštini našao iza rešetaka zbog toga što je štitio Crnomorsku obalu od nezakonite izgradnje gubernatorove vile, kao i zbog svoje borbe protiv uništavanja prelepe kavkaske prirode “u svrhe Olimpijade”. Zašto me Jevgenij inspiriše? Uvek kada me zove iz zatvora veoma je dobro raspoložen, uvek je spreman za borbu. Ako se čovek u zatvoru tako drži, sramota je da ljudi koji su na slobodi budu obeshrabreni!

RSE: Da li verujete da se kolektivna svest Rusa u sferi očuvanja i spašavanjaprirode može promeniti u najskorije vreme?

Čirikova: Malo ko može da predvidi kako će se ova kolektivna svest menjati. Inače, poslednji razvoj događaja, naročito anektiranje Krima i rat u Ukrajini su mi otkrili mnoge neprijatne karakterne crte ruskog naroda. Ja sam ipak verovala da će ljudi to osuditi, da Kremlj neće imati nikakvu podršku … Ali ono u šta sveto verujem je to da kada čovek postane svestan da se uništava njegova okolina, mesto na koje je on navikao, njegov dom, tada on počinje da staje u zaštitu toga jer je to instinkt! To dotiče najdublje, moglo bi se reći čak i životinjske, instinkte čoveka.

RSE: Vi ste sada u Estoniji. Poredite makar ivičnjake autoputeva u Rusiji i u Estoniji. Koliko se u jednoj a koliko u drugoj državi može naći bačenih pikavaca, plastičnih flaša i limenki od piva? Hteo sam da vas pitam upravo o nepostojanju tih osnovnih instinkta. Kako to objašnjavate u slučaju sa Rusima?

Čirikova: Čini mi se da je ruski narod mnogo više stradao nego mnogi drugi narodi. Ne pričam o Estoncima, oni su takođe patili. Ali nemojte zaboraviti da su Rusi, uzgred, za razliku od Estonaca, vekovima živeli praktično u potpunom ropstvu. U istorijskom smislu bi se moglo reći da je vlastelinsko pravo u Rusiji ukinuto “danas ujutro”. Naravno, taj mentalitet i to nasleđe je teško breme, ali to ne znači da narod uopšte nije sposoban da se menja. Mislim da će se promene dešavati mnogo brže ako se prestane sa zaglupljivanjem i propagandom. A ona će prestati u trenutku kada naši zapadni susedi prestanu da kupuju rusku naftu, gas, ugalj i ostale korisne sirovine. Upravo kada svet pređe na čistu “zelenu” energiju i kada prestane da kupuje naftu, gas i ostale prljave energente ne samo od Rusije već i od ostalih država u kojima se ljudi tuku palicama, u kojima su žene diskriminisane (u državama u kojima postoje resursi i “prljavi” novac odmah nastaju problemi i sa sudovima, i sa obrazovanjem, i s ljudskim pravima i sa ostalim civilizacionim dobrima), tada će nestati novac za propagandu, nestaće novac za represivni aparat. I mi ćemo biti prinuđeni da se promenimo. Put promene je samo jedan – u pravcu civilizacije, u pravcu prava čoveka, u pravcu uvažavanja prirode itd. Mislim da je Rusija osuđena da krene u ovom pravcu.

RSE: Nekoliko puta ste upotrebili reč “propaganda”. Da li je ruska propaganda u Estoniji onako jako primetna, između ostalog i među lokalnim stanovništvom ruske nacionalnosti?

Čirikova: Na žalost, primetna je. Ali, što su ljudi dalje od Moskve, od njene histerije, to su smireniji. Ali mislim da ulogu ovde igra ne samo propaganda već i sam način života stanovništva, sam gradski prostor. Količina zelenila, veličina zgrada je u potpuno različitoj proporciji, na primer, u Moskvi i u Talinu. Talin je lep, “ljudski” grad. Moskva se, na žalost, pretvara u bučni, ogroman megapolis koji nikada ne spava. U svome početku Moskva nije bila nimalo gora od Talina! Ali je prestonica Estonije uspela da sačuva normalne razmere i zdravu sredinu za ljude, a Moskva ne. Talin je svakako mirniji. Ali kada počinjete da razgovarate s ljudima koji, na primer, ne znaju estonski ili engleski jezik i sve vesti crpe iz ruske propagande, možete svakako čuti mnoge poražavajuće stvari. Mnogi od njih nikada nisu ni bili u Rusiji! Oni Rusiju doživljavaju kao svojevrsnu predivnu kućicu od medenjaka, s predivnim Vladimirom Putinom koji je “veoma dobar čovek”. Ali kada im prezentuješ neke činjenice, kao na primer ja iz moje biografije, ljudi se naježe od užasa, u mnoge stvari ne mogu ni da poveruju! Potrebno im je neko vreme da bi postali svesni šta se zaista dešava. Tada njihova slika sveta počinje da se menja. Ja veliku nadu polažem u alternativne izvore informacija. Ljudima je potreban normalan, dostupan alternativni izvor informacija za iste događaje. Mislim da će tako, kao razumni ljudi, uspeti da izgrade svoje sopstveno stanovište. U samoj Rusiji , kako ja to vidim, propaganda sa televizora i interneta postepeno prelazi u običan prostor. Možete da vidite kako se oko stanice metroa dele leci o “neprijateljima naroda”, možete da vidite “sramne šatore” u kojima se od ljudi praktično prikuplja novac za rat. Ima i mnogih drugih neprijatnih stvari. Ova propaganda se postepeno materijalizuje, a to je veoma loša tendencija. Ovakve materijalizacije u Estoniji nema. Kremlj ovde ipak ima manji uticaj, nego u Rusiji.

RSE: Iz stotine slučajeva uništavanja prirode u Rusiji, udaraca po ekologiji u ruskim gradovima, koje bi slučajeve vi izdvojili? Šta vas najviše plaši? Znam da pratite novi konflikt u još jednom moskovskom parku koji je vezan za izgradnju hrama Ruske pravoslavne crkve.

Čirikova: Ne pratim samo taj slučaj! Trenutno se trudim da podržim gotovo sve ekološke inicijative za koje moj tim i ja uspevamo da saznamo. Trudim se da privučem pažnju medija, širim svest na internetu i pomažem ljudima. Jer informacija znači sve. Naravno, ovaj konflikt koji ste pomenuli je potpuna sramota! Ja ne smatram da je to hram, za mene to nije nikakav hram! Hramovi se grade na legalnim mestima. Ovo je nelegalna izgradnja. Niko nema pravo da gradi u parkovima. To je mesto za rekreaciju, to jest ono postoji samo radi toga da bi ljudi u njemu odmarali. I to što RPC angažuje te “pravoslavne” borce koji tuku meštane, to što specijalna policija hapsi stanovništvo samo zbog toga što se oni pokušavaju da odbrane svoje pravo zagarantovano Ustavom na čistu prirodnu sredinu, to je zaista sramota! Moram da kažem da me oduševljavaju stanovnici. Neki od njih su, naravno, zaglupljeni propagandom. Bilo je veoma smešno gledati taj video snimak na kome ljudi viču specijalcima: “Policija, policija”! Оni ne shvataju da to zapravo i jeste policija! Oni viču: „Mi nismo u Ukrajini!” Naravno da niste u Ukrajini! Dobro došli u realan svet! Vi ste u Rusiji! Eto tako se obračunava s ljudima koji vlasti staju na put. Još nešto što me trenutno veoma brine je zatrpavanje Volge. To čak i zvuči divljački i monstruzno. U jednom delu kod grada Kazanj se zatrpava akumulaciono jezero radi izgradnje elitnih vila i autoputa. Ljudi koji se bore protiv ovoga, lokalni aktivisti, su na žalost izgubili sudsku raspravu u Vrhovnom sudu. Aktivisti počinju da imaju probleme, “nameštaju” im krivična dela. To je potpuno nedopustivo da se zatrpava glavna ruska reka! To je veoma čudnovato.

RSE: Šta biste posavetovali aktivistima poput vas koji nastavljaju ovu borbu u Rusiji?

Čirikova: Pre svega, treba da nauče da se samoorganizuju. Što vas je više, to je bezbednije. Pitanje sigurnosti je na prvom mestu. Drugo, mi smo razradili instrukcije, i to u nekoliko varijanti. Na našem sajtu activatica.org mogu da se nađu duga predavanja sa video snimcima, kako sve to da se radi, kako treba da se organizuje, i kraće verzije, instrukcije, šta treba da uradite kada se suočavate s nekim problemom vezanim za uništavanje prirode ili uništavanje vaše gradske sredine. Ne treba jedan čovek da radi sve. Svako treba da bude zadužen za svoju oblast: neko radi sa medijima, neko obavlja advokatski posao, neko radi više sa stanovništvom, distribuira novine, letke itd. Neka se ne boje da čine nove korake. Ljudi se, na primer, boje da pokrenu novine, smatraju da je potrebna neka licenzija i tako dalje. Napravite ratoborni letak, objasnite ljudima situaciju! To je vaše ustavno pravo – da prenesete građanima istinitu, čestitu informaciju. I naravno, mediji su veoma važni. Ne čekajte da će vas Prvi kanal pozvati, to se dešava veoma retko, informaciju čak mogu i da lažiraju. Stoga akcenat stavite na socijalne mreže, internet, na sva mesta na koja možete da stavite svoju informaciju. Možda se direktan rezultat i neće odmah videti, ali indirektan rezultat će sigurno biti odličan. Jeste, nismo uspeli da zaštitimo Himkinsku šumu, ali ljudi koji su se borili prema našoj tehnologiji su toliko toga zaštitili – odbranili su mnoge parkove, šume, naselja. Postoji veoma mnogo objekata koji su opstali. I zbog njih se radujem. Ne bojte se, ne dižite ruke, nemojte govoriti sebi “nisam uspeo”. Sigurno će vam sve uspeti!

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG