Dostupni linkovi

logo-print

Autor: Igor Ejdman, sociolog i pubicista (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

U posleratnim godinama, kako je protokom vremena ostajalo sve manje veterana, tugu i strah u odnosu na prošlost postepeno je zamenilo besmisleno samozadovoljstvo i ponos zbog pobede. Uspomene na strašan rat primoravale su one kojima je uspelo da ga prežive da se boje njegovog ponavljanja. Ljudi su bili spremni na sve – “samo da ne bude rata”. Bojali su se rata i sovjetski lideri toga vremena, bez obzira na svoje ideološko suprotstavljanje “kapitalističkom okruženju”. Moguće da je to bio glavni razlog zbog kojeg se novi svetski rat ipak nije razbuktao u poslednjih sedamdeset godina.

Putin je prvi ruski lider koji se rodio nakon završetka Drugog svetskog rata. Kada je rat počeo, Hruščov, Brežnjev, Andropov, Černjenko su već bili odrasli ljudi. Prva trojica su i neposredno učestvovali u njemu, a Gorbačov i Jeljcin su u to vreme bili deca. Međutim i za njih je rat ostao u neizbrisivom sećanju, Gorbačov je čak i okupaciju mogao da zapamti. Za svakoga od njih rat je bio velika lična, porodična tuga, oni su ga pamtili kao državnu tragediju.

Moguće da je upravo sa ovim povezana okolnost da prethodni lideri SSSR-a i Rusije nisu hteli novi veliki rat i na sebi svojstven način su se trudili da ga spreče. Brežnjev je, prema sećanju ljudi koji su radili s njim, smatrao da je očuvanje mira njegova istorijska misija i glavni smisao njegove politike. Brežnjev nije želeo ni rat u Avganistanu (prema svedočenju njegovog pomoćnika Aleksandrova-Agentova). Sovjetsko rukovodstvo se uplelo u avganistansku avanturu samo iz razloga svoje fatalne nekompetentnosti zbog koje nije uspelo da proceni posledice uvođenja svojih trupa u Kabul, iskreno se nadajući da će protivnik, uplašen sovjetskom vojnom armadom, brzo obustaviti otpor (isto tako su se prevarili Jeljcin i Gračov u Čečeniji).

Za Putina, njegovo okruženje, pa i za većinu običnih stanovnika Rusije rat više ne predstavlja lično tragično iskustvo, već pompu i parade na Dan pobede, gordo samohvalisanje i prisvajanje jubilarnih trijumfa. Takve asocijacije pre će privući, nego uplašiti ljude. Moguće da zato Putin smatra da njegova istorijska misija nije podrška miru, već revanš za Hladni rat. To jest– nova pobeda po svaku cenu. Ovim se objašnjava njegova avanturistička aneksionistička politika i podrška takve politike od strane velikog dela ruskog društva.

Poststaljinističko rukovodstvo SSSR-a i Rusije nije anektiralo tuđe teritorije, čak naprotiv, bojalo se revizije evropskog statusa kvo. Na primer, Hruščov i Brežnjev su odbacili molbe Živkova da pripoje Bugarsku SSSR-u, bojeći se da posegnu na princip nepomenljivosti granica u Evropi. “Do Putina” su bile nemogućе ne samo aneksije (tipa zauzimanja Krima), već i sitne provokacije protiv teritorijalne celovitosti zapadnih zemalja – poput nelegalnog putovanja Rogozina na Špicbergen.

Sećanje na minuli rat je na politiku sovjetskog rukovodstva činilo dvostruk uticaj: ono je pomagalo da se sačuva mir, ali je ulivalo i lažni strah, koji je doprinosio trci u naoružanju. S jedne strane, vlasti nisu htele rat i trudile su se da ga spreče, a sa druge – strepile su da zemlja iznova može da bude nepripremljena za neočekivan upad strane vojske (kao što se desilo sa Staljinovim SSSR-om). Ovakve strepnje bile su daleke od realnosti, ali tadašnje sovjetsko rukovodstvo se ozbiljno bojalo napada “ideološkog protivnika” tipa SAD ili NATO. Stoga su se trudili da sustignu Amerikance u trci u naoružanju, uprkos ogromnoj ekonomskoj prednosti protivnika. Usled toga, pokušavajući da postigne cilj preko svojih mogućnosti, SSSR se iscrpeo i raspao.

Putinovo rukovodstvo je sa entuzijazmom krenulo sovjetskim stopama, obnavljajući očigledno osuđeno na propast trku magarca sa parnom lokomotivom. Istina, razlozi za trku u naoružanju sada su potpuno drugačiji, mnogo opasniji. SSSR je vodio politiku održivosti rezultata Drugog svetskog rata, pre je bio za očuvanje nego za širenje zone svoga uticaja u Evropi. Putinova Rusija se trudi da se revanšira u hladnom ratu i vodi ofanzivnu aneksionističku politiku, između ostalog agresivni rat protiv nezavisne evropske države, Ukrajine. Trka u naoružanju je Putinu potrebna zbog ekspanzije, potčinjavanja otcepljenih delova imperije.

Sovjetska i putinovska vlast su imali različite motive za učešće u ovoj trci u naoružanju, ali rezultat može da bude samo jedan – ekonomska propast režima. Uz to, ruska ekonomija je još ranjivija, jer ona u mnogo više sfera zavisi od Zapada nego što je SSSR zavisio od “kapitalističkog okruženja”. Dakle, vremena i resursa za ekspanziju Putin nema tako mnogo. Samo da za to vreme neustrašivo Putinovo rukovodstvo ne uspe da napravi suviše štete.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG