Dostupni linkovi

logo-print

Rusija: Istina o Ukrajini je državna tajna


Vladimir Starkov

Vladimir Starkov

Piše: Jevgenija Nazarec (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Vladimir Starkov, koji se predstavio kao major Ruske vojske, poslao je predsedniku Vladimiru Putinu video poruku u kojoj mu kaže:

“Poštovani Vladimiru Vladimiroviču! Ja sam već devetnaest godina aktivni oficir, ali nisam ratni. Ja sam pozadinski oficir po ugovoru. Ne znam kako treba da se postupa u ovakvim situacijama. Ipak sam devetnaest godina nekako odslužio u armiji koja sada ne želi da me prizna, kažu da takav ne postoji, da takav nije služio. Iako imam kolege koji mogu da potvrde činjenicu da smo zajedno službovali. Postoje i komandiri, kako aktivni tako i oni koji su već u ostavci, s kojima do danas održavam dobre odnose. Ako se i šalju ljudi na ovakve operacije, onda to treba da budu specijalni ljudi, a ne da nas pozovu, odvedu i to je to. Ja nisam terorista, ja nisam došao ovde da ubijam. Stoga tokom hapšenja nisam pružao nikakav otpor jer sam znao da zvanično preda mnom nema neprijatelja. Ukrajina nam nije objavila rat, nismo ni mi Ukrajini. Mi nismo neprijatelji. Protiv koga da dižem oružje? Ipak molim da priznate da sam zaista vojno lice i da mi pomognete da me odavde prebace u Rusiju.”

Starkova su 25. jula uhapsile ukrajinske snage na kontrolnom prelazu “Berezove”, na granici između takozvane “Donjecke narodne republike” i teritorije koju kontroliše Kijev.

Polovinu svoga dvominutnog govora kojeg su kamerom snimili novinari, Vladimir Starkov dokazuje da on jeste ruski major i da to mogu potvrditi njegove kolege. Međutim, ruski advokati kažu kako te iste kolege mogu i ne potvrditi.

Vladimir Starkov je u kijevskom zatvoru već nekoliko puta novinarima ispričao o svojoj direktnoj povezanosti s Ruskom armijom. Pre nego što se pojavilo obraćanje predsedniku Putinu, u intervjuu za kanal “Euronews” uhvaćeni Starkov je rekao:

“U trenutku hapšenja služio sam u redovima Oružanih snaga Ruske Federacije u zvanju majora, ispunjavao sam dužnost načelnika službe raketno-artiljerijskog naoružanja u vojnoj jedinici grada Novočerkask. Faktički sam službovao u vojnoj jedinici No8805 u Donjecku... Dali su nam do znanja: obavljaćete svoje dužnosti, ali na teritoriji republike Ukrajine, u DNR ili LNR. Vaše porodice i bliski ne treba da znaju gde se nalazite.”

Narednog dana pojavio se snimak njegova obraćanja Putinu prije kojeg jedan ženski glas kaže: “Možete sada da se obratite vašem vrhovnom komandantu”.

Aleksandr Aleksandrov

Aleksandr Aleksandrov

Kada Vladimir Starkov kaže da “ne zna kako treba da se postupa u ovakvim situacijama”, očigledno imao na umu dramu koja se desila ruskim vojnicima Aleksandru Aleksandrovu i Jevgeniju Jerofejevu. Oni su se predstavili kao pripadnici specijalnih jedinica Obaveštajne službe (GRU) Rusije. Takođe su uhapšeni na teritoriji Ukrajine i optužuju ih za terorizam. Ministarstvo odbrane Rusije zvanično je objavilo da su oni otišli u Ukrajinu već nakon napuštanja službe u Ruskoj armiji. Pravobranilac, direktor projekta “Građanin i armija” Sergej Krivenko je nadležnima prosledio zvanično obraćanje Aleksandrova i Jerofejeva.

RSE: Da li obraćanje majora Starkova, koje se pojavilo na društvenim mrežama, može da promeni situaciju u vezi sa zvaničnim nepriznavanjem prisustva ruskih vojnika na teritoriji istočne Ukrajine?

Krivenko: Mislim da se, na žalost, ne možemo nadati nečemu sličnom. Vlasti Rusije i rukovodstvo Ministarstva odbrane nastavljaju da se pridržavaju zvanične linije koja glasi da na teritoriji Donbasa nema ruskih vojnika. Stoga ja ne vidim mogućnost da ovi slučajevi mogu stvari promeniti.

RSE: U komentarima često može da se pročita da ne treba verovati onome što je snimljeno unutar zatvorskih zidova. Možda je na čoveka izvršen pritisak, možda i ne...

Krivenko: Na prvom mestu obraćanje postoji. E sad, možda je snimljeno pod pritiskom, a možda i nije. Ponekad postoji mogućnost da se to proveri, ponekad je to veoma teško, ali to je već pitanje od drugostepene važnosti. Organizacije za zaštitu ljudskih prava će sе svakako pozabaviti ovim pitanjem. Njihov prvi cilj je obezbediti čoveku koji je lišen slobode uslove koji su u skladu s međunarodnim normama: da ne bude izložen ni pritisku, ni mučenju, ni žestokom ponižavanju.

Mi kontaktiramo s ukrajinskim organizacijama za zaštitu ljudskih prava koje se bave monitoringom uslova u kojima se drže zatvorenici. Ovim pitanjem se prilično dobro bavi čovek kojeg je za ljudska prava ovlastila Vrhovna Rada Ukrajine. Drugo je pitanje da li on govori istinu ili ne, da li je on zaista vojno lice ili nije. Ovo pitanje zahteva dužu istragu, zvanični izveštaj Ministarstva odbrane, odgovore, žalbu, itd. Na žalost, ne postoji jednoznačan odgovor. Već su se dešavali slučajevi u kojima se tvrdi da je ovaj ili onaj građanin Rusije vojno lice koje učestvuje u sukobima na teritoriji Donbasa. Ali to nije bilo potvrđeno. Ispalo je da je on faktički dobrovoljac. Postoje i slučajevi koji su dokumentovani čak i u sudskim procesima u kojima Ministarstvo odbrane Rusije falsifikuje dokumenta, govori neistinu. Da bismo dali odgovor na pitanje šta se tamo zaista desilo potrebno je vreme i detaljna analiza.

RSE: Da li se, po vašem mišljenju razlikuju slučajevi Starkova, s jedne, i dva ruska državljanina koji su se predstavili kao “specijalci obaveštajne ruske službe”, kojih se Ministarstvo odbrane zvanično odreklo?

Krivenko: Što se tiče Jerofejeva i Aleksandrova, oni tvrde da su još uvek u vojnoj službi, jer nisu svojevoljno raskinuli ugovor. Ni Ministarstvo odbrane ne može tek tako da raskine ugovor, to je prilično teško. Prema ruskim zakonima potrebne su neke osnove za tako nešto, to jest trebalo bi da čovek ne ispunjava uslove koji su predviđeni ugovorom, uslove vojne službe. Nisu dovoljne neosnovane optužbe, mora sve da bude utvrđeno. Takav vojnik morao bi da dobije niz kazni koje su formulisane kao naređenja itd. U slučaju Aleksandrova i Jerofejeva postoje njihove tvrdnje da su oni vojnici, i postoje iste takve, za sada samo neosnovane, tvrdnje Ministarstva odbrane da su oni raskinuli ugovore pre nego što su uhvaćeni u Ukrajini. Do sada ničije reči nisu potvrđene: nema ni dokumenata, ni ugovora, ni otkaza.

Poznati su slučajevi kada su predstavnici komandi različitih vojnih jedinica falsifikovali dokumenta. Imali smo već jedan takav slučaj na sudu, gde je dokazano falsifikovanje naredbi, falsifikati oko izricanja kazni konkretnim vojnim licima. Takođe za sada nema dokumenata koji bi potvrdili reči iza kojih stoje Aleksandrov i Jerofejev. S tog aspekta slučaj Starkova izgleda isto. Naravno, ukoliko Starkov svoje reči nije izgovorio pod pristiskom.

RSE: Očigledno je da Vladimir Starkov u svome obraćanju predsedniku nagoveštava: “Neće vam uspeti da se izvučete jer sam devetnaest godina služio u armiji”. No i pored velikog broja ljudi koji zaista znaju istinu – rođaka, poznanika i kolega – vlasti ipak uspevaju da održe svoje negiranje da su ruski vojnici u Ukrajini. Kako im to uspeva?

Krivenko: Mislim da ne postoji jedinstveni razlog zašto je to tako. Kao prvo, ruskim građanima zvanični stav zaista mnogo znači. Mnogi se sećaju kada se u Sovjetskom Savezu zvanično govorilo da ruski vojni savetnici nigde ne ratuju, ali istovremeno su svi znali da oni ratuju u državama Afrike i još ponegde. Isti je slučaj i sa Avganistanom. Govorilo se jedno, broj poginulih je višestruko umanjivan, tvrdilo se da sovjetski vojnici tamo ispunjavaju sasvim druge zadatke i da ratnih dejstava praktično nema. To je bila “dobra” osnova: ako vlast tako kaže, znači da je to državi i potrebno. Zato građani Rusije na ovu laž koju zastupa država ne reaguju ni sada. Na Zapadu je ponekad dovoljna laž samo jednog činovnika da bi cela vlada podnela ostavku. Ruska tradicija u ovome vuče korene iz doba Sovjetskog Saveza. Drugi razlog je to što gubici, svakako, hvala Bogu, još nisu dosegnuli razmere rata u Avganistanu, kada je bilo desetine hiljada poginulih, pojavljivali su se grobovi gotovo u svim gradovima. Dodajte tome apsolutnu propagandu koja se trenutno vodi. Zahvaljujući njoj mnogi smatraju da je vojno rešavanje problema u Donbasu opravdano, pozitivno, smatraju da ako vlast tamo uvodi red ili na neki način učestvuje onda je to ispravno i opravdano. I zbog toga negodovanja nema. Plus što se sve drži u tajnosti. Mnogi već znaju šta se dešava, ali se prave da se ništa ne dešava.

Odnos prema priznavanju učešća ruske armije u ratu na Donbasu lakmus je papir stanja ruskog društva uopšte. U ovome se s pravobraniocem Sergejem Krivenkom saglasio i opozicioni građanski aktivista, lider pskovskog ogranka partije “Jabloko”, Lav Šlosberg.

Šlosberg: Ruska država je sada u odnosu prema ljudima dostigla visok stepen brutalnosti. Ljudi to osećaju. Državu, ne samo da ne zanimaju interesi ljudi, prava i slobode, ona negira ljudima čak i postojanje najosnovnijih prava, između ostalog i prava na život, slobodu i lično dostojanstvo. U suštini, država doživljava ljude kao državnu svojinu.

U takvim okolnostima ljudi se trude da se sa državom ne sukobljavaju ni na koji način. Ne protivreče joj, ne stupaju s njom ni u kakvu raspravu. Oni ne iskazuju svoje stavove. To je zbog toga što vide da će sav državni mehanizam biti iskorišćen za moralnu, а možda i fizičku destrukciju. Mnoge porodice koje su izgubile svoje bliske u Ukrajini delom su uplašene, delom su paralisane zbog para koje im isplaćuje država. Nekim od ovih porodica predloženo je da potpišu dokument o tajnosti informacija. Ako su ljudi sigurni da im je rođak poginuo u Ukrajini, od njih se traži da potpišu dokument o nerazglašavanju državne tajne. To je potpuno nezakonito. Jer čovek koji nema veze s državnom tajnom ne može ni da je razglasi. U svakom slučaju, ova kombinacija opšteg straha i shvatanja da je država sposobna da slomi čoveka je vrlo delotvorna.

Veliki uticaj imaju i posebne mere organa vlasti protiv porodica i protiv samih vojnika koji su učestvovali u borbama u Ukrajini, koji su preživeli ili koji su ranjeni. Neki odlučuju da ćute zbog izvesne finansijske kompenzacije koja se isplaćuje porodicama poginulih i ranjenih. Sve to skupa formiralo je specifičnu zaveru ćutnje u kojoj svi znaju sve, svi sve shvataju, ali niko ništa ne govori. Paralelno, ljudi koji imaju veze s ovim događajima znaju istinu i osuđuju je u svojim krugovima. To se širi. Svaki događaj koji direktno ili indirektno potvrđuje učešće ruskih vojnika u ukrajinskom ratu ide u prilog širenja ove informacije.

Trenutno se ova istina širi mimo javnih puteva komunikacije. Ona je, s jedne strane, prisutna u malobrojnim nezavisnim medijima, a s druge u međusobnoj komunikaciji ljudi. Ali da bi sve to postalo opštepriznata činjenica, neophodna je promena političke situacije u Rusiji. Na vlast treba da dođu drugi ljudi koji će narodu reći istinu i koji će biti spremni na izvinjenje.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG