Dostupni linkovi

logo-print

Rusija: Gde je nestala diplomatija?


Sirijac čita tekst o posjeti Bašara al Asada Moskvi

Sirijac čita tekst o posjeti Bašara al Asada Moskvi

Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Vladimir Putin je pre početka sirijske vazdušne kampanje za govornicom UN-a izgovorio frazu “Zar ne shvatate šta ste uradili?” i njome je izazvao brojne pozitivne reakcije širom Rusije. Osvrćući se na lično iskustvo iz mladosti, ovako je objasnio logiku sirijske operacije: “Ako je tuča neizbežna, treba biti prvi”. A Lavrov je na konferenciji za štampu dok je govorio njegov saudijski kolega rekao, sada već legendarno - “debili”.

Ovo su samo dva od brojnih primera takozvanih eksportnih govora ruskih zvaničnika, govora koji znaju biti i brutalni, a koji su isključivo namenjeni za rusku publiku. No, čini se da se i partneri Rusije na svetskoj pozornici osećaju sve slobodnije u vezi sa nediplomatskim ponašanjem. Tako, Amerikanci odbijaju da prime delegaciju Dimitrija Medvedeva radi pregovora oko Sirije. Turski premijer, komentarišući posetu sirijskog predsednika Moskvi, primećuje da bi “bilo bolje kada bi ovaj tamo i ostao”.

Georgij Kunadze je devedesetih godina bio zamenik ministra inostranih poslova Rusije i ambasador u Koreji. On tvrdi da sada više nikom nije stalo do diplomatskе etikecije. Pojašnjava to na primeru priča koje su se isplele oko dolaska sirijskog predsednika Bašara al Asada u Moskvu.

RSE: Trenutno postoji mnogo neproverenih informacija da Asadovi ljudi traže kuću u okolini Moskve, ali to je naravno nemoguće potvrditi.

Kunadze: Nemoguće je. Ali ako govorimo ozbiljnije, mislim da nije poenta u tome gde su i šta tražili u Moskvi. Poenta je u tome da bi jedina svrha posete, politička, mogla da bude u tome da se s Asadom razmotri taktika daljih zajedničkih koraka Rusije i sirijske vlade, s obzirom da je Rusija danas jedina država koja je na strani Asada.

RSE: Postoje dva dijametralno suprotna mišljenja. S jedne strane su ljudi koji kažu da se Rusija, uplićući se u ovu krizu, pokazala kao jak igrač, te da je promenila ravnotežu, i da druge države treba nekako da joj se prilagođavaju. A postoje i oni koji kažu da je Rusija sama sebe saterala u sukob sa svima i da, shodno tome, perspektive Rusije u diplomatskoj igri nisu baš dobre. Kom aspektu vi naginjete?

Kunadze: Ja naginjem ovom drugom, iako ovo pitanje podrazumeva još i pitanje definicije o tome šta se misli pod dobrim, a šta pod lošim ishodom. Mislim da je Rusija svojim delovanjem u Siriji primorala ostale da s njom pregovaraju. Ali mislim i da će Rusiji biti veoma teško da postigne neke realne ciljeve, stvarajuži uslove pod kojima će Asad moći da ostane u Siriji.

RSE: Objavljeni su podaci u Rusiji prema kojima je Sirija odradila svoj posao: rejting Putina je skočio do impozantnog broja – preko 89%. Međutim, mnogi su mislili da sirijska priča predstavlja pokušaj Putina da se vrati na svetsku pozornicu. Da li vi mislite da je on uspeo da obnovi svoj renome?

Kunadze: Ne, ja uopšte ne mislim tako. Jasno je da su ostali primorani da razgovaraju s Putinom, ali ne više od toga. Rekao bih da razgovaraju pažljivo i obazrivo. Ne bih rekao da je on, nekim spretnim manevrom, uspeo opet da se probije među svetsku elitu. Pre bih rekao da je ovakvim postupcima Vladimir Putin sam pogoršao svoj položaj. Po mome mišljenju, njegov položaj nije nimalo zavidan. Ja ne verujem svim tim ispitivanjima. Znam na koji način se upitnici sastavljaju, na koji način se ti podaci izvrću. Ispitivanja u Rusiji više ništa ne znače. Mogu da zamislim situaciju u kojoj bi Putinov rejting u istim tim ispitivanjima bukvalno za nekoliko dana pao na nulu ili do nekog zanemarljivog nivoa. To se u Rusiji dešavalo i u vreme kada ispitivanja nisu postojala. Stoga, nemojmo se uzdati u njih. Ali poenta je u tome što Asad još uvek ima gde da pobegne, аli nije mi poznato gde bi Putin mogao pobeći. I to je ozbiljan problem za njega lično. Ako se zamislimo, ako apstrahujemo stvarnost, onda je to ljudska tragedija. Upravo ti humani razlozi mogu da pobude i saosećanje prema gospodinu Putinu.

RSE: Hteo bih da vam skrenem pažnju na dva događja. Prvi se tiče pokušaja Vladimira Putina da pošalje Dimitrija Medvedeva u Vašington na pregovare o Siriji, kada je Vašington rekao: NE. Drugi se tiče Asadovog dolaska u Moskvu, koji je premijer Turske prokomentarisao rečima “šteta što u Moskvi neće i ostati”. To nisu uobičajene diplomatske fraze, takvi postupci se pamte.

Kunadze: Da, sada više nikom nije do diplomatske etikecije. Ali ja mislim da je taj novi diplomatski standard započeo Putin, а utvrdio je Sergej Lavrov. I sada se više niko ne ustručava! Poslušajte bilo koji nastup predstavnika ruske političke elite i čućete nešto šta ranije niste mogli ni da zamislite.

Što se tiče odluke Amerikanaca da ne prime Medvedeva – kada se nekom nešto predlaže s pretpostavkom da će to biti prihvaćeno, to pitanje se obično najpre usaglašava putem diplomatskih kanala, tek zatim se iznosi pred javnost. U ovom slučaju predsednik Putin je javno izjavio da je spreman da uputi delegaciju u SAD. Koliko se ja sećam, za same Amerikance je to u tom trenutku bilo neočekivano. Ali ako činiš takav potez, onda bi trebao da budeš spreman i na to da druga strana može da odbije. U ovom slučaju se, na žalost, to i desilo.

RSE: Može li da se poredi današnja diplomatija na čelu s Lavrovom i samim Putinom sa sovjetskom diplomatijom, s načinom na koji je SSSR komunicirao sa svetom? Ili postoje i neke razlike?

Kunadze: Sovjetska vremena su bila različita. Bilo je vreme kada je narodni komesar za inostrane poslove, mislim na Molotova, mogao javno da izjavljuje veoma grube stvari. Na primer, izjava u kojoj pozdravlja nestanak Poljske, “nakazne tvorevine versajskog sistema”. Izjava je data u vezi s okupljanjem Lige naroda radi rasprave o napadu Sovjetskog Saveza na Finsku. Izjave ove vrste začuđujuće podsećaju na mnoge današnje izjave koje daje ministar spoljnih poslova Rusije. Ako govorimo о sovjetskoj diplomatiji poststaljinskog perioda, ona je bila prilično korektna.

Kada danas čitamo izjave Ministarstva spoljnih poslova SSSR-a, recimo, 70-ihgodina, primećujemo koliko su te formulacije uglačane, koliko su one u skladu s potrebama protokola i etikecije. Čini mi se da sve počelo nakon Putinovog govora u Minhenu, a pojačalo se u avgustu 2008. nakon rata Rusije i Gruzije. Dalje je sve išlo uzlaznom putanjom.

RSE: Sa praunukom Nikite Hruščova sam uporedjivao govor Vladimira Putina u UN-u s Hruščovljevim govorom. Mogu li se na isti način danas porediti Lavrov i Gromiko, koji je bio poznat kao Mister Njet?

Kunadze: Ne, Lavrova s Gromikom ne bih uopšte poređivao, jer je gospodin Gromiko bio veoma staložen čovek. Teško je bilo izvući iz njega suvišnu reč, on je bio veoma korektan. Umeo je ponekad da se našali, i to u granicama dozvoljenog, ali ne više od toga. Lavrov je u tom smislu sasvim opušten. I, kako se meni čini, tu njegovu opuštenost pojačava predsednik. Što se tiče govora Hruščova i Putina: s Hruščovom su radili dobri stručnjaci za pisanje govora, ali Hruščov je bio izuzetno emotivan čovek i ponekad je umeo da kaže nešto što mu niko od autora njegovih govora nije pripremio. Što se Putina tiče, mislim da se njegova javna, otvorena grubost i neočekivane izjave ozbiljno pripremaju i osmišljavaju. U tome je razlika.

RSE: Da li iskakanja izvan okvira diplomatske suzdržanosti svedoči o unutrašnjoj snazi ili o slabosti?

Kunadze: Jasno je da to nikako ne može da svedoči o jačini nečijeg stava. Mislim da su oni koji primenjuju ovakva sredstva, koja nisu sasvim korektna i diplomatska, u potpunosti svesni činjenice da to ne doprinosi jačanju autoriteta ili pozitivne slike o Rusiji u svetu. Ali ja već odavno mislim da spoljna politika u Rusiji ima funkciju unutrašnje politike jer se grubosti iskazane u inostranstvu dopadaju domaćoj publici.

Prosečnom Rusu se dopada jezik kojim Rusija razgovara sa svetom. Kada pominjete visoki rejting Putina u koji ja baš i ne verujem, deo njega je ipak zarađen svim tim “snagatorskim”, bezobraznim frazama kojima se ruska politička vrhuška obraća svetu.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG