Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
U Moskvi je u noći 9. februara srušeno nekoliko desetina trgovačkih paviljona, od kojih su se neki godinama nalazili na tim mestima. Ovo rušenje, u komentarima nazvano "noć dugih bagera" ostavilo je posledice poput bombardovanja i zadalo žestok udarac malom biznisu koji je poslovao u tim paviljonima.
"Nije u redu nanositi takve udarce u vreme krize", smatra Natalja Zubarevič, direktorka Regionalnog programa Nezavisnog instituta socijalne politike. Ona ističe:
"Mali biznis je ranjiviji u vreme krize. Polovinu zaposlenih u malom preduzetništvu čine zaposleni u trgovinskim radnjama. Trgovina najviše zavisi od tražnje, a tražnja opada zbog smanjenih zarada. Realni prihodi stanovništva u decembru 2015. smanjeni su za 4 odsto, realna plata za 10 odsto, prodaja na malo na godišnjem nivou opala je za 10 odsto, samo u decembru čak za 15 odsto. To znači da se potražnja primetno smanjuje. Velike trgovinske mreže zasad lakše podnose ovo stanje jer imaju više resursa za prilagođavanje. Prodaja na malo teže preživljava. A male radnje su prve na udaru krize, oni nemaju nikakvih resursa. Zbog toga je veoma loše ono što je uradila moskovska gradska vlast, rušeći u vreme krize objekte u kojima su bili zaposleni mnogi ljudi. Svi oni ostali su bez posla. Rusko malo preduzetništvo u celosti mnogo teže će poslovati u vreme krize nego srednji i krupan biznis. Stanje u prehrambenoj industriji je nešto povoljnije, jer jerusko tržište zbog silnih sankcija i protivsankcija ostalo bez velikog broja uvoznih proizvoda. Ljudi moraju da jedu i u vreme krize, a na tržištu sada ima manje konkurenata", kaže Natalja Zubarevič.
RSE: Koliko ljudi je zaposleno u maloj privredi? Hoće li mnogi ostati bez posla ako, recimo, polovina trgovine na malo i sličnih preduzeća posluje sa gubicima?
Zubarevič: U Rusiji ima oko 70 miliona zaposlenih. Oko 34 miliona radi u velikim i srednjim preduzećima i organizacijama, uključujući i one koje se finansiraju iz budžeta. Približno 10 miliona radi u maloj privredi, tamo gde je sada sve teže. Sve više problema imaju i individualni preduzetnici, a njih ima oko 5-6 miliona. Veliki deo, 20 miliona ili možda nešto manje, otpada na one koji rade u sivoj ekonomiji.
Dakle, oni koji ostanu bez posla u malom biznisu neće se pridružiti nezaposlenima, već će da pređu u sivu ekonomiju, negde će se nekako snalaziti. Obim sive ekonomije u Rusiji raste negde od 2000. godine. Broj zaposlenih u velikim i srednjim preduzećima i organizacijama od 2000. do 2010. smanjen je s 41 na 34 miliona, a istovremeno je smanjena nezaposlenost. Objašnjenje je u tome da se ljudi ne prijavljuju u službu za zapošljavanje, već traže neki alternativni posao.
U krizi će svakako biti još više rada na crno. Povećavaće se i nezaposlenost, ali umereno. Kao prvo, na tržište rada izlazi malobrojna generacija rođena devedesetih godina prošlog veka, a odlazi u penziju izuzetno brojna generacija rođena pedesetih godina. To je prvi amortizer. Drugi čine gastarbajteri, kojih je bilo najmanje 4-6 miliona. Oni odlaze u svoje zemlje ili takođe prelaze u sivu ekonomiju. Smanjenje građevinske delatnosti za 10 odsto nije izazvalo naglo povećanje nezaposlenosti upravo zbog toga štoje tamo bilo mnogo stranih radnika. Oni su se jednostavno vratili kućama. Treći i najznačajniji amortizer, rekla bih, jeste siva ekonomija koja zahvata sve delatnosti.
Pored svega nabrojanog, u najvećim preduzećima i organizacijama nema masovnog otpuštanja. Tamo, po pravilu, uvode skraćeno radno vreme ili šalju ljude na tzv. administrativne odmore. Čovek je formalno zaposlen, a prima prilično manju platu. I to je jedan od načina preživljavanja biznisa u krizi. Dakle, ne treba očekivati da će sutra svi navaliti na berzu rada ili da će svi biti otpušteni.
RSE: Ispostavlja se da sivo tržište rada pomaže ljudima da prežive u krizi?
Zubarevič: Rad na crno pruža kakvu-takvu mogućnost zarade i ta mogućnost se u vreme krize nipošto ne sme uskraćivati. Ne treba braniti ljudima da se dovijaju kako mogu. Ali, to je loša zaposlenost. Ti ljudi ne plaćaju porez, nisu socijalno osigurani. Ipak, makar nešto zarađuju. To nije velika uteha, ali rad na crno ublažava posledice krize.
RSE: U kojim oblastima ima najviše rada na crno?
Zubarevič: Toga ima u svim delatnostima. Neko radi kao bebisiterka, čuva decu ili neguje stare ljude. Takvi ne plaćaju porez, zvanično nisu zaposleni. Neko radi u kiosku privatnog preduzetnika. Veliko je pitanje da li je prijavljen. Dok ne dođe inspekcija, takav mirno radi u kiosku. Nadalje, oni koji žive u severnim oblastima zemlje mogu da skupljaju pečurke ili bobičasto voće. Pri kraju sezone dođe neregistrovani nakupac i otkupi robu, ali ni on ne plaća nikakve dažbine. Slično je s onima koji neprijavljeno rade kao zidari ili s ribokradicama, koji na veliko prodaju ribu nakupcima. Takvih poslova ima koliko hoćete. U Rusiji je rad na crno izuzetno rasprostranjen. U sivu zonu spadaju i vozači kamiona na dugim relacijama, mnogi od njih takođe nisu registrovani i ne plaćaju predviđene dažbine.
RSE: To u mnogome podseća na devedesete godine prošlog veka, kada su ljudi takođe preživljavali na najrazličitije načine.
Zubarevič: Sada je ipak malo drugačije, danas je to mnogo ustaljenije. Početkom devedesetih ljudi su se zaista hvatali za svaku slamku, sive ekonomije bilo je više nego danas. Dans je siva ekonomija za mnogo trajno opredeljenje. To su ljudi istisnuti s legalnog tržišta rada i više ne žele da se vrate na njega, jer bi morali da plaćaju dažbine i time da smanje prihode. Sive ekonomije ima uvek i svuda, razlika je samo u njenom obimu.
RSE: Mnogo se govorilo da je devedesetih prevladavalo osećanje nesigurnosti i borba za preživljavanje, a danas, evo, u sivoj ekonomiji radi 20 miliona od ukupno 70 miliona zaposlenih...
Zubarevič: Mnogi nemaju alternative. Šta ćete u gradiću gde postoje samo budžetska radna mesta i, recimo, živinarska farma? Rad na crno je deo ekonomije, ne treba ga posmatrati kao nešto užasno. Naravno, to je daleko od prijatnog, ali ljudi na taj način zarađuju.
RSE: I vlasti ne bi trebalo da ometaju sivu ekonomiju?
Zubarevič: Najvažnije je ne činiti to u vreme krize. Ljudi moraju nekako da zarađuju. Gradonačelnik Moskve Sobjanin je pogrešio pšto je to uradio u jeku krize.
RSE: Dakle, stvar nije u tome što će to bitno promeniti stanje na moskovskom tržištu rada, već je to ružan signal?
Zubarevič: To je loša poruka. To znači da sve što nije veliko i ugledno nema pravo na život, da sve mora biti organizovano pod konac. Toga nema, šta god smišljali. To znači da Moskva jednom rukom daje nekakve povlastice i podršku malom preduzetništvu, a drugom oduzima mogućnost za rad. Radi se o brisanju nasleđa nekadašnjeg gradonačelnika Luškova, o nastojanju da se napravi nekakav sanitarni grad, gde je sve čisto i izglačano, a kad izađeš iz metroa – nemaš gde da kupiš hleba. Meni se to ne dopada. Mogu se razumeti razlozi, ti kiosci i paviljoni često nisu ukras grada, ali problem treba rešiti na drugi način. I ne u vreme krize, koja ne samo da nije prošla, već se produbljuje.
RSE: Može li se reći da izvan Moskve vlasti podržavaju malu privredu?
Zubarevič: Šta znači izvan Moskve? Svuda je drugačije.
RSE: Da li vlasti shvataju da ljudi moraju nekako da se snalaze u krizi?
Zubarevič: Na federalnom nivou uglavnom ne shvataju. U regionima je nešto bolje, u gradovima takođe. Bolje je zbog toga što tamo dažbine, odnosno porez na ukupan prihod, idu u regionalne budžete. Moskva je bogata, porezi od male privrede su za nju tek mrvica. Njen budžet iznosi 1,6 triliona rubalja, a porez od male privrede čini svega tri procenta tog iznosa. Grad više troši na spoljni sjaj, na granitne ploče. Tako je u Moskvi. U drugim gradovima to je novac.
RSE: Kriza traje, vlast sabira gubitke zbog pada cena nafte. Valjda bi sad morala prevladati koncepcija da se, dok nema novca od nafte, dođe bar do onog što je sada dostupno?
Zubarevič: Vlast umesto toga otežava poresko breme, ili ne indeksira rashode. Da bi povećala izvore prihoda, vlast prebacuje teret na građane i kreše troškove. U Moskvi se ne povećavaju troškovi za obrazovanje, smanjuju se troškovi za zdravstvo.
RSE: Ako se povećavaju porezi, zamire privredna aktivnost i kroz godinu dana dobija se još manje.
Zubarevič: Imam u vidu oporezivanje stanovnika. Povećavaju se, recimo, stambeno-komunalni troškovi. Povećava se porez na imovinu. Troškovi života su sve veći.
RSE: To onda znači da stanovništvo ima sve manje novca, manje troši, od toga trpi mali biznis, u sledećoj etapi će država dobiti još manje i kriza se tako produbljuje. Pokušava li neko da prevlada tu situaciju?
Zubarevič: Državi je potreban novac. Kad prestane da pritiče renta od nafte, novac se traži iz drugih izvora. U Rusiji nije običaj da se gleda daleko unapred. Sad je najvažnije uravnoteženje budžeta.
