Dostupni linkovi

logo-print

“Romeo i Julija” Kosova i Srbije: Ovde ima ljudi


Predstava “Romeo i Julija”, u režiji Mikija Manojlovića, rađena u srpsko-albanskoj koprodukciji, uz nesumnjiv umetnički, dobija i onaj širi društveno-politički značaj. Odražavajući duboke podele koje i dalje postoje u ovom delu Balkana, ovaj komad poziva na razmevanje i pruža ruku čoveku.

Priča o mladim veronskim ljubavnicima, stradalim zbog neprijateljstva njihovih porodica, smeštena i u današnje vreme, bavi se mržnjom, ali i sposobnošću čoveka da voli, nerazumevanjem i nužnošću komunikacije i dijaloga. U koprodukciji Manojlovićeve “Radionice integracije” i „Ćendra Multimedie“ pozorišnog autora iz Prištine Jetona Neziraja, ovaj projekat okupio je glumce iz Prištine, Beograda, Sombora, Sarajeva i Njujorka. Uz podelu uloga u kojoj Romea i Montekijeve igraju u većini glumci sa Kosova, a Juliju i Kapulete glumci iz Srbije, na srpskom i albanskom jeziku, predstava odražava sukobe i nerazumevanje koji i danas oslikavaju odnose dva naroda.

Ona nije imala nameru da popravi srpsko-albanske odnose jer mislim da je to jedan dugi, dugi proces na koji mi ne možemo da utičemo odlučujuće. Ali, mislim da pojedinac može da ima dobre ideje koje mogu da pokrenu druge ljude i da otpočnu procesi koji bi doveli do rešenja i života. Do života, a ne do suživota“, kaže za RSE Miki Manojlović.

Nakon sukoba dve porodice, svake sa svoje strane metalnih staza ukrštenih u vidu iskošenog krsta, iz kog sa prvom smrću potiče crvena tečnost, simbolišući krvlju natopljeno tlo ovih, ali i širih prostora, te konačne tragedije, kraj predstave donosi jasnu poruku. Glumci se okreću ka publici, a Anita Mančić, do tada u ulozi Julijine dadilje, obraća joj se direktno, govoreći o večitoj težnji čoveka da za svoje greške i nedaće krivi druge, sudbinu ili raspored zvezda, a nikada sebe.

Aljban Ukaj i Milica Janevski, foto: Radionica integracije, Ferro i Živanović

Aljban Ukaj i Milica Janevski, foto: Radionica integracije, Ferro i Živanović

Ja ovde nisam gradila ulogu, ja sam ovde bila deo jednog događaja. I to mi je bilo značajno. Bez ikakvih namera da mirim, jer je nemoguće pomiriti, ali prosto pokušaj da pružim ruku, kao što i prva pružam u toj predstavi – ruku pomirenja čoveku. A neću je pružiti nečoveku. I uopšte ne dovodim u pitanje koja je rasa, koja nacionalnost, tako sam vaspitavana. I ovim zaista želim da kažem svetu da ovaj narod ume da pruži ruku, da ovde ima ljudskosti i da ovde ima kvaliteta. I da ovde ima ljudi“, rekla je Anita Mančić.

U atmosferi u kojoj publika gotovo deli pozornicu sa glumcima i muzikom na sceni, za Anitom Mančić ka gledaocima kreću i ostali glumci, predstavljajući se i rukujući se, uz posluženje, sa svakim ponaosob.

Mislim da je predstava srušila sve maske, bar u trenutku kraja. Jer, pred istinom, pred nekim plemenitim stvarima, ljudi prosto nemaju drugu reakciju osim rukovanja i zagrljaja“, dodaje glumica.

U tom smislu, kaže reditelj, ova predstava nema klasičan kraj.

Miki Manojlović na probi, foto: Radionica integracije, Jelena Stanković

Miki Manojlović na probi, foto: Radionica integracije, Jelena Stanković

Bilo je zbunjujuće i fantastično zato što je ona pružila ruku jednom, pa drugom, pa trećem i svi smo se pomešali i tako smo publika i mi ostali na toj scenografiji. Tako da ova predstava nema kraj, tipa završeno i mi pljeskamo, nego završeno i mi razgovaramo“, kaže Miki Manojlović.

Svi glumci, bez obzira na to odakle dolaze i da li su Kapuleti ili Monteki govore na oba jezika, srpskom i albanskom, koji se prepliću u sukobu i nadovezuju u finalnoj tragediji. Prevoda nema, a publika u Beogradu ih je savršeno razumela.

Cilj je bio da pronađemo način da gledalac koji ne zna jedan ili drugi jezik razume o čemu oni to razgovaraju, da ga radnja, zaplet i način, rukopis uvede u temu, i to je bio ozbiljan rad. Potraga za tim smislom kada se govore strani jezici a vi ih negde naslućujete i potraga za besmislom kada govore istim pa se ništa ne razumeju, to postoji u našoj ’Romeu i Juliji’“, navodi Manojlović.

Da li je jezik taj zbog koga ne komuniciramo?

"Nije, o tome se i radi. Mi ovde imamo srpsko-albanski odnos, a onda imamo i sve druge nesporazume sa susedima sa drugih strana, gde se odlično jezički razumemo, a možda su nam sukobi još krvaviji i još strašniji”, kaže glumac Uliks Fehmiu.

U predstavi tumači ulogu fratra Lorenca, i na daskama beogradskog Narodnog pozorišta u Beogradu po prvi put je igrao na maternjem jeziku svoga oca.

Moj otac je u celoj svojoj glumačkoj karijeri sa oko 50 filmskih i ne znam koliko pozorišnih uloga izgovorio dve rečenice na svom maternjem jeziku. Za mene, a znam da bi i za njega sigurno i te kako značilo da sam ja dobio priliku, i ja sam zahvalan zvezdama da sam dobio priliku da igram na njegovom maternjem jeziku”, rekao je on.

Uliks Fehmiu jedan je od onih koji su na svojoj koži osetili posledice sukoba i dubokih podela između „dve porodice”. Njegov otac, glumačka legenda Bekim Fehmiu povukao se 1987. godine sa scene pred zapaljivim govorima Slobodana Miloševića i antialbanskom propagandom u zemlji. Nikada se nije vratio.

Uliks Fehmiu, foto: Iva Martinović

Uliks Fehmiu, foto: Iva Martinović

Ja sam živeo pored oca koji je izgubio veru u lekovitost sopstvene profesije. Ja sam je takođe, kao pokušaj glumca, takođe izgubio zato što se u trenutku kada sam ja krenuo da se razvijam kao glumac, on kao glumac gasio, a oko nas je sve gorelo. I u tom trenutku sam se takođe osećao potpuno besmisleno na pozorišnoj sceni u Beogradu dok je na sto kilometara odavde goreo Vukovar”, rekao je Uliks Fehmiu.

Govoreći o onima koji više nisu sa nama, reditelj Miki Manojlović je u programu predstave napisao nekoliko intimnih reči na temu ‘zvezda i ljudi’.

Ako nas sada vidi Faruk Begoli sa svoje zvezde jako je srećan zato što vidi svoje studente sa njima ili sa mnom i da ako nas Bekim da je takođe ponosan na svog sina. A napisao sam i da su i moji roditelji, ako nas svaki posmatra sa svoje zvezde, srećni zato što vide sina da nije zaboravio sve dobro čemu su ga učili u životu“, kaže Miki Manojlović.

Ono što nakon emotivnih reakcija publike u Beogradu ostaje jeste pitanje - da li će maske o kojima govori Anita Mančić, a koje su pale na sceni Narodnog pozorišta biti vraćene onog trenutka kada se zavese spuste.

Ne možemo vratiti vreme unazad, ali mislim da je bitno da se nekako priupitamo, pogotovo te starije generacije, zašto sebi ranije nismo postavili pitanja – šta smo to trebali uraditi i šta bi sad trebalo uraditi da ne bi opet došlo do nečega zbog čega ćemo žaliti čitav život. I dalje je ovo na nekoj razini incidenta i uvek razmišljam kada se ovo završi, da li je to bilo kao kad munja opali i onda ode i zaboravimo to. Da li smo uspeli promeniti nekoga ili nešto malo u njegovom biću. Ako jesmo, onda mislim da je to uspeh i da je veliki trijumf“, podvlači Aljban Ukaj, koji u predstavi tumači ulogu Romea.

Anita Mančić, Nataša Tapušković i Milica Janevski, foto: Radionica integracije, Jelena Stanković

Anita Mančić, Nataša Tapušković i Milica Janevski, foto: Radionica integracije, Jelena Stanković

Ovaj sarajevski glumac studirao je u Prištini, upravo u klasi Faruka Begolija, a 2001. odlazi sa Kosova i završava Akademiju u Sarajevu. I on, kao i svi umetnici koji su učestvovali u ovom projektu, uspeh vide i ukoliko su, kako to kaže Uliks Fehmiu, ‘jednoj osobi promenili mentalnu mapu’.

Ovo nije prvi put da umetnici sarađuju, počeli su to odmah po završetku rata, ali jeste jedini zajednički projekat iza kojeg su stale vlade i u Beogradu i u Prištini, a predstava se igra u nacionalnim teatrima. I to je, podvlači Miki Manojlović, ono što je izuzetno važno.

Da nije bilo podrške iz Beograda, mi ne bismo bili tamo gde je najbolje, a to je u nacionalnom teatru, bićemo u Narodnom teatru u Prištini i važno je da su politički autoriteti to podržali. Želeo sam da to bude jedan ozbiljan, čvrst pozorišni koncept koji je takav kakav jeste, ali da bude ’mainstream’. Da ne budemo na sprudu Ratnog ostrva ili u Radionici, što smo mogli. Ali ne, zato što je ovo pokazna vežba kako hrabar, talentovan, pametan skup ljudi može ako ima uslove. I to su shvatili“, navodi reditelj.

Nakon Beograda trupa se seli u Prištinu, gde je za 15. maj zakazana premijera u Narodnom pozorištu, a slede i gostovanja u inostranstvu.

Generalno mislim da su takozvane intelektualne elite Beograda i Prištine strahovito udaljene. E, ova predstava može da pomeri deo intelektualnih elita da pitaju Šekspirovu reč koja kaže – a ko si ti? Ili – kush je ti, kako se kaže na albanskom. To je bitno“, kaže Miki Manojlović.

No, ono što na koncu ostaje jedino merilo, ukazuju naši sagovornici, jeste sama predstava.

Meni lično, a verujem i većini kolega, bilo je bitno da ne upadnemo u klopku da smo zadovoljni s tim što su se tu sastali neki Srbi i neki Albanci pa sada igraju neku predstavu zajedno“, kaže Aljban Ukaj.

Za njega, i za sve koji su bili deo ovog poduhvata, najvažnije je bilo odgovoriti na ono što traži Šekspir.

Znam da smo napravili ozbiljan i značajan umetnički čin. I to je najvažnije od svega što se ovde dogodilo”, zaključuje Uliks Fehmiu.

Ulogu Julije u predstavi tumače u alternaciji Milica Janevski i Jovana Gavrilović. U glumačkom ansamblu su i Armend Ismajli (Monteki), Nebojša Glogovac (Kapulet), Edona Rešitaj (gospođa Monteki), Nataša Tapušković (gospođa Kapulet), Nikola Rakočević (Paris), Mensur Safćiu (Eskalo), Goran Jevtić (Merkucio), Faris Beriša (Tibalt), Armend Baloku (Benvolio) i Arta Selimi (narator). Dramaturg je Olga Dimitrijević, scenograf Branko Hojnik, kostimograf Zora Mojsilović Popović, koreograf Sonja Vukićević, a kompozitor Vladimir Pejković.

  • 16x9 Image

    Iva Martinović

    Posle petooktobarskih promena počinje da radi na beogradskom radiju Studio B, u početku kao novinar-reporter, a potom i kao urednik informativnih emisija. U aprilu 2007. prelazi na RSE, gde radi kao novinar-reporter i voditelj dnevnih informativnih emisija.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG