Dostupni linkovi

logo-print
Roger Cohen (New York Times), preveo Mihailo Rakić

Nekada davno bila jedna Balkanska nacija, stvorena uz pomoć Amerike, koja je bila sastavljena od dva entiteta, deset kantona, jednog distrikta i iznad svega države u kojoj je, narodom od skoro četiri miliona ljudi, predsedavalo nekoliko storina ministara koji siu se uglavnom bavili time da zadrže svoje pozicije.

Ovi ministri su na kantonalnom, etničkom, nivou distrikta i na državnom nivou postali poznati i kao ''Dejtonci'' nakon Dejtonskog sporazuma sklopljenog 1995. godine u Ohaju, koji je okončao najkrvaviji rat u Evropi od Drugog svetskog rata.

Sporazum je zaustavlio ubijanje ali je uspostavio nefunkcionalan, višeslojni politički sistem čiji su glavni korisnici bili imućni Dejtonci i njihovi sledbenici.

Neko bi se povremeno zapitao kako to da je jednoj tako maloj državi bilo potrebno čak 14 ministara obrazovanja. Dejtonci bi, jednoglasno, na to odgovorili: ''Naravno da je potrebno!''

Neko drugi bi možda pomislio zbog čega je nacionalna agencija za borbu protiv korupcije tako beskorisna, i na takvu konstataciju bi dobio odgovor: ''Na tome je insisitirala Evropska Unija, a i što da izgubimo sopstvene povlastice?''

Dejtonci dolaze iz različitih miljea: Bosanski muslimani (Bošnjaci), Srbi i Hrvati. Oni se ne slažu oko mnogih stvari i neguju gorke uspomene na rat u kojem je izgubilo život najmanje 100.000 ljudi.

Ali se slažu oko nužnosti svog očuvanja. Slažu se i oko toga da bi bilo budalasto istražiti nestanak stotina miliona dolara. Slažu se u tome da trebaju postojati partije zasnovane na etničkoj pripadnosti. Složili su se i oko efikasnosti nacionalističkih ekcesa pred izbore.

I tako se propali sistem održao.

U glavnom gradu Dejtonlenda, u aveniji tokom rata poznatoj kao ''Aleja snajpera'', Sjedinjene američke države izgradile su ogromnu ambasadu nalik onim zatvorima sa navećim nivoom sigurnosti, kako bi svaki obični prolaznik zbilja pomislio: ''Amerika je pod opsadom''.

Jednog dana 2011. godine radikalni islamista otvorio je vatru na američku ambasadu. Šetkao se okolo četrdesetak minuta pucajući bez problema, jer niko nije mogao da odluči da li treba da ga zaustavi državna ili entitetska policija ili bezbednosne snage.

Donošenje odluka u zemlji entiteta – i sam ovaj izraz je odraz neslaganja o tome kako da se nazovu sastavni delovi zemlje - je jako teško.

Frustriranost diplomata u ambasadi je rasla. Dejton nije trebao postati nešto što je uklesano u kamenu. Zamrznuo je stvari u najgorem trenutku po pitanju međuetničkih odnosa. Odražavao je realnost iz 1995. godina ali dugoročno nije bio osnova za upravljanje državom. U stvari, osmišljen je da bi je blokirao. Ipak, održaa je mir.

Bosanci – suočeni sa velikom nezaposlenošću, podložnošću korupciji, podmitljivim pravosuđem i potrebom za priklanjanjem nekoj od partija kako bi dobili državni posao u zemlji u kojoj državna preduzeća čine 60 odsto ekonomije – svoj mišljenje su dali napuštajući zemlju. Odlazili su za Dizeldorf. Putovali su u Detroit ili Sent Luis, na mesta gde su mogli da budu ''Bosanci'', a ne neka etnička podgrupa.

Niko nije sa sigurnošću znao ni to koliko je ljudi ostalo u zemlji. Planiran je popis stanovništva. Ali je bilo nejasno da li on uopšte može da se raspiše. U zemlji Dejtonaca koji se oslanjaju na vladajuće etničke većine kako bi vladali manjinama, brojevi su kao eksploziv.

Senka rata nije nestala. Neidentifikovani ljudski ostaci bili su razbacani niz doline ove zemlje. Srbi su masakrirali više desetina hiljada bosanskih muslimana tokom prvih šest meseci 1992. godine i još 8.000 njih 1995. godine u Srebrenici. Svake nedelje kamioni puni pogrebnih kovčega prolazili su pored zgarde Predsedništva. Samo ovog meseca je u Srebrenici, nakon identifikacije, sahranjeno 409 žrtava, 18 godina nakon što su ubijene.

Tamo su se desili užasni zločini, koji nisu bili ograničeni samo na jednu stranu ali su ih većim delom počinili Srbi.

Poricanje ovih zločina u srpskom entitetu se nastavlja. Oni su finansirali negiranje pokolja u Srebrenici. Trudili su se da se uvede novi jedinstveni matično broj kako bi se srpske bebe razlikovale od drugih beba zbog čeja je hiljade ljudi izašlo na ulice da protestuje.

Oni su sanjali o državnosti, ujedinjenju sa Srbijom, ne primećujući da je vodeći političar u Srbiji kazao da će klečati zbog sramote u Srebrenici; ne primećujući da je Srbija postigla dogovor sa Kosovom; ne shvatajući približavanje Srbije ka EU i udaljavanje od bosanske ludosti.

Mladi ljudi su postali nestrpljivi. Hteli su da budu Bosanci – ne Bošnjaci, ili Srbi ili Hrvati. Želeli su da budu građani svoje nacije, a ne pioni u blokiranom dejtonskom lavirintu.

U Srebrenici, u srpskom entitetu, počela je kampanja registrovanja muslimana koji su proterani iz svojih kuća kako bi mogli glasati. I glasali su – sada je Ćamil Duraković mladi gradonačelnik Srebrenice a njegov zamenik je Srbin.

Zbog čega se zaustaviti na tome? Najbolji odgovor Dejtoncima je prekinuti sektaške podele na kojima oni . Sada se kampanja proširila na registrovanje svih muslimana koji su pobegli iz srpskog entiteta kako bi se promenila njegova izvitoperena politka.

Došlo je vreme da se u BiH napravi iskorak u odnosu na Dejton – ne od njegovog mira (što je bio veliki doprinos Ričarda Holbruka), već podela i poricanje koje je ovekovečio.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG