Restitucija u Srbiji: Kako vratiti već rasprodatu imovinu

Više od 70.000 građana Srbije zatražilo je povraćaj imovine koja im je oduzeta posle Drugog svetskog rata, poslednji su podaci Agencije za restituciju. Sada je na nadležnima da ustanove koliko se tačno imovine potražuje, posle čega bi trebalo da uđu u višegodišnji proces rešavanja zahteva. Mnogi od njih odnose se na vlasništvo ljudi koje je država već privatizovala, pa se postavlja i pitanje koliko je država iskreno ušla u taj proces.

Prijem zahteva građana, koji su i posle gotovo 70 godina, sprečeni da raspolažu zemljištem, nekretninama, ali i nekadašnjim fabrikama, mlinovima, ciglanama – od kojih većina više ne postoji, okončan je ponedeljak, a među njima su i stari vlasnici kuće, koja se nalazi u Krunskoj ulici u Beogradu u kojoj se od pedesetih godina prošlog veka nalazi muzej posvećen slavnom naučniku Nikoli Tesli. Nadležni procenjuju da će tačan broj zahteva i ukupna potraživanja građana, moći da obelodane za dve nedelje. Nakon toga, objašnjava direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić počinje proces rešavanja predatih zahteva, što će trajati između dve i tri godine.

“Sva imovina neće moći da bude vraćena zato što je prošlo skoro 70 godina od kada je počelo oduzimanje, dok je s druge strane dosta te imovine uništeno, nestalo ili privatizovano. Jedan deo imovine koji je sada u javnoj svojini, koji postoji, će sigurno biti vraćen. Mi smo do sada vratili skoro 2000 objekata itaj postupak ide dalje. Za one gde nije moguće vratiti imovinu u naturi, da li zbog toga što više ne postoji, ili je privatizovana ili izuzeta od vraćanja, tu će ići obeštećenje koje će početi od sledeće godine. Naime, Zakon je predvideo fond od dve milijarde evra za obeštećenje starih vlasnika. Vraćanje imovine vlasnicima je podstrek investitorima da se u zemlji poštuju vlasnička prava, jer je to jedan od osnovnih uslova za investiranje. Biće jednostavnije i lakše kada se zna čije je: da je državno – da država to ne mora da vrati, ili je privatno pa sa privatnikom ulazi u poslovne odnose.”, objašnjava Sekulić.

Oduzeta imovina građanima vraća se na osnovu zakona iz 2011. temeljem koga se bivši vlasnici obeštećuju kroz naturalnu restituciju (vraća im se prethodno oduzeta imovina), ili državne obveznice koje će se izdavati od sledeće godine. Usvajanje tog zakona, koji je bio jedan od uslova za sticanje statusa kandidata Srbije za članstvo u EU, nadležni su javnosti predstavili kao ispravljanje istorijske nepravde prema bivšim vlasnicima nacionalizovane imovine, dok su oni, kojih se to zakonsko rešenje najviše tiče, to tumačili kao veliko razočaranje, imajući u vidu svoja iskustva s državom u koju su izgubili poverenje.

Ekonomista Miroslav Prokopijević smatra da će se većina građana koja je ušla u postupak restitucije, za zadovoljenje pravde obratiti međunarodnim institucijama, pošto im to država neće omogućiti.

“Oni hoće da verovatno uđu u bilo kakav postupak da pravosnažno to okončaju na ovdašnjim instancama i onda da se žale međunarodnim i da dobijaju neka ozbiljna obeštećenja. Jer to kako je napravljeno ovde da će se 15 narednih godina vršiti finansijska obeštećenja – to je maltene besmisleno i to je pitanje šta će ko da dobije, jer je jako ograničeno koliko će se dobiti od potraživanja imovine. Prema tome, pretpostavljam da su oni koji potražuju to samo prihvatili silom prilika, da bi kako-tako ušli u neki zakoniti postupak, a onda dalje tražili pravdu. “, smatra Prokopijević.

Najviše zahteva u Vojvodini

Zvanična statistika pokazuje da je najviše zahteva za povraćaj imovine podneto u Vojvodini, odnosno Novom Sadu – a osim nekoliko hiljada kvadratnih metara građevinskog zemljišta, građani potražuju zgrade, stanove, poslovne prostore, šume, ali i poljoprivredno zemljište. Zahtev za vraćanje porodične kuće, oduzete 1958. godine podnela je i advokatica Gordana Ničević Tadić, koja u sličnim slučajevima zastupa i druge Novosađane. Ona upozorava da je zbog privatizacije koja je čitavu deceniju prethodila restituciji, teško ući u trag nacionalizovanoj imovini.

“Velik deo te imovine ostao je sakriven, dakle za nas pravno nevidljiv. Naš osnovni cilj u postupku restitucije je da razotkrijemo tu imovinu. Da je nekako stavimo u fokus, da se tom imovinom može ponovo raspolagati u smislu povraćaja. Nje ima puno. Zašto je ona ostala sakrivena, postoje razni razlozi. Jedan od njih je što ona nije evidentirana blagovremeno, tako da sada stoji iza neke društvene ili zadružne ili čak i privatne imovine.”, navodi Gordana Ničević Tadić.

Nedavno je u Srbiji pokrenuto i pitanje vraćanja imovine oduzete od Jevreja ubijenih u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, a reč je o oko 1500 objekata. Tada je ukazano da je, osim sa moralnog i pravnog aspekta, to pitanje važno i za privlačenje Srbiji preko potrebnih stranih investicija. Međutim, trenutne napore države, ekonomista Miroslav Prokopijević vidi kao neiskrene i nedovoljne. Uočljivo je, zaključuje Prokopijević, da će nadležni stare vlasnike pokušati da obeštete novčano ili putem obveznica, jer je većina njihove imovine već rasprodata.

“Mnogo oduzete imovine je prodato, što je takođe jedna velika poruka svim drugim investitorima kako država i oni koji upravljaju njom gledaju na privatnu imovinu. Dakle, ako prodajete ono što je oduzeto, vi ste u statusu lopova nezavisno što vam je zakon takav, što ste vi to napravili da vam bude saveznik, jer to je prodaja u stvari kradene i otete robe. Sve ovo sa restitucijom do sada je jedna jako loša lekcija i u stvari naše pravo lice. Jer možemo mi da pričamo šta hoćemo, to kako radimo pokazuje kako razmišljamo i kako se osećamo.”, zaključuje Miroslav Prokopijević.