Dostupni linkovi

logo-print

Rehabilitacije kvislinga: Odriče li se Srbija antifašizma


Protesti u Beogradu, 23. mart 2012.

Protesti u Beogradu, 23. mart 2012.

Praćeno protestima (antifašističkih udruženja) na ulici, pred Višim sudom u Beogradu održano je još jedno ročište u postupku za rehabilitaciju četničkog komandanta Dragoljuba Mihajlovića, koji je nakon Drugog svetskog rata osuđen na smrtnu kaznu streljanjem zbog masovnih zločina i izdaje. Dok zagovornici rehabilitacije tvrde da se time, navodno, ispravljaju posledice revolucionarne pravde, stručnjaci upozoravaju da se takvim procesima rehabilituje kvislinška ideologija, a Srbija odriče svog autentičnog antifašističkog pokreta.

Uz povike ispred suda “Draža ubica, nikad antifašista” i pitanja koliko je četnika učestovalo u oslobađanju Beograda predsednik Državne komisije za tajne grobnice streljanih posle Drugog svetskog rata Slobodan Marković pokušao je da dokaže da je suđenje četničkom komandantu Mihailoviću bilo nepravično.

To je samo deo atmosfere koja vlada u Srbiji, gde su preko noći, i bez bilo kakve stručne rasprave, osvanule u školskim udžbenicima lekcije o tome da su ustanak u Srbiji digli četnici, a ne partizani, i da su tokom rata postojala dva antifašistička pokreta.

Profesor istorije na Filozofskom fakultetu Todor Kuljić upozorava da je na delu istorijski revizionizam u kome dominira nacionalističko tumačenje prošlosti.

“Ja mislim da je istorijski revizionizam prethodio tim rehabilitacijama. A rehabilitacije, čini mi se, nisu dovoljno pedagoški korisne jer ako se rehabilutuje neki čovek, koji je bio pasivan u borbi protiv fašizma, i čiji su delovi pokreta sarađivali sa Nemcima, onda je to loš uzor za mlađe generacije”, kaže Kuljić.

Pri tome od svih pravnih pravnih metoda suočavanja sa daljom prošlošću, počev od restitucije pa do lustracije, u Srbiji funkcioniše jedino rehabilitacija.

Stoga profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kaže da se rehabilitacijama koje se sprovode u Srbiji ova zemlja odriče svoje atnifašističke prošlosti.

“Rehabilitacija je kod nas poprimila obrise rehabilitacije ideologija a ne nekih nepravednih, nepravičnih ili protivpravnih sudskih postupaka. U konkretnom slučaju, kada je reč o rehabilitaciji Draže Mihailovića, ja mislim da se tu najotvorenije ispoljava upravo rehabilitacija ideologije a ne rehabilitacija zbog povrede nekih uobičajenih civilizovanih pravila suđenja u toku jednog sudskog postupka. I ako pogledamo šta se događalo posle Drgog svetskog rata u čitavoj Evropi možemo videti da su mnoga suđenja, recimo u Francuskoj za koju ne možemo tvrditi da nije država u kojoj koliko toliko vlada pravo, da su se ona završavala na sličan način kao što se završilo suđenje Mihailoviću”, kaže Rakić Vodinelić.

U skladu sa aktuelnim političkim trendovima pomirenja, bilo da je reč o partizanima i četnicima, ili bliskim saradnicima Slobodana Miloševića i onima koji su srušili njegov režim, preko noći je promenjena čitava percepcija Drugog svetskog rata.

Službeno sve manje ratnih zločinaca

Tako su za Bojana Dimitrijevića, istoričara i člana Državne komisije za istraživanje okolnosti pod kojima je ubijen Mihailović, današnje rehabilitacije samo ispravljanje revolucionarne pravde kada je, kaže, na ideološkim suđenjima 1944, 45. i 46. godine, mnogo ljudi osuđeno na drastičnije kazne nego što bi to bilo realno.

„Na taj način, čini mi se, da se ipak ispravlja jedna istorijska nepravda koja je učinjena prema ljudima koji su bili predmet većine tih suđenja 1944., 45., i 46. godine. Naravno, uvek može da se otvori pitanje po svakom od tih slučajeva, ali mislim da je dobro da kroz jedan proces obnove tih procesa dođemo konačno na nešto što bi moglo da se kaže najbliže istini“, navodi Dimitrijević.

Još dok je Zakon o rehabilitaciji bio u skupštinskoj proceduri izazivao je polemiku jer je negodovalo nekoliko stranaka vladajuće većine, a njihove primedbe su se odnosile na ulogu Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Ilustracija

Ilustracija

Na uticaj političkih vetrova koji podstiču rehabilitacije onih koji su do juče imali status kvislinga, skreće pažnju u profesor Kuljić.

„Mislim da sudovi, pre svega, vode računa o vlasti, šta je vlasti potrebno. Vlasti je potrebno u određenoj situaciji da se određeni pojedinac rehabilituje iz izbornih ili nekih drugih motiva”, ocenjuje Kuljić.

Istričar Bojan Dimitrijević se neće složiti sa tim da se ideološko klatno s jedne prebacilo na drugu stranu, i da se na mesto partizanskog pokreta sada nasilno gura Mihailovićev Ravnogorski pokret.

„S te strane se ja ne bih složio da se samo stvar obrće. Mislim da nije to nego da je potrebno da se kroz revizije pojedinih od tih procesa dođe, ako ne do konačne istine, onda do nekakvog fer odnosa prema tim ljudima koji su stradali, možda u jednom delu slučajeva, čak ni krivi ni dužni. Ako je nešto ideološki predznak imalo to su ta suđenja iz tog perioda, a ne ovo što se danas radi“, navodi Dimitrijević.

Istoričar Todor Kuljić kaže da je vrlo upadljivo da se postupno, ali nezadrživo poništavaju odluke sudova iz 1945 i 46. godine i da je ratnih zločinaca iz 40 – tih godina službeno sve manje.

“Da li je reč o zbilja nezavisnim odlukama suda ili o političkoj upotrebi prošlosti kod svih ovih slučajeva to tačno ne znamo dok se ne završi taj sudski postupak, ali ono što je sasvim sigurno je da to nije nikakav pomak u antifašističkoj kulturi sećanja nego je zaokret ka nečem sasvim suprotnom a to je anti-antifašizam”, zaključuje Kuljić.

Za ovo ročište procesa rehabilitacije Dragoljuba Mhailovića, koji je izazvao oštre proteste i negodovanje u regionu, vladalo je veliko interesovanje medija iz bivših republika SFRJ pre svega Hrvatske.
  • 16x9 Image

    Ljudmila Cvetković

    Novinar sa diplomom Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Radno iskustvo sticala u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija i Radiju B92. Na RSE radi kao novinar, uređuje i vodi dnevne informativne emisije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG