Dostupni linkovi

Ravnodušnost SAD prema Rusiji


Susret Vladimira Putina i Baraka Obame u junu 2012.

Susret Vladimira Putina i Baraka Obame u junu 2012.

Piše: Dmitri Trenin (Foreign Policy), priredio Dragan Štavljanin

Pre 15 meseci, u trenutku kada je predsednička kampanja u SAD dostigla vrhunac a Vladimir Putin obelodanio nameru da se vrati na mesto predsednika Rusije – Vašington i Moskva su se prećutno saglasili da pritisnu dugme za “pauzu” u njihovim odnosima, dok se ne završe izbori u obe zemlje.

Izborne kampanje apsolutno nisu pogodne za nove političke inicijative. Ne može se očekivati ozbiljan proboj i napredak: najviše čemu se može nadati jeste da se sačuva ono što je već ostvareno kao podloga na kojoj će diplomate nastaviti da grade politiku kada se slegne izborna prašina.

Tokom 2012. ovaj na izgled razuman prisutp je doživeo spektakularan neuspeh. U izbornoj godini nije samo izmenjena atmosfera u američko-ruskim odnosima i ta promena je dugoročnija.

To se desilo zbog nečega praktično bez presedana: upada, odnosno invazije domaće ruske politike u ekskluzivni svet američko-ruske diplomatije. To se jedino desilo 1917. Sa završetkom izbora u obe zemlje, ova invazija je postala stalna preokupacija jer su se disciplinovanim diplomatama pridružile grupe političara i političkih aktivista sa svojim posebnim agendama. To je učinilo sadržinu i strukturu bilateralnih odnosa ove dve zemlje neprepoznatljivom.

Sve je počelo sa spornim izborima za Dumu u decembru 2011, za koje je opozicija optužila Kremlj da su namešteni.

To je izazvalo masovne proteste u Rusiji, a što je isprovociralo Putina da javno optuži američki Stejt department za mešanje u rusku politiku. Pojedine Putinove pristalice su čak sumnjičile Majkla Mekfola (Michael McFaul), novoimenovanog ambasadora u Moskvi, da ima prikriveni plan za promovisanje “ruskog proleća”.

Kada je Putin slavio pobedu na izborima marta 2012. mnogi su videli suze u njegovim očima. Ruski lider je očito verovao da je trijumfovao ne samo nad domaćim oponentima, već, što je još važnije, i njihovim “američkim finansijerima”.

Obamina administracija je bila u blagom šoku, ali nije bilo odmazde iz Vašingtona zbog Mekfolovog uznemiravanja u Moskvi. Bela kuća je jednostavno primila k znanju da su prema novom ruskom zakonodavstvu nevladine organizacije koje primaju donacije iz inostranstva žigosane kao “strani agenti”, prihvatajući odluku Moskve da otkaže višegodišnji program američke pomoći.

Bilo je antiruske retorike tokom izborne kampanje za predsednika SAD, koja je dolazila od republikanskkog kandidata Mita Romnija (Mitt Romney), koji je napadao Obaminu politiku resetovanja sa Moskvom. Demokrate su branile svoju politiku, opisujući Romnija kao “izgubljenog u vremenu”.

Politička cena

Onda je usledio “Zakon Magnicki”, kojim se zabranjuje ulazak u SAD ruskih zvaničnicima umešanim u pritvaranje i smrt advokata Sergeja Magnickog. Takođe, predviđeno je i zamrzavanje njihove imovine u SAD, a ova lista ostaje otvorena, što omogućava Vašingtonu da na nju doda bilo kog ruskog zvaničnika osumnjičenog za kršenja ljudskih prava.

Autori ovog akta mora da su bili istinski zabrinuti za stanje ljudskih prava i pravde u Rusiji, verujući da će pomenuti zakon pomoći u poboljšanju stanja. Međutim, većina senatora i kongresmena, koji su podržali zakon Magnicki, učinili su to iz čiste ravnodušnosti prema odnosima sa Rusijom. Kremlj je jasno predočio da će uzvratiti, ali na Kapitol hilu nisu bili time impresionirani.
Jedan od demontranata protiv ruskog zakona o zabrani američkim državljanima da usvajaju rusku decu, decembar 2012.

Jedan od demontranata protiv ruskog zakona o zabrani američkim državljanima da usvajaju rusku decu, decembar 2012.


U većini slučajeva, prilikom usvajanja zakona uperenih prema određenoj državi koja se kažnjava, u Vašingtonu se vodi računa da podrška ljudskim pravima nema štetne efekte po američke nacionalne interese.

Međutim, drugačija je logika primenjena u slučaju Magnicki. Verovanje da će ovaj zakon pomoći je isto kao i verovati da što su veće tenzije u samoj Rusiji - kao i u odnosima Vašingtona i Moskve - to će se pre okončati ruska autokratija. To je velika kocka.

Ruski parlament je uzvratio usvajanjem akta u decembru 2012, kojim se dodatno ograničava rad ionako pogođenih nevladinih organizacija. Istovremeno, nakon dvadesetogodišnje prakse, zabranjeno je da američki državljani usvajaju rusku siročad.

Umesto ravnodušnosti, to je pokazalo opsesiju Rusije sa SAD-om, njihovom ulogom u svetu i uticaju na Moskvu.

Pred izazovom urbanih demonstranata, koji predstavljaju modernizacijski element ruskog društva, Kremlj i njegovi saveznici su se upadljivo okrenuli tradicionalizmu i konzervativizmu.

Zvanični patriotizam, koji promovišu aktivniji članovi ovog kampa, sada je zasnovan na antiamerikanizmu. Sadašnji antiamerikanizam u Rusiji nije proizvod zakona koji su bili odmazda za “Akt Magnicki”, već je u velikoj meri pojačan njime. Umerenija struja je po strani.

Politička situacija u Rusiji ostaje fluidna. Nedavno političko buđenje, koje je omogućilo ruskom društvu da pokrene promene na domaćem planu, osnažilo je veoma različite snage – od libertarijanaca do fundamentalista.

U nastojanju da promovišu potpuno različite vizije ruske budućnosti, svi su usmereni na SAD. Liberali smatraju da Zapad, pre svega SAD, može u najmanju ruku da “služi kao primer” i bude model za Rusiju.

Neki od njih se nadaju da pritisak Zapada na rusku elitu – u formi Zakona Magnicki – može da ostvari ono što domaća opozicija nije u stanju: da natera vlasti da poštuje ruske zakone. Nasuprot tome, konzervativci i tradicionalisti teže tome da SAD naprave “baukom”, tako da njihovi liberalni i socijalistički oponenti u Rusiji izgledaju kao nepatriote. Upečatljivo je da stavovi prema SAD izazivaju velike podele u ruskoj domaćoj politici.

U budućnosti, grupa kongresmena koja je inicirala zakon Magnicki verovatno će kapitalizovati svoj uspeh i tražiće da se lista sankcionisanih ruskih zvaničnika objavi i proširi. Nastavak ravnodušnosti u odnosima prema Moskvi, kao i katastrofalni javni imidž koji ima ruska država, olakšaće taj zadatak. Kao odgovor, ruska Duma može posegnuti za merama čiji bi cilj bio da se, što je više moguće, naškodi američkim interesima.

Ta logika akcije i kontra-reakcije u odnosima Rusije i SAD bi na kraju mogla da izmakne kontroli i bude politički preskupa.

Iskušenje da se ignoriše Moskva

Ravnodušnost i opsesivnost je izuzetno teško spojiti, ali ova kombinacija je nova suština u američko-ruskim odnosima. Naravno, diplomate neće sedeti skrštenih ruku.

Vašington i Moskva imaju svoje liste pitanja za koja je saradnja i poželjna i moguća. Treba napomenuti da tokom 2012. korišćenje ruske teritorije za snabdevanja snaga NATO-a u Avganistanu, nije ni u jednom trenutku bilo dovedeno u pitanje.

Rusija je i dalje deo međunarodnih napora za sprečavanje širenja nuklearnog naoružanja kada je reč o Iranu i Severnoj Koreji. Predsednik Putin možda odluči da ove godine ne izbegne samit G-8, kao što je to uradio prošle u Kemp Dejvidu, a predsednik Barak Obama će najverovatnije putovati u Sankt Petersburg ovog septembra na samit G-20. Međutim, sve ovo je od manje važnosti. Sa politikom Moskve koja itetako utiče na američko-ruske odnose, SAD su, povratno, postale ključno pitanje u strategiji Kremlja.

Ironija je da ovo može proći nezapaženo u SAD, gde Rusija nije više u fokusu i na nju se gleda kao na zemlju u stalnom i neumitnom padu.

Vašington više ne doživljava Moskvu kao neizbežnog partnera, kao što je to bio slučaj pre četiri godine kada je Obamin tim razmatrao kako da pristupi Avganistanu, Iraku i Iranu. Za širok spektar pitanja od ključne važnosti za američku spoljnu politiku, Rusija je ili nebitna ili iritira – ili oboje. Razvoj događaja na domaćoj sceni u Rusiji, uprkos fantazijama Kremlja – jeste od male ili nikakve važnosti za kreatore američke politike. Kao rezultat, postoji iskušenje, koje osećaju arhitekte politike resetovanja – da jednostavno ignorišu Moskvu.

Naravno, diplomatska rutina neće biti zaustavljena, ali se smanjuje interes za stvarnim angažmanom.

“Strateška ravnodušnost” možda zaista postane novi standard u politici SAD prema Rusiji i može imati prednosti. Međutim, treba upamtiti da takav pristup ne znači da Vašington može da ostane bez politike prema Moskvi. Istina je da sa otpočinjanjem drugog mandata Obamine administracije, Rusija nije ključna za interese SAD i nije previše obećavajući partner. No, kao nezavisni igrač sa određenom moći, potezi Rusije na međunarodnoj sceni nisu bez posledica na dugoj listi pozornica – od Azije i Pacifika preko Avganistana do Arktika; od prirodnih resursa do nuklearnog oružja; od klimatskih promena do sajber prostora.

Gledajući u budućnost, Rusija je, takođe, zemlja koja prolazi kroz uzbudljiva domaća gibanja, pre svega na društvenom nivou – uprkos preovlađujućem stereotipu o nepromenjivom prostoru čiji je pad neminovan. SAD treba da budu svesne svoje ogromne uloge u samoj Rusiji i obazrive kako je ostvaruju. Ravnodušnost je možda ispravna, ali i dalje iziskuje strategiju.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG