Dostupni linkovi

logo-print

Kako se studira na vrhu sveta


Masačusets Institut za tehnologiju

Masačusets Institut za tehnologiju

BBC, priredio Slobodan Kostić

Već treću godinu zaredom Masačusets Institut za tehnologiju (MIT), američki univerzitet čuven u svetu po naučnim i tehnološkim istraživanjima, našao se na vrhu jedne od najpoznatijih svetskih rang-lista „Kju-es“ (QS).

Jedan drugi univerzitet koji je fokusiran pre svega na nauku ­– Imperijal Koledž London, deli drugo mesto sa Kembridžom.

Iza njih je na četvrtom mestu Harvard, najbogatiji svetski univerzitet, a nakon toga ponovo dve visokoškolske ustanove iz Ujedinjenog Kraljevstva dele petu poziciju – Univerzitet Koledž London i Oksford.

Zajedno sa Kraljevskim koledžom iz Londona, koji se nalazi na šesnaestom mestu, to znači da glavni grad Velike Britanije ima čak tri institucije među 20 najboljih univerziteta na svetu.

Mada čelnici svih ovih ustanova mogu da budu sumnjičavi oko ovakvih rangiranja, i oni sami su svesni njihovog uticaja.

Šef Odeljenja za prijem pri Oksfordskom univerzitetu Majkl Nikolson kaže, da je pošteno da se prizna kako bi bilo „blesavo da univerziteti ne obraćaju pažnju na to kako se prave ove tabele“.

Tako su rangiranja postala sastavni deo stvaranja ugleda i imidža univerziteta, pomažući im da privuku studente, predavače i istraživačke fondove, tako da nema sajta neke od ovih ustanova na kojima se neće naći tvrdnje da su na vrhu od 100 ‘ovog’ ili ‘onog’.

Kako osvojiti vrh

Ono što možda najviše iznenađuje, jeste to da su rangiranja tek nedavno postala deo pejzaža visokog školstva.

Ovo je, na primer, deseta godina kako „Kju-es“ pravi svoju listu, dok je prvo Akademsko rangiranje svetskih univerziteta (ARWU) objavio šangajski univerzitet „Can Tun“ 2003. godine.

Liste su se umnožavale zajedno sa samom globalizacijom obrazovanja i sve bržim širenjem informacija preko interneta.

Ali, kako se univerziteti penju na tim listama i zašto izgleda da se samo mali broj institucija čvrsto ukopao na njihovom vrhu?

Najznačajniji pojedinačni faktor „Kju-es“ rangiranja je akademska reputacija. Do nje se dolazi ispitivanjem 60.000 akademaca širom sveta o kvalitetu određene institucija u odnosu na ostale.

Jedan od menadžera „Kju-esa“ Ben Souter kaže da to znači da univerziteti koji su čuveni po imenu i imaju jak brend, verovatno bolje prolaze na listama.

Sledeći faktor je – „citiranje“, gde se gleda koliko je puta neki rad navođen u istraživanjima na drugim univerzitetima.

Broj predavača u odnosu na studente je naredni element koji utiče na odluku o rangiranju.

Veliki brendovi

Ova tri elementa – reputacija, broj citata u radovima i odnos broja predavača u odnosu na studente, donose gotovo četiri petine ukupnog rejtinga.

Osim toga postoje prednosti ako je neka ustanova „internacionalnija“ kako u pogledu nastavnog osoblja, tako i samih studenata.

Ključ uspeha je da su institucije koje su na samom vrhu, morali da budu veliki, prestižni univerziteti sa izuzetno jakim naučnim odelenjima i velikim brojem saradnika iz čitavog sveta.

Da li je to zaista pravedan način za rangiranje univerziteta, s obzirom da nema ni reč o kvalitetu nastave ili sposobnostima koje stiču studenti?

„Mi, zaista, ne možemo da dobijemo sasvim zaokruženu sliku o tome šta univerziteti rade“, objašnjava Souter.

„Uvek će ostati nekih nedoumica“, kaže on, dodajući da takve liste imaju pozitivne i negativne strane.

Imigracioni bodovi

Ukupan efekat tih rangiranja tokom protekle decenije, tvrdi Souter, ipak je doneo brojne koristi, jer je omogućio univerzitetima da bolje sagledaju sebe u odnosu na konkurenciju.

Naravno, ne mogu se izbeći „rang-liste koje se zasnivaju na stereotipima“, objašnjava on, što otvara prostor za mnoge diskusije.

Ipak, takva rangiranja imaju svoju unutrašnju dinamiku, tako da i Souter priznaje da može da bude nekih neželjenih posledica, jer postizanje boljih pozicija na ovim listima, „postaje jedan od ključnih ciljeva pojedinih univerziteta“.

To istovremeno dobija i neku vrstu kvazi-oficijelnog oreola tako da, na primer, imigracione vlasti u Danskoj daju dodatne poene diplomcima u zavisnosti kako je njihov univerzitet rangiran.

Pritisak da se neko popne što više na lestvici, dovodi pojedine univerzitete u situaciju da izvrdavaju pravila, podnoseći netačne podatke.

„Tajmsova“ lista rejtinga svetskih univerziteta, uoči objavljivanja rezultata rangiranja sledećeg meseca, bila je mnogo konkretnija o tome šta znači biti među 200 najboljih institucija.

Na njoj se mogu naći univerziteti koji zarađuju više od 750.000; da na jednom zaposlenog ne dolazi više od 12 studenata; da je petina studenata i zaposlenih iz inostranstva, a da prihod od istraživanja iznosi oko 230.000 dolara.

„Za sve je potreban ozbiljan novac, ključno je da se obezbede zarade koje mogu da privuku i zadrže vodeće predavače, i da se omoguće odgovarajući uslovi za studiranje“, kaže urednik „Tajmsove“ liste Fil Bati.

Drugačiji način rangiranja

Bez obzira kako se prave rang liste, u njima se povremeno otkriva zavodljivost pojednostavljivanja.

„Rangiranja za ‘bolje’ ili ‘gore’ imaju veliki uticaj“ kaže Filip Altbak, direktor Centra za međunarodno visoko obrazovanje pri Bostonskom koledžu, upozoravajući da moramo da budemo oprezni oko toga šta zaista merimo.

Mogu li, na primer, fakulteti društvenih nauka da se porede sa ustanovama koja se prvenstveno bave istraživanjima?

Stoga je u nastojanju da omogući jedan drugačiji način rangiranja univerziteta, sama Evropska unija pokrenula svoj U-Multirank projekat.

On će mnogo manji stavljati akcenat na pomenutu reputaciju, jer će omogućiti samim studentima – da izaberu svoje kriterijume na osnovu kojih će porediti pojedine univerzitete.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG