Dostupni linkovi

logo-print

Radnici u Rusiji za RSE: Odlazimo jer izbora nema


Radnici u Rusiji, ilustrativna fotografija

Radnici u Rusiji, ilustrativna fotografija

“Nemamo posla, nemamo izbora, u Rusiju idemo za korom hleba,” rekli su za RSE neki od radnika koji su poslednjih meseci pečalbarili na ruskim gradilištima. Nesreća u Sibiru, u kojoj je stradalo šest radnika iz Srbije, ponovo je otvorio pitanje ko i kako šalje ljude u Rusiju. Ima ih na hiljade od Sibira do Moskve, i često rade i na granici eksploatacije.

Marin Pančić (45), bravar iz Bavaništa, pre tri dana vratio se sa privremenog rada iz Magadana na dalekom istoku Rusije. Tamo je, kako kaže za RSE, pet meseci gradio rudnik i fabriku zlata u 400 kilometara udaljenom Gok Pavliku, gde je dospeo posredstvom beogradskog “Velestroja”.

“Trebalo je da ostanem do prvog aprila, ali nisam hteo jer su mi smanjili platu. Bez ikakvog razloga, van ugovora, skratili su mi primanja za deset odsto. Pa su nam onda podmetnuli da potpišemo umanjenje plate za još dvadeset odsto. Ja na to nisam hteo da pristanem. Radni dan traje jedanaest sati, a neopisivo je hladno. Tamo je ekstremno jaka zima. Temperature se u ovim zimskim mesecima spuštaju na minus šezdeset. Nisam dobio ni zimsko odelo, pa sam stvari pozajmljivao od kolega da se ne bih smrzao. Napolju radiš neko vreme, koliko možeš da izdržiš, deset ili petnaest minuta, pa uđeš da se ugreješ. Pa opet izađeš napolje, i tako unedogled…”

Za obećanih sedam dolara po satu ovaj porodični čovek krenuo je u Rusiju trbuhom za kruhom, pa je tako protekle dve godine proveo na gradilištima od Moskve, preko Tjumena, do Magadana.

“Jednostavno u Srbiji nije bilo posla, i onda sam ugrabio priliku da bih prehranio porodicu. Izbora nije bilo. Imam ćerku koja ja sada završila srednju školu. Trenutno stažira za 5.000 dinara mesečno. To je 40 evra. A ja posla nemam. Težak je to život. Nije lako da odeš u drugu zemlju, pristaneš na sve to, i radiš. Ali šta ću…”

Sve priče ovih ljudi nalik su jedna drugoj. Nemaština je na daleko poluostrvo Jamal odvela i stotine radnika iz Srbije, ali se šestoro njih nije vratilo. Tamo su poginuli u požaru u radničkom smeštaju. Stradalim drugovima kolege, koje su preko “Velestroja” radile širom Rusije, ispred sedišta te firme u Beogradu odale su poslednji pozdrav i zapalile sveće.

Među njima je bio i Petar Bogunović (35), podstanar iz Obrenovca, koji je do oktobra radio bravarske poslove na rafineriji u Volgogradu. Tamo se uputio jer su u poplavama izgubili sve. Kako kaže za RSE, u početku je bilo kao iz bajke.

“Novo gradilište, novi kontejneri, nov smeštaj… Sve je funkcionisalo do momenta kada su nam dugovali tri plate. E, onda su počeli problemi. Mi pitamo kada će plata, šefovi govore nema, to ne možeš da pitaš. U nedelju uveče sam dobio kartu i otkaz.”

Kašnjenje i smanjenje plata, koje u pojedinim sumnjivim firmama po odlasku iz Rusije neki nikada nisu dobili, nije jedini problem. Menjanje ugovora potpisanih u Beogradu, naravno u korist posrednika ili poslodavca, posao bez vize, ili na turističke papire, i rizični uslovi rada samo su neke od njihovih muka.

Malo je reći, kaže Petar Bogunović, da je takav rad više nego naporan.

“Svaki dan smo provodili po 13 ili 14 sati u rafineriji. Ustajalo se ujutru u šest, a u sobu sam se vraćao uveče u osam. Nikako nismo mogli da se odmorimo, o slobodnim danima nije bilo govora. Da bi nedelju dobili kao neradan dan ljudi su morali da se prave bolesni, ili da foliraju da su povređeni da bi malo predahnuli od napornog rada. Za četiri i po meseca, koliko sam proveo tamo, imao sam možda sedam ili osam dana slobodno.”

Mada je još početkom 2014. na gradilištima u Sočiju uhapšeno stotinjak radnika iz Srbije bez radne dozvole, do danas se ništa nije promenilo, iako je i tada javnost ostala zatečena činjenicom da u Rusiji pod sumnjivim okolnostima radi na desetine hiljada ljudi. Tragedija u Sibiru podigla je na noge sindikat, koji od države traži izmene zakona o radu i rigoroznu kontrolu, dok i činjenica da Srbija sa Rusijom nema sporazum o razmeni podataka o radnoj snazi doprinosi konfuziji i radu “na crno”.

Dok se nešto ne promeni, kako svedoči Marin Pančić, dešavaće se da ljudi odlaze u nehumane uslove.

“Bilo je starih kontejnera, baš tamo u Magadanu, koji prokišnjavaju. Strašno. Po šest ljudi je spavalo u tih dvanaest kvadrata. Nisu bili retki ni nesrećni slučajevi. Ljudi se povrede na radu, a onda poslodavci poturaju laži da su, kao, pali sa kreveta. Sve da im ne bi dali odštetu ili platili osiguranje. Hrana je jednolična. Neukusna, bez dovoljno vitamina i kalorija. Uglavnom, ljudi su se u Srbiju vraćali mršaviji, sa po deset ili dvadeset kilograma manje, nego što su bili pre odlaska u Rusiju.”

Ovi ljudi uplašeni su i ogorčeni zbog pogibije kolega sa kojima su, iako su radili na različitim krajevima velike zemlje, zajedno išli za korom hleba. Nadaju se da će se, kako kaže Petar Bogunović, posle svega nešto promeniti jer će uskoro opet put pod noge.

“Moram da idem. Imam 35 godina i dvoje dece. Moram opet negde da radim. Muka je to, kako da nije. Da ima posla u Srbiji ne bi mi palo na pamet da idem tamo. Ali šta da radim.”

Posle tragične pogibije šestorice radnika inspekcija Ministarstva za rad podnela je dve prekršajne prijave protiv odgovornih lica u preduzeću “Beo metalstroj”. Četvrtak, 12. februar, proglašen je za Dan žalosti u Srbiji.

  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG