Dostupni linkovi

logo-print

Piše: Andrej Šari (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Istoričar i politički komentator Jurij Feljštinski analizira ratnu stazu kojom se kreće ruski predsednik Vladimir Putin. On upozorava na opasnost u kojoj se svi nalazimo, jer Rusijom upravlja FSB, naslednica KGB-a.

RSE: Poslednjih nedelja se stiče utisak da je svetska politika dospela u neki ogromni levak koji stalno uvlači u sebe nove i nove konflikte. Svaki od njih bio bi dovoljan sam za sebe – nesreća ruskog aviona u Egiptu, teroristički napad u Parizu, srušen ruski Su-24 na nebu iznad Turske …O svakom od njih štampa bi ranije pisala nedeljama. Sada se oni nadovezuju jedan na drugi, svi ti konflikti su na ovaj ili onaj način uzajamno povezani. Uže protivrečnosti između Zapada, Rusije, Turske, arapskih zemalja i Irana – zateže se sve jače. Da li ovako započinju veliki ratovi?

Feljštinski: Što se Rusije tiče, polazna je tačka veoma jasna – to je mart 2014. Upravo od tog trenutka Moskva počinje gomilati sukobe. Najpre Krim, onda istočna Ukrajina, zatim sve veća napetost u odnosima s baltičkim zemljama, Poljskom pa čak i skandinavskim zemljama, pojačavanje naoružanja u Kalinjingradskom regionu i tako dalje. Vektor je određen: Rusija je krenula u otvoreni konflikt s Evropom, Amerikom, NATO-m. Sada postajemo svedoci širenja ovog konflikta u drugom pravcu. Ne okončavajući vojnu kampanju u Ukrajini, Kremlj je otvorio novi front.

Budimo otvoreni – početak vojne kampanje u Siriji bio je prilično neočekivan. Mislim da je u svakom slučaju očigledno da uplitanje Rusije u taj rat vodi ka potencijalnom zaoštravanju situacije, bez obzira na to da li je ono opravdano ili ne. Jer svima je jasno da ne može proći bez žrtava.

Prvo putnici civilnog ruskog aviona, a sada smo postali svedoci zaoštravanja situacije zbog obaranja ruskog bombardera nad Turskom. Očigledno je da će se ovaj konflikt širiti i da će doći do novih žrtava i, budimo iskreni, ovde nema nikakvih drugih mogućnosti.

Rusija je krenula pravcem destabilizacije situacije na Bliskom istoku u suludoj nadi da će to, s jedne strane dovesti do rasta cena nafte što puni državni budžet, а s druge strane da će Moskvi pružiti mogućnost da paritetno pregovara s NATO-om.

Drugim rečima, Putin započinje konflikte da bi zatim sam sebe mogao predložiti za ravnopravnog partnera u njihovom regulisanju. Najpre je započet konflikt u Ukrajini i Putin se bukvalno nametao kao partner na mirovnim pregovorima. Sada se isto to desilo na Bliskom istoku. Ali Putin (na žalost po samog Putina) ne može da bude ravnopravan partner na pregovorima s NATO-om. Svakom zdravorazumskom čoveku jasno je (čak i ako se to po diplomatskim shvatanjima naglas ne izgovara) da je Putin potpaljivač rata, da te konflikte sam stvara.

RSE: Dosta često se može čuti da Vladimir Putin svojom politikom pokušava da vrati svet navikama s kraja XIX i početka XX veka, kada su razmenjivane teritorije na šahovskoj ploči i to ciničnim pragmatičnim kombinacijama. Jedna od osobina takve politike jeste poistovećivanje države s njenim liderom gde prijateljska država može istovremeno da bude proglašena za neprijateljsku zbog toga što njen lider “nije ispravno” postupio. Sada je došlo du sukoba interesa dva autoritarna političara-populiste Redžepa Erdogana i Vladimira Putina, a ruski predsednik odbija da vodi dijalog sa svojim nekadašnjim dobrim partnerom dok se ovaj najpre ne izvini za obaranje ruskog bombardera. Do koje mere njihov konflikt može da se posmatra kao lični gde se njih dvojica nadmeću ko je žešći?

Feljštinski: O tome sam već više puta čitao. Ali Turska ipak nije potpuno samostalni igrač u ovom konfliktu, Turska je pre svega članica NATO-a, a tamo se problemi rešavaju prilično kolegijalno. Naravno, biću direktan – Turska ponekad vodi licemernu politiku u odnosu svega onoga što ima veze s islamskim ekstremizmom, tako da se Ankari mogu staviti određene primedbe. Ozbiljno pitanje čije aktualizacije se Turci boje jeste pitanje formiranja nezavisne kurdske države. SAD takođe ne podržavaju ideju o formiranju te države. Mislim da u trenutnoj situaciji Putin može da aktualizuje ovo pitanje, ali problem je i u tome što stvaranje kurdske države nije ni u Asadovom interesu.

Američka politika je u principu prilično uporna. Kada Amerikanci postave pred sebe spoljnopolitički zadatak, na primer - smenu Asada – oni su veoma spori i konzervativni ali po pravilu, postižu svoj cilj. To zahteva izvesno vreme, ali rezultat je isti, nezavisno od toga da li su Amerikanci objektivno u pravu ili ne. Mi smo to u više navrata videli na primeru raznih ratova, u Iraku, u Libiji i tako dalje. Stoga ja sumnjam da će se namera NATO-a oko smene Asada promeniti; u tom smislu njegovi su dani odbrojani. Druga stvar je to što mešanje Rusije u sirijski konflikt prolongira postojanje sirijskog režima. Pitanje je koliko, kao i do kog stepena će pokušaj Rusije da zaštiti Asada od NATO-a dovesti do produbljivanja krize na Bliskom istoku i do pogoršavanja odnosa između Rusije i NATO-a.

U tom smislu Turska je, kako mi se čini, svesna da ima podršku NATO-a. Želim da podsetim da predsednik Barak Obama iz Bele kuće odlazi u januaru 2017. Mislim da će novi predsednik, nezavisno od toga ko će to biti, u odnosima prema Rusiji zauzeti mnogo čvršću poziciju. Naredni predsednik će biti tipičan američki predsednik. Verovatno i Putin to shvata, i verovatno je svestan da za rešavanje osnovnih spoljnopolitičkih zadataka na raspolaganju ima praktično samo godinu dana.

RSE: Pre nekoliko meseci u jednom od svojih komentara praktično ste predvideli početak svetskog rata. Kakav je to rat, između koga? Između Rusije i celog sveta, između Rusije i NATO-a?

Feljštinski: Putin je kao malo dete koje ispituje granice strpljenja roditelja, u ovom konkretnom slučaju to je svetsko javno mnjenje i civilizovani svet. Najpre se desila Gruzija 2008, pa u martu 2014. Krim. Zatim istočna Ukrajina, gde za razliku od predhodnih projekata, nije uspelo ono što se prvobitno planiralo. Projekat “Novorusija” se izjalovio, ostala je ideja kopnenog koridora prema Pridnjestrovlju. Pokušaji su se nastavili: testirane su granice NATO-a, baltičkih zemalja, skandinavske morske granice. Na tom području ruske avione niko nije rušio, podmornice niko nije potapao. Dakle, moglo je da se krene dalje.

Dalje je širenje krenulo u pravcu istočne Ukrajine (kako sam i mislio, da budem iskren), a ne u pravcu Belorusije (mada, kao što vidimo, pitanje o ruskoj vojno-vazduhoplovnoj bazi je aktuelno i Rusija postepeno uvlači Belorusiju unutar svojih granica, iako beloruska vlada to ne želi da prizna). “Rusko širenje” u pravcu Bliskog istoka je krenulo prilično neočekivano.

U principu, Putin traži konflikte. Mislim da je njemu bilo sigurno jasno da će pre ili kasnije turska protivvazdušna odbrana oboriti ruski avion koji je prešao granicu turskog vazdušnog prostora. Mislim da je svrha naređenja koje je pilotima dato bila upravo u tome da se proveri da li će Turska obarati te avione ili ne. Ono čime se bavi Putin, počev još od gruzijske kampanje 2008, jeste otvorena provokacija NАТО-а.

RSE: Da li imate objašnjenje zašto se Putin upravo ovako ponaša?

Feljštinski: To je nastavak stare sovjetske politike. Do 1991., za vreme Sovjetskog Saveza, KGB je funkcionisao pod političkim rukovodstvom komunističke partije. А od 1999. do 2000., kada je najpre na čelo ruske vlade, а zatim već na mesto šefa države postavljen Putin, predstavnik Federalne službe bezbednosti – naslednice KGB-a, specijalna služba je napokon dobila mogućnost da sprovodi svoju politiku bez bilo kakve političke kontrole. Mi smo danas svedoci nastavka stare kagebeovske politike koja se provodila počev od 1917. Ali danas nad FSB, ne postoji čak ni kontrola Politbiroa. To je prilično opasna situacija. Mislim da u svetskoj istoriji nema mnogo primera kada su državom rukovodile specijalne službe, naročito kada je reč o tako velikoj državi s nuklearnim naoružanjem, kao što je to Rusija.

U tom smislu svi smo mi izloženi veoma ozbiljnom riziku. Setite se, čak ni od sovjetske vlade nismo mogli da čujemo otvorene pretnje o primeni nuklearnog oružja, koje u više navrata u različitim varijantama (i na zvaničnom, i nа poluzvaničnom nivou) evo već drugu godinu imamo priliku da čujemo od predstavnika ruskog rukovodstva. Pa čak je i sam Putin rekao da je u martu 2014. tokom planiranja zauzimanja Krima, u borbenu gotovost stavio nuklearno naoružanje Ruske Federacije. Mi se nalazimo u veoma ozbiljnoj zoni rizika upravo zbog toga što na čelu Ruske Federacije danas stoji Federalna služba bezbednosti, bivši KGB, a ti ljudi, na žalost, prate lične ciljeve koji su daleko od mirnih namera. Mir je poslednje šta ove ljude zanima.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG