Dostupni linkovi

logo-print

Piše: Vladimir Barišnjikov (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Vladimir Putin je prema rang listi časopisa “Forbs” najuticajniji političar sveta: “Dovoljno moćan da bi mogao da radi ono šta hoće”.

Kako piše list, “međunarodne sankcije koje su uvedene nakon što je on zauzeo Krim i započeo indirektni rat u Ukrajini, pogodile su rublju i produbile recesiju u Rusiji, ali Putinu to nije naškodilo: njegov rejting je u junu dostigao rekordnu visinu od 89 odsto. U oktobru je započeo vazdušne udare u Siriji i sastao se s predsednikom Asadom, što je dovelo do toga da u tom regionu SAD i NATO ostavljaju utisak nedovoljno jakih, a Rusija izgleda efektna i utjecajna.”

Međutim, u poslednje vreme odlučni koraci ruskog predsednika koje je opisao Forbs po svemu sudeći rezultiraju po njega nepoželjnim posledicama. Krim je ostao bez struje, operacija u Siriji dovela je do rušenja ruskog aviona na granici s Turskom, а odnosi između Moskve i Ankare su se zaoštrili.

Aleksandar Garin, istraživač globalnih socijalno-političkih procesa, počasni profesor Centra za strateška istraživanja “George Marshall” u Nemačkoj, smatra da Putin ne shvata kako je uređen savremeni svet.

Garin: Po mom mišljenju on to uopšte ne shvata i to je tragično. Ako ste predavač istorije, strategije, videćete da ukupno njegovo ponašanje tokom poslednjih godina predstavlja prosto rečeno udžbenik grešaka! Ono što ne treba da se radi. Ako pogledamo rezultate njegove spoljnopolitičke strategije, svi njegovi prijatelji izvan Rusije su nestali. Sve dividende kraja Hladnog rata, kada je Zapad smanjio svoje vojne troškove, uklonio oružane snage iz Zapadne Evrope koje su se svojevremeno suprotstavljale sovjetskoj armiji – sve je to sada nestalo. Najzad, što se tiče Sirije – umešati se u sukob u situaciji građanskog rata s pristupom “ja ne pravim razliku između sunita i šiita”, to jest “upuštam se u složenu situaciju, ali nemam nameru da išta analiziram, za mene je glavno to što je njihov lider u pravu, ja sam za njihovog lidera”, i da se pritom tvrdi da će se na toj osnovi izgraditi koalicija protiv “Islamske države” – sve to je prošarano tolikim nivoom površnost koji ne može da ne izazove reakciju suprotnu očekivanjima.

Daću primer iz svakodnevnog života. Kada ste tako jaki, sedate za sto s razmaknutim laktovima udesno i ulevo, džentlmeni se s vama neće boriti laktovima, ali će iz toga izvući zaključak i neće vas pustiti u pristojno društvo. Naravno, poslovaće s vama, ali kao s osobom od koje se može svašta očekivati. Dodaću još nešto: kada se Putin umešao u Siriju popularno je bilo reći da je on za 24 časa uradio više nego što su za dve godine uspele da urade zapadne države. Na Zapadu se to, kada šef države sve vreme protivreči sam sebi, doživljava kao dosta čudno ponašanje. Nema smisla razgovarati s njim na osnovi poverenja, jer on ne podnosi logiku. Ako vaš sagovornik već narednog dana poriče ono šta je govorio do tada, vi ćete ga svakako saslušati, ali po sasvim drugoj osnovi. S druge strane, protivnici koje on produkuje ipak se trude da se pridržavaju određenih logičkih principa, oni se međusobno dogovaraju. U 19. veku postojalo je pravilo: ako pokušavaš da budeš država koja ignoriše sve ostale, kroz neko vreme biće formirana koalicija protiv tebe. Upravo u tom pravcu se mi krećemo.

RSE: Ali Putin liči na igrača koji na početku izvlači jake karte, on je u poziciji jačeg. On koristi dostavu gasa u Evropu da bi vršio pritisak, zatim koristi to što je u vojnom smislu Rusija mnogo jača od Ukrajine. On se upliće u sirijski konflikt, koristi avijaciju kojoj tamo niko ne može da se suprotstavi. To jest, on kao da igra jakim kartama, ali to dovodi do protivrečnih rezultata.

Garin: Sve ono što ste opisali su jaki aduti s taktičkog aspekta, oni su, što bi se reklo, pri ruci. Ali Putin u potpunosti ignoriše strateške, dugoročne perspektive. Ako bismo odišli dalje u prošlost, kada je Putin postao predsednik, kada je došao na vlast, mnogo se raspravljalo povodom toga ko je on, i poznati istoričar Richard Pipes, stručnjak za rusku istoriju, posmatrajući Putina i gledajući u budućnost, rekao je nešto što je tada zvučalo dosta čudno: “Strašno mi je kada vidim da čovek s tako niskim kulturnim kapitalom postaje lider toliko ogromne zemlje, koja pri tom ima nuklearno naoružanje”. Pomalo snobovska izjava, ali u krajnjem ishodu on je bio u pravu.

Rekao bih da odsustvo razumne strategije, tj. prisustvo iluzorne strategije predstavlja osvetu Karla Marksa. Marks mogao bi da kaže: odustali ste оd mog komunizma, gradite kapitalizam, dobro, ali vi gradite kapitalizam u mojoj interpretaciji, da uprostim: “Ko časti devojku, taj igra s njom”. Za Putina takva interpretacija kapitalizma, tipa “novac rešava sve”, “demokratija je samo paravan”, “kapitalizam za prijatelje”, predstavlja nasleđe sovjetskog obrazovanja. Ona se nije susrela s intuitivnim otporom u nekom kulturnom kapitalu i tako se odomaćila. Šta mi u stvari vidimo kod Putina? Putin je nastavio tu liniju novca;kao što je i Staljin imao svoje stručnjake-inžinjere, tako on ima dobre stručnjake za finansije. On taj kapitalizam kontroliše preko svojih prijatelja, koncentrišući ga po vertikali. A što se ostalog tiče – sve je to osveta zbog nepostojanja ideala. Putin je po obrazovanju u KGB-u stručnjak za teorije zavera. I eto, on sam i kuje zavere. Tako on posmatra i svet. А nepostojanje intelektualnog kapitala vuče ga nazad, vraća ga u 19. vek – “pravoslavlje, samodržavlje, nacionalizam”, sve to u verziji “suverena demokratija”, “naši” i “bogomdani vođa”, koji se, prema tome, ne sme kritikovati.

Svet Berluskonija i Šredera...

Garin: Zbog nepostojanja ideala svi su oslepeli. To je ono za šta je Merkelova rekla da je nepostojanje osećanja realnosti. On živi u nekoj drugoj, svojoj realnosti. Poverenje se ipak gradi na nekim idealima. Ne može se od Ukrajine, upravo kada se ona nalazi u teškoj situaciji, ukrasti Krim i misliti da se ništa neće promeniti. Kuda vodi Putinova politika? Na Krimu ona dovodi do toga da se Tatari, koji trpe represije, obraćaju svome istorijskom zastupniku – Turskoj. Turska ne može da ne odgovori, isto kao što ne može da ne odgovori na to što Putin sada bombarduje protivnike Asada – sirijske Turkmene, koje naziva džihadistima i pristalicama “Islamske države”, a zna se da oni to nisu. Turska ne može to da ignoriše, jer izbeglice pristižu upravo u nju. Ogromna količina izbeglica skoncentrisala se na teritoriji Turske! Svaki politički lider Turske mora to da uzme u obzir.

Nije moguće staviti lisice svim Asadovim protivnicima i naterati ih da sednu za pregovarački sto zajedno s Asadom. Niko neće hteti da kupi verziju sveta u istoriji koju Putin želi da proda. Jer možete koliko god želite da govorite “mi ne pravimo razliku između sunita i šiita”, ali zato oni međusobno, na bojnom polju, prave razliku! S njima može da se bori, ali 16 procenata koji su za Asada ne mogu da unište sve ostale. Stoga se na ovako komplikovan teren mora ulaziti s drugačijim kulturnim kapitalom. Ruska televizija redovno ruskog gledaoca podučava da je svet ovakav: “Ko časti devojtu, taj igra s njom“. Etо, mi dajemo naftu i na benzinskim pumpama će nas služiti Berluskoni, Šreder i drugi. Ali to nije uspelo. Pogledajte, pretrpela je neuspeh i poslednja ideja – da gasovod “Južni tok” bude zamenjen ugovorom s Turskom . Isto to desilo se s drugim krakom u Severnom moru. Zašto? Zato što su zapadnoevropske zemlje, nakon što je Putin svojom politikom razmaknutih laktova celom svetu pokazao kako se on odnosi prema Ukrajini, postepeno smislile strategiju u kojoj slični slučajevi ne smeju da se dese. To vam je svojevrsna negativna pedagogija.

Gde beže izbeglice s Bliksog istoka? U Nemačku i u Švedsku. Takva treba da bude država – ne zato što je hrišćanska ili što u njoj vladaju jake ličnosti, već zato što u njoj postoji elementarno poštenje! Takva država, takve institucije treba da se grade. To je dugoročan program. Ljudi sami treba nekako postepeno do toga da dođu. Dakle, zapadnim zemljama ostaje jedno: ne treba da dozvolite da pobedi onaj kome je pobeda potrebna. Tačnije, treba da pobede sami ljudi, ali treba im i pomoći koliko god je to moguće. Recimo, u Siriji postoji mnogo različitih organizacija, ali ne možete sve da ih osudite i da im nametnete svoju volju, pa da oni poveruju da je Asad onaj pravi lider, i da svi treba da mu se potčine i da se organizuju izbori na kojima će Asad odrediti ko je pobedio. To nije nimalo realno. To jest, onaj beznačajni kulturni kapital ruši realnost koja zahteva određene ideale. Naravno, teško je to objasniti ljudima čiji vrhunac obrazovanja predstavlja ruska televizija.

RSE: Sada postoji nova realnost koju Putin očigledno pokušava da iskoristi – to je teroristička pretnja od strane ISIS-a. Desili su se teroristički napadi u Parizu nakon kojih je Rusija priznala da rušenje aviona iznad Sinaja takođe predstavlja teroristički napad. Predsednik Francuske Oland bio je u Moskvi da razgovara na tu temu. Zar ne mislite da Putin može da uzme u obzir sve lekcije i nekako da preokrene situaciju?

Garin: Oland je otišao u Moskvu radi formiranja koalicije protiv “Islamske države”, jasno je koji su njegovi razlozi. Oland pokazuje da on kao predsednik zemlje ulaže sve napore. Ali kamen spoticanja je to kako Putin i zapadne države vide Siriju – to su za njih dva potpuno različita sveta. Putin smatra da svi treba na neki volšeban način da se slože s tim da su svi protivnici Asada teroristi. Ali to toliko protivreči stvarnosti, mnogo puta i Oland i svi ostali rekli su da nije moguće polaziti od te pretpostavke. Ako Putin može da nanosi udare po ISIS-u, nek izvoli, neka nanosi, ali ne treba da udara po Asadovoj opoziciji.

Putinovi avioni ne lete u pravom smeru

Garin: Ali u svetu se dešavaju revolucije, između ostalog i na Bliskom istoku. Zapad je već prošao fazu kada je govorio: “Nije važno, on je kučkin sin, ali to je naš kučkin sin”. Ljudi ponekad više ne mogu da žive sa svojim liderima, kao što se to desilo u Ukrajini. Ali obrazovanje KGB-a, i Putinovi prijatelji iz KGB-a upravo iz tog, ne tako visokog kruga, stručnjaci za teorije zavera, tvrde da se sve revolucije dešavaju uz podsticanje pokvarene Amerike, te da narod u stvari voli svoju vlast. Eto, sirijski narod je po mišljenju Putina ispravan narod, voli Asada. А na sve ostalo on zatvara oči. Ali na tome ne može da se zasniva nikakvo delovanje. Treba da se zaista ne razume ništa na Blistom istoku, ni šta se tamo dešava, treba da se ignoriše da je Iran islamska država, i da je Putin na Bliskom istoku sada praktično stao na stranu jedne partije – šiitske partije. Protiv nje su suniti – Saudijska Arabija, Katar i drugi, uključujući i Tursku, za koje je religijsko širenje šiita izazov, oni s tim ne mogu da se pomire, to je vekovno neprijateljstvo. Ispod svega toga su diktature, demokratije, nezadovoljstvo stanovništva...

Strategija je komplikovana stvar, ima mnogo sastavnih delova, svet je komplikovan, ali postoje neki dobri principi koje je Zapad stekao nakon Drugog svetskog rata. Putin ih je narušio, on smatra da ideali uopšte ne postoje. Kako je svojevremeno govorio Oskar Vajld, cinik je čovek kojem je vrednost svega poznata, a sam ne poseduje nikakve vrednosti. Ali Zapad nije takav. Prema tome, na tom nivou nije moguće graditi zajedničku strategiju. Za Putina postoji samo jedan put – da se odrekne svojih odioznih izjava. On vidi da priču koju može da proda na televiziji koju sam kontroliše ne može da proda i svetu, te da ne može da ubedi ostale da je Asad dobar državnik, a da su svi koji su protiv njega teroristi. To ne može da proda; dakle, od toga polako mora da odustane. Ali problem je u tome što Putinovi avioni ne lete u pravom smeru, i ne bacaju bombe na pravo mesto. On se umešao u složen konflikt između šiita i sunita s jedne strane, i dobio je po glavi. Strašno je kada se čovek s takvim kulturnim kapitalom upušta u politiku. Rezultat je katastrofalan! Gruzija koja je imala sjajne odnose s Rusijom postala je njen neprijatelj. Takođe i sve baltičke države. Belorusija drži distancu, Kazahstan takođe. Što se tiče Ukrajine – ne moram ništa da objašnjavam...

RSE: Postoji li neka istorijska paralela s liderom koji vodi tako oštru, tako grubu politiku, koja sve vreme dovodi do tako nepoželjnih posledica?

Garin: Mi sada u jednom prostoru imamo posla s različitim kulturnim vremenima. Šta je s te tačke gledišta Putin? On predstavlja neočekivan povratak na nivo 19. veka. “Pravoslavlje, samodržavlje, narodnost”, fraza Aleksandra III koju Nikita Mihalkov često ponavlja – da su armija i flota jedini prijatelji Rusije. Sve to je poniranje u stara vremena. Pred nama su Zapad nakon Drugog svetskog rata i Putinova Rusija koja se vraća unazad, u vreme Kiplinga. Rusija ponavlja greške evolucije 19. veka, delimično i greške fašističkih režima, delimično i greške “realne politike” 19. veka. To svakako podseća na populistički fašizam u Nemačkoj, u Italiji, kada je bila ekonomska kriza, država je bila u zastoju, 30-e godine i vreme Velike depresije, kada je masu privlačio primitivizam. Život joj je nabacio izvesnog lidera, harizmatičnog, koji je obećao da će sve brzo srediti razmaknutih laktova... I eto, to je Putin. A Evropa ne upada u taj populizam, jer ga je ona već prošla. Stoga sve ovo izaziva takvu zapanjenost: kako je moguće da se vodi takva politika koja sa strateškog aspekta predstavlja izgubljenu kartu?

I kako je moguće da se smatra da je jak onaj vladar koji strategiju menja za aktivizam? Udarati raketama s Kaspijskog mora – to je aktivizam, оn ostavlja utisak na neiskusnog čoveka, ali s aspekta strategije to je izgubljena karta. Današnji svetski problemi ne mogu da se reše takvim postupcima. Putin je iz boca ispustio toliko mnogo duhova, svaki odgovoran lider bi se uplašio da ih ispusti toliko. Recimo, u Ukrajini je on faktički doveo na vlast bezakonje. U Ukrajinu je poslao najprimitivnije ljude s nadom da će pomoću zavere moći da ih drži pod kontrolom, a sada šalje specijalne grupe da likvidiraju odiozne bandite na teritoriji Donbasa. Isto to je i s “Našima”. Kako je moguće da se u mnogoetničkoj zemlji formira pokret pod nazivom “Naši”? Puštaš duha iz boce, to je zabranjeno! Mada je to veoma popularno među ljudima koji piju ispred pivnice.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG