Dostupni linkovi

logo-print

Iran i Koreja: Da li je primenjiv postsovjetski model razoružanja


Napušteni poligon za testiranje nuklearnog naoružanja SSSr u Kazahstanu

Napušteni poligon za testiranje nuklearnog naoružanja SSSr u Kazahstanu

Piše: Robert Coalson (Priredio: Dragan Štavljanin)

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Belorusija, Kazahstan i Ukrajina su se odrekli nuklearnog oružja. Međutim, šta su zauzvrat dobili i kako sada gledaju na tu odluku? Da li to iskustvo može da posluži kao model za Iran, Severnu Koreju ili druge zemlje koje imaju nuklearno oružje ili nameravaju da dođu u njegov posed?

Tokom dvodnevnog samita u Seulu o nuklearnoj bezbednosti, dosta pažnje je bilo posvećeno zemljama, čiji predstavnici nisu bili prisutni – Severnoj Koreji, Pakistanu, Indiji i Iranu. Prve tri poseduju atomsko oružje, dok nuklearni program Irana izaziva zabrinutost međunarodne zajednice koja smatra da je njegov cilj da takođe dođe u posed ovog oružja.

Čini se da niko još nije uspeo da predloži delotvoran plan kojim bi se ove zemlje ubedile da odustanu od svojih nuklearnih arsenala ili ambicija.

Ipak, američki predsednik Barak (Barack) Obama, koji ističe poboljšanje nuklearne bezbednosti kao jedan od spoljnopolitičkih prioriteta svoje zemlje, sreo se u Seulu sa predsednikom Kazahstana Nursultanom Nazarbajevom i pohvalio je ovu centralnoazijsku zemlju kao mogući primer za ugledanje.

“Pre dvadeset godina, Kazahstan je doneo odluku da se odrekne nuklearnog oružja. To ne samo da je omogućilo razvoj i prosperitet ove zemlje, već je služilo i kao primer napora širom sveta da se eliminiše nuklearni materijal koji bi mogao da dođe u pogrešne ruke”, rekao je Obama.

Samit o nuklearnom naoružanju u Seulu

Samit o nuklearnom naoružanju u Seulu

U tekstu u “Njujork tajmsu” (The New York Times) sa provokativnim naslovom “Šta Iran može da nauči od Kazahstana”, Nazarbajev je pozvao vlasti u Teheranu da slede primer njegove zemlje.

"Nemam nikakvu sumnju da smo prosperitetnija i stabilnija zemlja sa većim uticajem i vše prijatelja u svetu zbog ovakve odluke”.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, na teritoriji novostvorenih država Belorusije, Ukrajine i Kazahstana, zatekle su se ogromne količine taktičkog i strateškog nuklearnog oružja.

Tako je Kazahstan u to vreme imao četvrti najveći nuklearni arsenal na svetu.

Međutim, sve tri zemlje su odlučile da se odreknu ovog oružja. One su dobile, ne samo pomoć za osiguranje nuklearnog naoružanja na njihovim teritorijama, već i nuklearnog materijala kao i uklanjanje ostataka nasleđa nuklearnog programa iz sovjetskog vremena.

Dakle, ko je šta time dobio i šta misli dve decenije nakon te odluke?

Od ove tri zemlje, Kazahstan je verovatno imao najviše koristi. Mnogo je učinio na oslobađanju od teškog nasleđa kao poligona za nuklearne testove iz sovjetskog vremena (poligon Semipalatinsk). Ova zemlja je na putu da sada postane domaćin međunarodnog skladišta za nuklearno gorivo za civilne potrebe, odnosno za gradnju nuklearnih elektrana u zemljama koje poštuju pravila Međunarodne agencije za atomosku energiju.

Ključni motiv međunarodna pomoć

Tulegen Zukejev, bivši zamenik predsedavajućeg Nacionalnog saveta za bezbednost Kazahstana, kaže da je odluka o odricanju od nuklearnog oružja mnogo pomogla njegovoj zemlji da se uključi u glavne međunarodne tokove.

“Mislim da smo u velikoj meri uspeli da prikažemo Kazahstan u najboljem svetlu, stvorimo uslove za investiranje privlačenjem ogromne količine stranog kapitala – pre svega u naftni i gasni sektor. Stvorili smo atmosferu za priznanje Kazahstana kao uspešne i odgovorne države, u kojoj je vlast promenljiva, sa kojom se može ozbiljno pregovarati”.

Aleksej Arbatov, direktor međunarodnog Centra za bezbednost sa sedištem u Moskvi, slaže se sa takvom ocenom.

“Ništa od ovog ne bi bilo moguće da je Kazahstan tvrdoglavo insistirao da zadrži nuklearno oružje koje, i onako ne bi mogao da upotrebi. Međutim, razumnim potezom da dozvoli uklanjanje nuklearnog arsenala i potpisivanjem sporazuma o zabrani nuklearne proliferacije, Kazahstan je postao jedan od najrespektabilnijih članova međunarodne zajednice”.

Ilustracija

Ilustracija

Možda je najozbiljnija potvrda ovog posebnog statusa Kazahstana došla 2010. godine, kada je postao prva bivša sovjetska država koja je preuzela rotirajuće predsedavanje Organizacijom za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Ukrajina očekuje da bude predsedavajuća ovom organizacijom 2013.

Ukrajina je takođe stekla značajne koristi. Analitičar za bezbednost iz Kijeva Mikhajlo Samus kaže da je međunarodna pomoć koju je ova zemlja dobila, bila ključni faktor u njenoj odluci da se odrekne nuklearnog oružja.

“Mislim da je najveći plus pomoć da se reši problem Černobila, kada su SAD i druge članice nuklearnog kluba pomogli Ukrajini da prikupi neophodna sredstva za gradnju infrastrukture za obezbeđivanje nuklearne elektrane u Černobilu”, smatra ovaj analitičar.

Samus ističe da je manja dobit na političkom i ekonomskom planu. Čak je i Memorandum iz Budimpešte 1994. godine – kojim SAD, Rusija i Velika Britanija garantuju nezavisnost, suverenitet i postojeće granice Ukrajine – postao uglavnom “konsultativni dokument”, a ne čvrsta i vidljiva garancija koju bi obični Ukrajinci mogli da shvate, smatra Samus.
SAD i druge zemlje su, takođe, pomogle Ukrajini da u Harkovu izgradi najmodernije postrojenje koje joj omogućava proizvodnju više od 50 industrijskih i medicinskih izotopa.

Pod vođstvom izrazito antizapadnog predsednika Aleksandra Lukašenka, Belorusija je imala najmanje koristi od odluke da se odrekne nuklearnog oružja, smatra bivši poslanik u parlamentu ove zemlje Mečjaslau Hrib.

“Nismo tražili niti smo dobili bilo kakvu direktnu kompenzaciju zbog odbacivanja nuklearnog arsenala – a ne dobijamo ih ni sada. Ne poričem da Rusija stalno pomaže Belorusiju, kao i da SAD šalju određena sredstva, ali to se uglavnom odnosi na pomoć Belorusiji da ispuni svoje obaveze u uništavanju konvencionalnog naoružanja”.

Na kraju, postoji ključna razlika između stanja u postsovjetskim državama i zemljama kao što su Severna Koreja ili Pakistan.

Sa teškim teretom učestalih kancera i zagađenja sa poligona za testiranje u
Semipalatinsku, na Kazahstan se može gledati i kao na žrtvu nuklearnog doba, koja se može porediti sa Japanom. Slično se može reći i za Belorusiju i Ukrajinu zbog zajedničke noćne more koju je izazvao Černobil.

S druge strane, zemlje poput Severne Koreje, Pakistana i, potencijalno, Irana doživljavaju sebe kao žrtve istorijskog međunarodnog poretka i, stoga, gledaju na svoje nuklearne programe kao garante bezbednosti i prestiža.

Što je možda još važnije, postsovjetski trio je nasledio nuklearni arsenal bez sredstava i mehanizama za njegovo održavanje. Zemlje, kao što su Severna Koreja i Pakistan, razvijale su ovo oružje kroz skupe i višegodišnje posvećene napore.

Još nije stvoren delotvoran model kojim će se zemlje koje su već prešle prag i razvile nuklearno oružje, na kraju ga se odreći.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG