Dostupni linkovi

logo-print

Solidarnost sa izbeglicama: Priče s deponije


Izbeglice u Subotici prošle zime

Izbeglice u Subotici prošle zime

Dok se Beograđani tek sada upoznaju sa ljudima koji, bežeći od rata, borave u njihovom gradu, izbeglice, tada viđene kao ilegalni migranti, u Suboticu dolaze već nekoliko godina. Te 2012, država ih je prećutno tolerisala, dok je humanitarna pomoć bila potpuno isključena. Oni koji su se na subotičkoj deponiji zadesili tokom hladne zime bili su prepušteni sami sebi i - građanima Subotice. Pomoć koju su im tada pružili pojedinci izgradila je veze koje traju i danas. A ti isti ljudi, uglavnom daleko od očiju javnosti, pomažu i novim putnicima.

Najveći broj tadašnjih izbeglica, sklonište je potražilo u srcu gradske deponije. Spavali su u minijaturnim šatorima poput igloa, načinjenim od otpada sa deponije. U nuždi, hranili su se kukuruzom sa obližnjih njiva. Grupa Subotičina je ipak uspela da organizuje jedan siguran sistem dostave hrane, koji je funkcionisao sve dok proleće nije učinilo prohodnim puteve kojima su ovi ljudi bez ičega otišli za svojom sudbinom.

Među veteranima i najupornijima na tom građanskom humanitarnom poslu je Tibor Varga, iz Istočnoevropske misije. On već četiri godine gotovo svakodnevnog obilazi migrante, i često je i jedina pomoć ovim gladnim i žednim putnicima iz daleka.

Abdula

Abdula

Skromni čovek Abdula

Abdula, skromni i tihi Pakistanac tridesetih godina, privukao je pažnju svih koji su učestvovali u ovoj humanitarnoj zimskoj akciji. Po svom odmerenom ponašanju i finim manirima stekao se utisak da je on nekakav neformalni lider pakistanske grupe. Bio je krojač po zanimanju, i često se raspitivao za mogućnost da nađe posao u Srbiji. Kod kuće u Pakistanu imao je nezbrinutu porodicu – kuća mu je bila razorena u nekakvoj nepogodi – i bilo mu je izuzetno važno da radi. Bio je jedan od retkih koji je želeo da ostane u Srbiji. Nakon policijske intervencije u motelu na Paliću, gde su izbeglice sa deponije bile smeštene tokom zime, odveden je i više ga niko nije video.

Abdula je među prvima dao izjavu našoj redakciji, a njegov lik je poznat i sa fotografije ispred „kolibe“ na deponiji. Subotičani koji su ga upoznali, voleli bi da saznaju kakva je konačno bila njegova sudbina.

“Tih je godina bilo svakakvih peripetija, i što se policije tiče, da li migranti smeju ovde biti ili ne biti; često su im bila popaljena njihova skloništa, oni su odvođeni odatle, ponekad su ih i pljačkali, te su ostahali i bez onog malog što su imali. Te zime je zaista bilo puno ljudi, mislim negde oko tri stotine”, priča Varga.

Izbeglice su se sklanjale daleko od gradskih ulica, najčešće u šikarama oko deponije, prozvavši ih džunglom, a to je ime koje se nekim čudom prenosi i na nove “generacije izbeglica”. U džungli su sklonište pronašli uglavnom oni koji nisu ništa imali – deo boljestojećih je ipak uspevao da nađe smešaj u gradu, imao je novca za hranu, tako da nisu svi bili u tom tragičnom položaju.

“Dešavalo se da oni sa deponije nemaju zaista ni za hleb, a viđao sam one koji su tek pristigli skroz iscrpljene od gladi. Video sam lično ljude koji su padali od iscrpljenosti. Jednom sam naišao na celu grupu ljudi koji spavaju. Pitam jednog budnog: 'Šta se događa, jesu li ovi ljudi umorni?' Ne, nije to, kaže, oni spavaju. 'Pa što sad spavaju?' 'Gladni su, pa im je bolje da spavaju nego da gladuju'… Ja ne želim sada da govorim kako je to opšta tragedija, jer ima i onih kojima nije tako teško, ali oni sa deponije, i sada sa ciglane, su svakako u teškom položaju”, kaže Varga.

On im i danas odnosi hranu, odeću, obuću, a tako je dugo sa njima, da je ušao u psihologiju te nama uglavnom nepoznate kulture. Ponekad se do njih teško dolazi, čak i kad im donosite pomoć, kaže Tibor Varga.

“Bilo je slučajeva kada nisu želeli uopšte da komuniciraju sa mnom. Pitam jednog da li znaš engleski, on kaže ne. Odakle si - neće da kaže. Često se to događalo, jer su pojedini nepoverljivi. Nakon svega, naravno, nije ni čudo. I onda sam se setio šta da radim – progovorio sam na njihovom jeziku. Kada sam rekao samo reč-dve, odmah se sve promenilo. Dečko me pita otkud znam njihov jezik. Kažem, pa ne znam puno, znam par reči. Nakon toga momentalno se situacija poptuno promenila, odledila“.

Mnogi tih ljudi stigli su do svog cilja, i još uvek su u vezi sa ovim zaiste nesebičnim čovekom.

“Sa nekima smo se sprijateljili, više od tri godine održavamo redovne kontake. Oni su se dosta dobro uklopili, imaju svoj posao. Neki su čak nudili da nam pošalju novac, kako bismo pomogli onima koji su sada u njihovoj situaciji.”

Branka Vujičin je takođe mesecima pomagala grupi Pakistanaca, Avganistanaca i Bangladešana za vreme “sibirske zime”, zajedno sa svojim sinom i grupom prijateljica.

Kamran, Abdulah i Ali sa mama Brankom

Kamran, Abdulah i Ali sa mama Brankom

Kad smo prvi put otišli, odneli smo im ćebad, jakne, šalove, sve što smo mislili da im je potrebno na toj hladnoći. Sećam se, oni su bili u nekom malom prostoru, a na sredini je bila zapaljena vatra oko koje su se grejali. Bio je već mrak, i jedva smo uspeli da im vidimo lica. .. Nastavili smo da im svakodnevno odnosimo hranu, a tokom dana smo ih često prevozili do svoje kuće, gde su se oni mogli okupati i javiti se svojima“, seća se Branka Vujičin.

Jedan mladi Pakistanac, informatičar po struci, bio je gotovo ganut kada je ponovo seo za kompjuter. Kaže, mesecima ga nije video.

Mama Brinka, kako su je zvali njeni štićenici sa deponije, neretko je odnosila i kuvane obroke u izbegličko sklonište.

Pokušavala sam da na internetu pronađem recept kako se prave njihovi lokalni specijaliteti i jednom sam im napravila i indijski hleb čapati. Nije ispao nešto, bio je jako tvrd, ali su svi oni vrlo ljubazno odgovorila da je odličan! Kuvala sam im često i indijski krompir i pirinač“.

Priča o ovom poznanstvu i danas traje.

“Neki od naše grupice su na žalost deportovani, nakon što ih je grad sklonio sa deponije tokom onih žestokih mrazeva. Kada je otoplilo, policija je veliki broj privela, i deportovala, mislim nazad u Grčku. Ja se i dan-danas osvrćem u nadi da ću videti Nasera ili Abdulu, da su uspeli da se vrate. Mi smo, međutim, nastavili da im odnosimo hranu i drugu pomoć sve dok nije uveliko otoplilo. Sećam se da je jednog dana tokom proleća organizovan i turnir u fudbalu Pakistan: Srbija, na ledini u blizini njihovog skloništa. Moj sin je među tim mladim ljudima našao stvarno dobre drugove, sa kojima i dan-danas održava kontakt… Kamran je otišao u Nemačku, jedan dečko iz te grupe otišao je takođe u Nemačku kod dede, i tamo čak nastavio školovanje; Sohail je u Italiji, na Siciliji. Svi oni već imaju neka dokumenta i uspeli su već da odu do Pakistana i posete svoje porodice”, seća se te hladne zime 2012. godine Branka Vujičin.

U grupi koja je hranila i oblačila izbegle i gotovo promrzle migrante sa deponije bili su i Zora, Nino, Agika, Ljubo, Deže, Danica...i još dosta neznanih čija imena ne znamo. I danas mnogi od njih s vremena na vreme odu do stare ciglane sa paketima hrane, vode, lekova ili pak pelena za bebe.

XS
SM
MD
LG