Dostupni linkovi

logo-print

Piše Viktor Rezunkov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Specijalna emisija Radio Svoboda “Predsednik i njegovi prijatelji” snimljena je 2004., odmah nakon predsedničkih izbora. Bez obzira što je Vladimir Putin u to vreme bio na vlasti više od četiri godine, ruski i inostrani novinari su tada neumorno tražili odgovor na pitanje “Who is mister Putin?” (“Ko je gospodin Putin?”).

Ovaj put Radio Svoboda pokušaće da da odgovor na ovo pitanje koristeći dokumente iz krivičnog postupka (broj 144128) koji je u Rusiji svima dobro poznat, istraživanja bivše poslanice gradskog parlamenta Sankt Peterburga Marine Salije, kao i sećanja svedoka tih događaja.

Hteli smo da na činjeničnom materijalu pokažemo kako je počelo moralno posrnuće grupe ljudi koja je danas u Rusiji na vlasti, kako je postepeno, počinjući od malog – od stanova i putovanja u inostranstvo na tuđ račun – nastao ovaj korupcioni sistem unutar vlasti koji danas obične stanovnike zaprepašćuje veličinom svojih razmera.

U poslednjih 11 godina mnogi junaci koji se pominju u ovim redovima, prijatelji Putina, zauzeli su rukovodeće položaje. Na primer, Valerij Golubjev postao je zamenik predsednika uprave “Gazproma”. Drugi, iako su postali veoma bogati, ostali su u senci.

Stalno postavljamo isto pitanje: “Kako je moguće da je vlast u državi zauzela grupa ljudi od kojih su većina bili saradnici KGB-a?” Na ovo pitanje iscrpno je odgovorio poslanik gradske skupštine Peterburga, pravobranilac i svedok dešavanja tih godina Jurij Vdovin:

"Postoji verzija da je od samog početka KGB bio najinformisaniji organ vlasti u državi. Još u osvit Gorbačovljeve perestrojke oni su odlučili da privatizuju državu. Mislim da je ova teorija zavere sasvim moguća. Ne znamo da li je sam gradonačelnik Sankt Peterburga Sobčak Putina imenovao za svog zamenika, ili ga je poslao KGB. Ali jednom ćemo saznati, pojaviće se dokumenti. Ja se nisam bavio istraživanjem onoga za šta ga optužuju, svim tim malverzacijama. Time su se bavili drugi ljudi i nedavno je objavljeno mnogo materijala. Ove materijale uglavnom niko ne negira. Putin je povukao za sobom ostale, a oni – svoje. Dovoljno je da se kaže da kada je on postao predsednik, pozvao je za savetnika direktora KGB-a Vladimira Krjučkova, vođu Avgustovskog puča. Usaglašeno je ono što nije postignuto za vreme toga puča 1991. Sve to je organizovao Putinov sadašnji tim. Ako pogledamo ljude na današnjim rukovodećim položajima, osnovnu okosnicu predstavljaju saradnici službi bezbednosti, KGB-FSB, koji ne moraju ni o čemu da se dogovaraju, oni u svemu imaju zajednički jezik.

Još jedna loša stvar: kada se raspao SSSR, agenti službi bezbednosti koji su bili u različitim državama nisu prekinuli međusobne veze. Oni i dan danas odlično sarađuju. Davno su naučili kako da sprovode operacije i danas im nisu potrebni nikakvi dogovori o tome šta i kako raditi. Raznorazne demokratske procedure priznate svugde u svetu oni koriste u Ukrajini, u Moldaviji, u drugim evropskim zemljama, organizuju proruske, proputinovske akcije itd. Sve to rade ljudi koji su to naučili još u Sovjetskom Savezu.

Naravno, SSSR ne mogu da reanimiraju, ali oni sebi ni ne postavljaju taj zadatak. Najvažnije im je da imaju pristup svim resursima kako bi mogli da ih koriste za svoja zadovoljstva. Pod njihovom kontrolom su gas, nafta, šume, finansijski tokovi. A država umire. Da bi se u državi desile neke promene potrebna je kreativna manjina koja ne sme da bude manja od 5%, 10%... Ali u Rusiji su ogromne represije, ratovi, nekoliko talasa emigracije, smanjenje prirodnog priraštaja doveli do toga da se sloj građanstva koji je mogao nešto da promeni toliko stanjio, da više, na žalost, ne može da utiče na situaciju.

Tragedija je i to što je Putin, kada je iz Peterburga prešao u Moskvu i počeo da se uzdiže ka vrhu vlasti, povukao za sobom sve te nitkove, svu tu bagru iz KGB-a koji je uvek bio kriminalna organizacija. I ova bagra je sada taj kriminalitet uvela u vlast. Tako je vlast postala organizovana prestupnička banda koja živi i radi prema tim zločinačkim principima, čak i državu primorava da živi i radi u skladu s njima."

***

Pokušaji da se otkriju osobine Vladimira Putina kao čoveka, kao činovnika, kao političara za 4 godine njegove vladavine, na žalost, nisu uspeli. Jedni svedoci ili saučesnici nikada neće ispričati ono što znaju. Ostali se boje. A oni koji se nisu uplašili i koji su progovorili na početku njegovog predsedničkog mandata, brzo su upozoreni i morali su da ućute.

Karakterističan detalj: odmah nakon odlaska Vladimira Putina u Moskvu 1996, u Kabinetu predsednika RF iz arhiva su uklonjeni svi dokumenti s njegovim potpisom i pomenom njegovog imena. Postavlja se pitanje šta i od koga Putin krije? Zar je Putin, dok je bio zamenik gradonačelnika Anatolija Sobčaka, ili predsednik Komiteta za spoljne veze grada Sankt Peterburga, uradio nešto što bi u budućnosti moglo da našteti njegovoj reputaciji? Izgleda da jeste. Ali on nije jedini. Većina članova tima Sobčaka, kao i on sam, bili su akteri brojnih mutnih poslova (ovo potvrđuju dokumenti, nađeni su i svedoci), za neke od njih pokretani su krivični postupci koji su se kasnije “uspešno” obustavljali. U ove skandale bile su umešane veoma uticajne osobe.

Počnimo priču od malog – od stambenih malverzacija. Početkom 1993. Putin je sa svojom porodicom živeo na jednoj adresi u Sankt Peterburgu, međutim, krajem te godine aktualizovalo se pitanje o poboljšanju stambenih uslova jer je Putin tada postao predsednik Komiteta za spoljne veze Sankt Peterburga. U tome mu je pomogao prijatelj, takođe potpukovnik KGB-a u rezervi Valerij Golubjеv.

Ovakav način obezbeđivanja stanova za činovnike administracije Sobčaka kasnije je postao masovna pojava. Poslanik Državne dume Aleksandar Šišlov je krajem 90-ih izvršio svoju istragu i otkrio da je za samo godinu i po dana, od 1995. do 1996. bivša administracija Sankt Peterburga na čelu s gradonačelnikom Sobčakom po smešnim cenama prodala preko 130 stanova. Sobčak je 3. februara 1995. potpisao odluku o izvršenju kupoprodaje stanova i izolovanih stambenih prostorija državnog stambenog fonda Sankt Peterburga u skladu s kojom istaknuti delatnici nauke i kulture, građani koji imaju visoka postignuća u sportu, kao i građani s nekim drugim zaslugama za društvo i državu mogu prema ličnoj odluci gradonačelnika da dobiju stanove po takozvanoj “državnoj ceni”, koja je tada, kada bi se sve preračunalo, iznosila 100 dolara za kvadratni metar. Tržišna cena kvadratnog metra u centru grada tada je iznosila 500 dolara.

U spiskovima građana koji su dobili stanove po tako niskoj ceni, pored nekoliko poznatih sportista, kompozitora i pevača, dospeli su uglavnom građani čije zasluge pred Peterburgom i Rusijom nisu naročito bile poznate. Takvi čine većinu. To su razni načelnici, inspektori, obaveštajci. Vlasnici skupih stanova postali su i glavne urednice dva peterburška lista. Jedna od njih, Natalija Čaplina, dobila je sedmosobni stan od 250 m2 za 97 miliona rubalja. Samo usled ove nagodbe, prema podacima poslanika Aleksandra Šišlova, budžet grada izgubio je 500 miliona rubalja. Uzgred, zajedno sa svojom suprugom Čaplinom, u novi stan uselio se i načelnik Uprave Federalne službe bezbednostu za Sankt Peterburg.

Prvi skandal u kojem je glavni lik bio Putin desio se u januaru 1992. Grupa poslanika gradskog parlamenta istraživala je rad Komiteta za spoljne veze grada Sankt Peterburga. Ujesen 1991. u Peterburgu je nastala kriza s namirnicama. Peterburžani se sećaju: te godine prodavnice bile su puste а namirnice su se izdavale za bonove. Po molbi Vladimira Putina tadašnji predsednik Komiteta za spoljnoekonomske veze Ruske Federacije Petar Aven dodelio je Komitetu za spoljne veze grada Sankt Peterburga kvote za eksport materijalnih resursa iz Rusije u države-eksportere. Komitetu je dao i pravo izdavanja licenci kompanijama koje obavljaju izvoz.

Koji materijalni resursi su se izvozili u razne države radi nabavke namirnica za Peterburg? To su pre svega naftni proizvodi, pamuk, cement, drvna građa i obojeni metali. U principu, tada je grad opstajao isključivo zahvaljujući humanitarnoj pomoći, uglavnom iz Nemačke i SAD. Gradonačelnik Sobčak je nešto pre svoje smrti, prisećajući se tih godina, istakao posebnu ulogu Putina u dopremanju humanitarne pomoći u Peterburg:

Anatojil Sobčak

Anatojil Sobčak

“Upravo tada je sve počinjalo. To je bila zima 1991-1992 godine, i masa humanitarnih kamiona stizala je iz Nemačke. Veoma mi je pomoglo njegovo poznavanje jezika i Nemačke. On je često tamo odlazio radi vođenja pregovora. Ja sam se dogovarao direktno s Kolom, s Bušom о dostavi namirnica iz američkih vojnih baza u Nemačkoj. A Vladimir Vladimirovič je sve to neposredno organizovao. Naime, u decembru 1991. grad je ostao u potpunosti bez životnih namirnica, а mi smo već krajem decembra počeli da dobijamo prve desetine hiljada tona namirnica iz Nemačke. To nam je bila velika pomoć koja je omogućila da se reše mnogi problemi”.

Međutim, postoji i drugačije mišljenje. Poslanik peterburškog parlamenta Sergej Jegorov se priseća:

“Nastala je čitava epopeja oko humanitarne pomoći. Poklanjali su nam sve i svašta, i ja se sećam koliko skandala je nastalo u vezi s tom pomoći. Ako je neki paket s humanitarnom pomoći stigao u naš grad bez skandala, onda je to bio redak slučaj, prijatno iznenađenje”.

Kako je zaključila parlamentarna istraga koju su 1992. sprovodili poslanici Marina Salije i Jurij Gladkov, Komitet za spoljne veze grada Sankt Peterburga sklopio je ugovore sa firmama-posrednicima za izvoz resursa u iznosu preko 92 miliona dolara. Pri tome, kako je istakla Salije, Putin nije usaglasio kvote koje je izdvojila Vlada RF za navedene resurse i nije objavio tender. Firme-eksportere odabrao je prema vlastitom nahođenju, u kuloarima. U svome članku koji je objavio Fond “Glasnost”, Salije tvrdi:

Marina Salije

Marina Salije

“Svi ugovori koji su bili sklopljeni od strane Komiteta za spoljne veze s pravnog aspekta bili sunevažeći. Nedostajali su potpisi i pečati ugovornih strana, kako na samim ugovorima, tako i na priloženim uz njih dokumentima. Na nekolicini su nedostajali datumi sklapanja. Na dva ugovora nedostajali su prilozi koji se spominju u tekstu. U četiri ugovora koji je sklopio Komitet za spoljne veze, pored prezimena, imena i patronima Putina V. V, koji su bili odštampani crno na belo, stajao je potpis njegovog zastupnika Anikina А. G. Ukupna suma na koju su bili sklopljeni ovi ugovori iznosila je preko 11,5 miliona dolara. Zaključak: grad nije dobio namirnice i izgubio je oko 92 miliona dolara”.

Same licence su takođe bile nevažeće s pravnog aspekta. Mnoge nisu imale pečate, brojeve, naziv države-primaoca kao ni vrednost izvoznih resursa. Na primer, u ugovoru Komiteta za spoljne veze i preduzeća “Džikop” kojem je isti taj Komitet izdao licencu za izvoz u inostranstvo gotovo 14 tona retkih metala, za većinu njih cene su bile sedam, deset, dvadeset a u nekim slučajevima i dve hiljade puta manje. Tako je za jedan kilogram skandijuma ugovor određivao cenu od 72 nemačke marke, dok je na svetskom tržištu njegova cena prevazilazila 150 hiljada nemačkih maraka.

Po damping cenama samo u jednom ugovoru i samo s jednom firmom grad je izgubio a neko je napunio džep sa preko 14 miliona nemačkih maraka. Nepoznato je gde je isparilo preko 1.000 tona aluminijuma visoke čistoće u vrednosti od preko 17 miliona dolara, niti 20 hiljada tona cementa. Komitetu za spoljne veze su u celini bile određene kvote za resurse ukupna vrednost kojih je iznosila preko milijardu dolara. Sam Putin se tim povodom u svojoj biografiji priseća:

“Neke kompanije nisu uvozile namirnice iz inostranstva, ili, u krajnjoj meri, nisu izvozile ugovorom predvođene količine životnih namirnica. Ali nikakve istrage u vezi s ovim činjenicama nisu se sprovodile. Zar je moglo biti drugačije? Pa nikakvi zločini se nisu desili”.

Nakon što je izvršena poslanička istraga, predsednik peterburškog parlamenta Aleksandar Beljajev predložio je gradonačelniku Sobčaku da ispita pitanje odgovornosti predsednika Komiteta za spoljne veze Putina. Razmere pronevere bile su toliko velike da Moskva nije mogla da gleda sa strane. Šef Kontrolne uprave Administracije predsednika RF Jurij Boldirjev 31. marta 1992. poslanicima peterburškog parlamenta saopštava sledeće:

​“U Upravu su stigli dokazi od poslanika gradskog parlamenta Sankt Peterburga koji svedoče o neophodnosti sklanjanja s dužnosti predsednika Komiteta za spoljne veze Vladimira Vladimiroviča Putina. Molim da se ne razmatra pitanje o njegovom imenovanju na bilo koju drugu funkciju dok Uprava ne donese odluku u vezi s ovim predmetom”.

Jurij Boldirjev se sada ne seća ovog pisma, ali se seća jednog drugog:

Jurij Boldirjev

Jurij Boldirjev

“Zaista, postojalo je pismo s mojim potpisom upućeno, ako se ne varam, ministru spoljnoekeomskih veza Petru Avenu. U njemu nije bila reč o tome da se Vladimir Putin ne imenuje na neku funkciju, već o tome da ne dobija dodatna ovlašćenja dok se ne završi provera koju je Kontrolna uprava predsednika RF započela, ako se ne varam, u maju 1992. Sećam se da su prema rezultatima provere u Peterburgu otkrivene ozbiljhne stvari.

Između ostalog, radilo se o proneveri ili uništavanju nekih dokumenata koji su otkrivali kako Komitet za državnu imovinu upravlja gradskom svojinom. I ceo niz ostalih ozbiljnih stvari. Sećam se da su tadašnji gradonačelnik Sobčak i ceo njegov tim zamenika, uključujući i Putina, pozivani u Kontrolnu upravu gde su davali iscrpna objašnjenja povodom svake nejasnoće. Sećam se i sledećeg: bez obzira što je predmet imao regionalni karakter, radilo se o uklanjanju s dužnosti vođe regiona Sobčaka, a on je bio jedini ko ni na koji način nije mogao da bude uklonjen sa svoje dužnosti jer je tada izabran, o tome se uopšte nije raspravljalo.

Odluka je napokon doneta: materijali treba da se predaju predstavniku predsednika za Sankt Peterburg (tada je to bio Sergej Cipljajev). Svi dokazi ove provere trebalo bi da se čuvaju u Kontrolnoj upravi predsednika RF, ali da li su oni tamo sada i da li mogu tamo da se dobiju, nije mi, na žalost, poznato”.

Predsednik Komiteta za spoljne veze grada Sankt Peterburga Putin je 20. oktobra 1992. registrovao i uneo u Državni registar Korporaciju “Dvadeseti trust” koja je nastala privatizacijom državnog građevinskog trusta.

U operativnom izveštaju Istražnog komiteta Generalnog tužilaštva RF u vezi s ovom korporacijom piše:

​“Pored deficita budžeta u 1993-1995, Komitet za ekonomiju i finansije grada Sankt Peterburga izdavao je zajmove i kredite kako državnim organizacijama i preduzećima, tako i komercijalnim strukturama uz niske kamate, ili čak i bez kamata. Kako se vidi iz izveštaja ovog Komiteta, iznos nevraćenih kredita i zajmova budžetu Sankt Peterburga 1. novembra 1995. iznosio je 64,5 milijardi rubalja. Među osnovnim dužnicima gradskog budžeta bila je Korporacija “Dvadeseti trust”, čiji dug je iznosio 11,3 milijardi rubalja, odnosno oko 18 popsto od ukupnog duga. Sredinom 1996. ovaj dug porastao je za dodatnih 9 milijardi rubalja. Komitet nije preduzeo nikakve mere povodom potraživanja novčanih sredstava od ove korporacije”.

Viši istražitelj za posebno važne slučajeve Andrej Zikov priseća se i drugih projekata u okviru kojih je Korporacija “Dvadeseti trust” dobijala novac iz budžeta Peterburga:

Andrej Zikov

Andrej Zikov

“Datum osnivanja ove kompanije ukazan je u dokumentima koje je potpisao Vladimir Putin lično. To su 1991-1992 godine. Upravo tada pojavilo se mnogo “krupnih planova”: plan izgradnje najveće zgrade u Sankt Peterburgu – zgrade Petra Velikog. O ovom projektu mnogo se govorilo. Šta je od njega ostalo? Ništa. Betonska ograda. Nije ostao čak ni temelj."

​Neboder koji je trebalo da izgradi Korporacija “Dvadeseti trust” jedna je od “izgradnji veka” u Sankt Peterburgu koja se nije realizovala, iako je ova korporacija za nju dobila ogromne kredite. Poslanik gradskog parlamenta Sergej Jegorov priseća se:

​“Korporacija “Dvadeseti trust” je kao jedna od privatnih preduzeća dobila zemljište za izgradnju poslovnog centra. Podsećam da je to, čini mi se, bio kraj 1992. U gradu je vladao strašan deficit poslovnih kancelarija. Čini mi se da se nama, poslanicima, obratila pomenuta korporacija, saopštavajući da je spremna da o svom troškuizgradi nekoliko desetina hiljada kvadratnih metara poslovnih jedinica na ledini Vasilijevskog ostrva u Peterburgu. “Mi smo izvršili geološko istraživanje, – rekli su nam oni, – na drugim mestima se tako visoka zgrada zbog močvarnog terena ne može izgraditi, a ovde se može”. Poslanici su pregledali njihov zahtev i dodelili su im posed od jednog hektara za milion dolara. Odgovorili smo im: “Odobravamo. Izgradnju možete da započnete odmah sutra. Ali do 31. decembra 1993, to jest kroz godinu i nešto dana, dužni ste da nam isplatite milion dolara za taj posed”. Danas niko toliko mnogo ne daje! Oni su se složili. Predstavili su nam svoj biznis-plan koji je imao ponude toliko pogodne za grad!

Nastupila je 1993. godina. Nešto su radili. Zatim je došao septembar. Od 20. septembra zbog poznatih događaja u Moskvi više nismo pratili šta rade. Zatim je naš gradski parlament raspušten. А zatim smo iz novina saznali da je Korporacija “Dvadeseti trust” po odluci Anatolija Sobčaka dobila kredit iz budžeta Sankt Peterburga, tim kreditom isplatila je gradu dug, tačnije uzela je novac iz jednog džepa i premestila ga u drugi. Ali oni ni dalje nisu počeli da grade”.

Da, kula “Petar Veliki” nije izgrađena, ali krediti za ovu izgradnju su dobijeni. Prema podacima u izveštaju Кomiteta za ekonomiju i finansije grada Sankt Peterburga, Kontrolno-revizorska uprava grada je došla do saznanja da je prvi kredit u iznosu od 400 hiljada rubalja Korporacija “Dvadeseti trust” dobila još u avgustu 1993.

Drugi kredit u iznosu od 2,5 miliona rubalja odlukom gradonačelnika Sobčaka odobren je u decembru 1993. Sve to za izgradnju kule “Petar Veliki”.

Kada se 4. februara 1999. za aktivnosti Sobčaka zainteresovalo tužilaštvo, protiv rukovodioca Korporacije “Dvadeseti trust” pokrenut je krivični postupak. Stručnjaci koji su proučili radove obavljene od strane firme “Vilson Mejson”, koja je bila izvršilac radova na projektovanju kule, saopštili su sledeće cifre:

​“Obim radova koje je izvršila firma “Vislon Mejson” po skici projekta zgrade poslovnog centrakule “Petar Veliki” iznosi 82 740 dolara SAD. Gubici Korporacije “Dvadeseti trust” zа 1993-1994. godinu faktički iznose 1 730 766 515 rubalja. Sredstva u iznosu od 1 286 312 515 rubalja za dati objekat potrošena su uz kršenje zakona i normativnih akata RF”.
I to je samo za jedan objekat. Količinu i iznos kredita koje je odobrio predsednik Komiteta za ekonomiju i finansije i predsednik Komiteta za spoljne veze grada Sankt Peterburga Vladimir Putin predsedniku Korporacije “Dvadeseti trust” utvrdio je glavni kontrolor-revizor za Sankt Peterburg Kontrolno-revizorske uprave Ministarstva finansija. U izveštaju od 24. jula 1997. kaže se: “Dug Korporacije “Dvadeseti trust” budžetu Sankt Peterburga na dan 1. januara 1997. godine iznosi 28 455 700 000 rubalja”.

Niko od pomenutih nije bio pozvan na krivičnu odgovornost: ni Putin, ni ostali njegovi prijatelji. Korporacija “Dvadeseti trust” je i pored odјеka u štampi objavila bankrot i njeni dugovi su otpisani. Kada je 2000. postalo očigledno da će Vladimir Putin postati predsednik Rusije, rasturena je i Istražna grupa Generalnog tužilaštva RF.

А novinarima ostaje samo da se prisećaju šta su 90-ih godina u Peterburgu radili predsednik i njegovi prijatelji.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG