Dostupni linkovi

logo-print

Povratak u doba špijunomanije


Oborena Staljinova bista u njegovom mauzoleju

Oborena Staljinova bista u njegovom mauzoleju

Piše: Natalja Golicina (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

U Velikoj Britaniji objavljena je knjiga profesora prinstonske Škole za istorijska istraživanja Džonatana Heslama (Jonathan Haslam) "Bliski i daleki susedi: Nova istorija sovjetske špijunaže", Na osnovu arhivskih materijala s kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti, knjiga govori o radu sovjetske obaveštajne službe od 1917. do kraja Hladnog rata.

Kao moto za knjigu profesor Heslam uzeo je rusku poslovicu "U strahu su velike oči". Ona odražava jedan od psiholoških efekata straha: čovek obuzet strahom obično preuvelčava opasnost ili je vidi i tamo gde je nema.

Po mišljenju autora, strah je ključna reč za objašnjenje stretegije ruske obaveštajne službe, koja je uvek bila obuzeta strahom pred "neprijateljskim okruženjem", koji je izazivao preuveličavanje opasnosti koja je navodno pretila Sovjetskom savezu.

To preuveličavanje je pod Staljinom preraslo u paranoičnu histeriju, nezapamćenu u istoriji špijunaže. Analizirajući metode i taktiku sovjetske obaveštajne službe, počinjući od VČK i završavajući s obaveštajnim službama u vreme raspada SSSR, britanski istoričar njenim zvezdanim razdobljem naziva deceniju od 1934. do 1944, kada je zavrbovana i legendarna petorka sovjetskih agenata iz Kembridža. Taj uspeh, smatra profesor Heslam, delo je Artura Artuzova, čelnika inostranog odeljenja VČK, kojeg je Staljin na kraju likvidirao.

U knjizi su detaljno obrađeni različiti metodi vrbovanja agenata u zapadnim zemljama, čistke i represije u sovjetskoj obaveštajnoj službi, ličnosti najznačajnih sovjetskih obaveštajaca i poznatih prebega, uloga Staljina u stvaranju atmosfere špijunomanije... Sovjetska obaveštajna služba formirana je 1920. godine kao inostrano odeljenje VČK. Da li su boljševici krenuli od nule ili su koristili iskustvo carske obaveštajne službe.

U intervjuu za Radio Svoboda profesor Heslam objašnjava: "Iskustvo carske obaveštajne službe bilo je veoma važno za kontraobaveštajnu službu u prvim godinama sovjetske vlasti, kada su Artuzov, Menžinski i Đeržinski sprovodili operaciju 'Trust', stvarajući zamku za belu emigraciju. Emigrantima je uspešno podmetana priča da u Rusiji deluje razgranata kontrarevolucionarna organizacija kojoj je iz inostranstva potrebno i osveženje i informacije. U tome je Arturu Artuzovu bilo od koristi iskustvo carske Ohrane. Što se tiče spoljne obaveštajne službe, tu su boljševici praktično počinjali od nule, naročito što se tiče šifrovanja i kriptografije, jer nijedan od carskih eksperata u toj oblasti nije prešao na stranu boljševičkog režima".

RSE: Da li je sovjetska obaveštajna služba u Staljinovo vreme zaista bila najveća na svetu?

Heslam: Jeste. Ali, treba razlikovati spoljnu službu od tajne političke policije, koja je uvek bila itekako brojnija. Obe su bile deo jedinstvene strukture VČK-OGPU-NKVD-KGB i tek posle pada sovjetske vlasti su formalno razdvojene na dve samostalne organizacije. Međutim, spoljna obaveštajna služba bila je i pre Drugog svetskog rata i neposredno posle rata neuporedivo brojnija od zapadnih. Tu je i GRU, vojna obaveštajna služba. Te organizacije nikad nisu imale problema s finansiranjem, na njih je trošen ogroman novac.

RSE: Čime se sovjetska obaveštajna služba razlikovala od zapadnih?

Za razliku od Sovetske Rusije, na Zapadu obaveštajna služba nikad nije činila prioritetni deo spoljne politike.

Heslam: Sovjetska obaveštajna služba je po mnogo čemu bila jedinstvena. Ona je, pre svega, bila instrument represivnog totalitarnog režima koji je bolovao od špijunomanije i paranoičnog straha od „neprijateljskog okruženja“. Pored toga, od zapadnih službi razlikovala se i po obimu i načinu finansiranja. Na Zapadu je obim finansiranja službi zavisio od stepena strane pretnje. U Drugom svetskom ratu i u vreme hladnog rata finansiranje zapadnih službi nije bilo loše, ali u mirnodopsko vreme su po pravilu stalno kuburile s novcem. Za razliku od sovetske Rusije, na Zapadu obaveštajna služba nikad nije činila prioritetni deo spoljne politike.

RSE: Pišete da su Rusi "uvek bili mnogo uspešniji u kontraobaveštajnoj nego u obaveštajnoj službi". Šta vas navodi na takav zaključak?

Heslam: O tome su govorili mnogi sovjetski prebezi, poput Olega Gordijevskog. U knjizi detaljno govorim o delatnosti čelnika kontrašpijunaže VČK, kasnijeg načelnika inostranog odeljenja OGPU Artura Artuzova i njegove ekipe kako bih dokazao da su u međuratno vreme najdarovitiji sovjetski obaveštajci radili u kontraobaveštajnoj službi. Obaveštajna služba počinje da beleži uspehe tek kada su u nju prešli Artuzov i 2.000 njegovih saradnika, po ličnom Staljinovom naređenju. S tim povezujem i uspehe koji su usledili, pogotovo verbovanje petorke iz Kembridža tridesetih godina – Filbija, Bardžesa, Blanta i ostalih.

RSE: Kako objašnjavate činjenicu da je sovjetska obaveštajna služba bila mnogo uspešnija u vrbovanju agenata na Zapadu nego zapadne službe u SSSR?
Džonatan Heslam

Džonatan Heslam

Heslam: Prvi razlog je izvrsna propagandna mašina u Sovjetskom savezu. Šezdesetih i sedamdesetih godina ona više nije bila tako delotvorna, tada je svet već znao za Veliki teror i Gulag. Međutim, tridesetih godina ta mašinerija bila je delotvorna i mnogi na Zapadu postali su žrtve sovjetske propagande. Pored toga, tamo je vladala ekonomska kriza – Velika depresija, masovna nezaposlenost, činilo se da kapitalizam propada. S druge strane imamo brzu i snažnu industrijalizaciju Sovjetskog saveza. Tih godina mnogi na Zapadu razmišljaju o rešenjima koja nude komunisti i socijalisti. Drugi razlog su talantovani saradnici sovjetske službe koji su 20-ih i 30-ih godina delovali pod rukovodsotvom Artuzova. Oni su bili odlično obrazovani, šarmantni, govorili su strane jezike, uz to bili su neumoljivi idealisti-fanatici. Gotovo svi oni pobijeni su u vreme Velikog terora, kasnije sovjetska obaveštajna služba nije imala ljude takvog nivoa. Uzgred, među njima je bilo veoma mnogo ljudi neruskog porekla, počev od Artuzova. On je bio Italijan, rođen je u Švajcarskoj, pravo prezime bilo mu je Frauči.

RSE: Posebno poglavlje posvetili ste petorki iz Kembridža. Može li se njihovo vrbovanje nazvati „zvezdanim trenutkom“ sovjetske špijunaže?

Heslam: Značaj vrbovanja petorke istakao je i Staljin, koji je rekao da su oni – "istinski drugovi". Oni nisu bili agenti u uobičajenom značenju te reči – radili su besplatno. Bili su "vojnici revolucije" kako su voleli da se sami nazivaju. Jeste, ta petorka bila je najveće dostignuće sovjetske obaveštajne službe u njenoj istoriji. Filbi, Bardžes, Maklin, Blant i Kernkros dostavljali su vrhunske tajne informacije o radu britanske i američke obaveštajne službe, o britanskim i američkim oružanim snagama, o aktivnosti evropske diplomatije 30-40-ih godina. U poređenju sa svojom generacijom, oni su se izdvajali ne samo znanjem i obrazovanjem, već i nepokolebljivom odanošću Staljinovom režimu. Oni su bili motivisani isključivo idejnim razlozima.

RSE: U kojoj meri je suparništvo između KGB i GRU o kojem pišete uticalo na efiaksnost sovjetske špijunaže?

Heslam: Kad su dve suparničke organizacije paralelno izvodile operacije u stranoj zemlji ili regionu, to je moralo da dovodi i dovodilo je do određene neefiaksnosti. Rasipale su se snage i resursi. To je naročito dolazilo do izražaja na Bliskom istoku, gde je GRU imala značajnu prednost. Pri tom treba imati u vidu da je partija ubacivala saradnike KGB u GRU kako bi kontrolisala vojsku. Partija nije previše verovala vojnicima. Treba reći i to da GRU nije bila toliko efikasna kao spoljna obaveštajna služba KGB.

Razlog je, možda, i u tome što ona nije bila podređena ministru odbrane, već Generalštabu. Obaveštajne informacije prosleđivane su minsitru odbrane i Politbirou tek nakon analize u Generalštabu. Veoma često su te informacije iskrivljavane ili pogrešno interpretirane, jer je vojska bila zainteresovana za povećanje budžeta, pa je preuveličavala spoljne pretnje. Da se SSSR naslanjao samo na GRU prilikom analize vojne snage svojih pretpostavljenih neprijatelja, njegova ekonomija bila bi u još jadnijem stanju.

RSE: Vaša tvrdnja da Sovjetski savez ne bi pobedio u Drugom svetskom ratu da nije od Engleza dobio dešifrovane nemačke tajne planova i naredbe deluje mi malo preterujuće...

Ogroman uspeh Crvene armije u bitkama 1943. godine u mnogome se može objasniti tajnim informacijama o nemačkim namerama i pokretima koji su dobijeni iz Engleske.

Heslam: Šifrantska odeljenja sovjetske spoljne obaveštajne službe patila su od nedostatka kvalifikovanih kadrova. Predratni kadrovi bili su represirani, a tek diplomirane matematičare počeli su da primaju doslovno nekoliko meseci pred rat. Sovjetski šifranti nisu imali pristup zapadnim dostignućima u toj oblasti. Ironija je u tome, što je Staljin bio primoran da se tokom rata o većoj meri nego Englezi oslanja na informacije o nemačkim planovima koje je dobio od britanske vlade. Pored toga, imao je i tajne informacije koje su stizale od agenata poput Filbija. Ogroman uspeh Crvene armije u bitkama 1943. godine u mnogome se može objasniti tajnim informacijama o nemačkim namerama i pokretima koji su dobijeni iz Engleske. Naravno, ne isključujem da bi Sovjetski savez na kraju pobedio Nemačku i bez tih obaveštenja, ali to bi bilo postignuto dvostruko, možda i trostruko većim brojem žrtava.

RSE: Koliko su osnovane tvrdnje da SSSR ne bi mogao da napravi atomsku bombu bez tajnih naučnih informacija i industrijske špijunaže?

Heslam: U potpunosti su osnovane. Rusi su to odlično uradili, iako se ne Zapadu pretpostavljalo da će SSSR biti u stanju da napravi atomsku bombu najranije 1955. godine. Sovjetski savez bez tajnih informacije ne bi mogao da isproba prvu atomsku bombu krajem avgusta 1949. Te informacije dostavili su naučnici poput Klausa Fuksa iz Engleske i agenti iz SAD i Kanade. Špijunaža je u to vreme bila izuzetno važna za očuvanje Staljinovog režima. Jer, proizvodnja atomskog oružja zahvaljujući industrijskoj špijunaži dovela je do pariteta snaga u vreme hladnog rata. Kada to kažem, ne želim da ponizim sovjetske naučnike. Ono su učinili sve što je bilo moguće za proizvodnju atomske bombe, ali to im dugo nije dozvoljavano, dok su u SAD i Britaniji punom brzinom išli napred.

RSE: Stalno naglašavate da je tehnološko zaostajanje SSSR bilo poražavajuće uprkos ogromnim razmerama industrijske špijunaže...

Sovjetski agenti došli su do dokumentacije o mnogim američkim elektronskim i vojnim dostignućima, ali to nije mnogo pomoglo da se prevlada tehnološko zaostajanje sovjetskog vojno-industrijskog kompleksa.

Heslam: Zaista se radi o industrijskoj i tehnološkoj špijunaži ogromnih razmera. Sovjetski agenti došli su do dokumentacije o mnogim američkim elektronskim i vojnim dostignućima, ali to nije mnogo pomoglo da se prevlada tehnološko zaostajanje sovjetskog vojno-industrijskog kompleksa.

Međutim, iako je bilo moguće ukrasti veoma mnogo tehničkih tajni, proizvodnja na osnovu njih nije omogućavala da se dostigne američki nivo: aprolutno zaostajanje sovjetske industrije nije omogućavalo da se proizvedu odgovarajući sastavni delovi. Navešću primer iz oblasti avijacije. Kada su predsednik Regan i njegov ministar odbrane Kaspar Vajnberger 80-ih godina objavili da sovjetski višenamenski lovac Suhoj predstavlja pretnju za sigurnost SAD, ispostavilo se da je njegove elektronika – daleka prošlost u odnosu na američku. A kad je 1976. sovjetski pilot pobegao u Japan nojnovijim migom-25, Amerikanci nisu mogli da veruju sopstvenim očima: Rusi su koristili tehnička rešenja koja su na Zapadu bila zastarela još 50-ih godina.

RSE: Visoko ocenjujete agente KGB koji su na Zapšadu radili pod diplomatskim pokrićem i ističete da ja sovjetska obaveštajna služba „uspela da regrutuje najbolje i najambicioznije umove sovjetske omladine“. Na osnovu čega to tvrdite?

Heslam: KGB i diplomatiju, kao i međunarodne trgovinske organizacije mnogi su u to vreme videli kao prozor u zapadni svet, kao mogućnost da se putuje na Zapad. To je vreme sveopštih sovjetskih nestašica. Putovanje na Zapad bilo je vrsta privilegije, a omogućavalo je da se poboljša lični standard. To je privlačilo mnoge ambiciozne i darovite mlade ljude. Ne želim da kažem da je darovita sovjetska omladina bila okrenuta samo prema spoljnoj obaveštajnoj službi.

Međutim, teško je bilo naći takvu koncentraciju talentovanih mladih u nekoj drugoj obalsti, izuzev možda u to vreme moderne teorijske fizike ili u istraživačkim centrima vojno-industrijskog kompleksa, gde su plate bile više od prosečnih, ali je zaposlenje u njima bilo nespojivo s putovanjima u inostranstvo. A sovjetska omladina je maštala o odlasku preko granice. To je, više nego patriotizam, bio razlog zbog čega su mnogi nastojali da se zaposle u obaveštajnoj službi. Zbog toga nije slučajno što je u rukovodstvu KGB bilo više profesionalaca i obrazovanih ljudi nego u partijskoj nomenklaturi.

RSE: Upoređujući sovjetsku špijunažu sa Službom bezbednosti i Inostranom obaveštajnom službom Putina, u čemu su sličnosti u razlike umetodu rada?
Naslovnica Heslamove knjige

Naslovnica Heslamove knjige

Heslam: Metodi današnjih službi u mnogome su degradirani. Pored toga, mnogi oficiri Federalne službe bezbednosti sada rade u inostranstvu, iako je to zvanično kontraobaveštajna služba koja je dužna da se bavi unutrašnjim poslovima. Putin je ograničio ulogu GRU u ruskoj špijunaži, skratio je njen budžet, čime je praktično ponizio njeno rukovodstvo. Bitno je smanjen kvalitet inostrane agenture u poređenju sa sovjetskim vremenima. To se najjasnije pokazalo prilikom otkrivanja i proterivanja iz SAD 2010. godine desetak ruskih tajnih agenata (Ana Čepman i ostali) pre nego što su uspeli da pribave bilo kakvu stratešku tajnu informaciju. Može se govoriti o lošim metodima regrutovanja, ali i o tome da se danas može bez problema putovati u inostranstvo. Obrazovan i ambiciozan mlad čovek koji govori strane jezike lako može doći do dobro plaćenog posla u transnacionalnoj kompaniji ili u inostranstvu, pa što bi sebi komplikovao život problemima tajnog agenta? Patriotizam kao motiv rada u špijunaži danas se kotira prilično nisko na ruskom tržištu rada.

RSE: U Staljinovoj epohi u Sovjetskom savezu vladala je paranoična špijunomanija. Poslednjih godina u Rusiji ima više slučajeva optužbi za špijunažu, a među uhapšenima ima prilično naučnika. Čime objašnjavate oživljavanje špijunomanije?

Heslam: Sve su to recidivi starih instinkta. Demokratske reforme započete posle revolucije 1991. nisu dovedene do kraja. U Rusiji je danas očigledan otpor njihovom završetku i tendencija vraćanja sovjetskih vrednosti. Naravno, sedamdesetogodišnja špijunomanija i ideja o životu u "opkoljenoj tvrđavi" još nisu izvetrile. Nije se ostvarila naivna nada nastala na Zapadu posle 1991. da će Rusi, pošto mogu da slobodno putuju, poželeti da po povratku iz inostranstva doprinose izgradnji otvorenijeg i slobodnijeg društva. Stari kompleksi su žilavi. Stiče se utisak da slobodoljubive i prozapadne ideje revolucije 1991. nisu dodirnule rusku provinciju, koja nastavlja da ispoljava sovjetski odnos prema svetu koji je okružuje. Ispostavilo se da se ruska ksenofobija teško leči.

Oživljavaju stari mitovi o "neprijateljskom okruženju", neguje se slika neprijatelja, trenutno je ta uloga dodeljena SAD. U toj špijunskoj paranoji ja vidim staljinsku teoriju zaoštravanja klasne borbe u izgradnji socijalizma, što je opravdavalo represije i postojanje "gvozdene zavese". Današnje obnavljanje špijunomanije u Rusiji je znak njenog postepenog pretvaranja u zatvoreno društvo. Jedini izlaz iz takvog položaja je povratak na put započet devedesetih godina, put dalje demokratizacije, a ne njene imitacije.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG