Primirje u Siriji koje je počelo u ponedeljak, možda će i potrajati dogovorenih sedam dana. Međutim, politički sporazum kojim bi se okončao petogodišnji rat u kome je poginulo više od 400.000 ljudi, ne nazire se imajući u vidu i da ovo nije samo sukob dve strane, već maltene okršaj svih protiv svih: četiri regionalne i velike sile plus pet nedržavnih aktera, odnosno milicija, kao i režim predsednika Bašara el-Asada (Bashar al-Assad). Takođe, problem je i što se stanje u Siriji doživljava kao izbor između dva zla: Asada ili ekstremističke Islamske države Iraka i Levanta (IDIL).
Asadu je neprijatelj IDIL, ali još više umerena opozicija koja se takođe bori protiv radikalnih islamista. Turska je nedavno ušla sa svojim trupama u Siriju da bi sprečila terorističke akcije IDIL-a na svojoj teritoriji, ali još više da bi onemogućila Kurde da ojačaju svoju poziciju uspostavljanjem neprekinute teritorijalne veze sa svojim sunarodnicima sa turske strane granice kao i u iračkom Kurdistanu.
SAD, pak, u nastojanju da omoguće stvaranje šire koalicije u borbi protiv IDIL-a podržavaju sirijske Kurde kao dosada najefikasniju formaciju na terenu i, istovremeno, Tursku kao saveznicu iz NATO bez čijih trupa nije moguće dobiti taj rat protiv islamista u situaciji kada zapadne zemlje ne žele da pošalju kopnene snage.
Glavni kamen spoticanja je sudbina predsednika Sirije čiji odlazak traže ne samo opozicija već i zapadne zemlje, kao i regionalne sile poput Turske i Saudijske Arabije. Međutim, njegova pozicija je sada ojačana zbog vojne pomoći Irana, a naročito ruskih vazdušnih udara. Stoga je pitanje da li je sporazum SAD i Rusije, koji uključuje i koordinaciju udara protiv IDIL-a, nagoveštaj konačnog okončanja rata ili samo krhko i prolazno primirje i kupovina vremena u situaciji kada nijedna zaraćena strana na terenu ne može da ostvari presudnu vojničku pobedu.
(Video: Opasnost od još deset godina rata u Siriji)
Sirijska opozicija je nepoverljiva prema poslednjem dogovoru ističući da se njime jača Asadova pozicija koga optužuje da je prekršio ranija primirja.
To potvrđuju vazdušni udari sirijskih snaga tokom vikenda, dakle nakon objavljivanja sporazuma u petak veče a pre njegovog stupanja na snagu u ponedeljak. U tim napadima poginulo je najmanje 80 lica na pijaci u Idlibu i Alepu.
Dakle, rat u Siriji je višeslojan jer osim unutrašnjih surevnjivosti na njegovu dinamiku utiču i regionalna i globalna rivalstva. Sve to otežava čak i uspostavljanje primirja, a kamoli definitivno okončanje sukoba, zbog čega je i propalo dosadašnjih 17 mirovnih inicijativa.
Nejasnoće u dogovoru SAD–Rusija
Dogovor ministara spoljnih poslova SAD i Rusije Džona Kerija (John Kerry) i Sergeja Lavrova otišao je korak dalje od prethodnog u februaru – koji je ubrzo propao – jer je sada glavni fokus na vojnoj saradnji i koordinaciji Vašingtona i Moskve u borbi protiv terorizma kao načina da se okonča rat i započne politička tranzicija u Siriji.
Prema sporazumu, civili će biti zaštićeni od vazdušnih udara Asadovih snaga, a u međuvremenu će dobiti preko potrebnu humanitarnu pomoć – oko 13,5 miliona njih, prema proceni UN od toga šest miliona dece. Oko 4,5 miliona civila živi u oblastima gde je pomoć teško dostupna jer to onemogućavaju zaraćene strane. Čak 70 odsto stanovnika nema pristup pijaćoj vodi, a svaki treći Sirijac nema dovoljno hrane.
UN procenjuju da je u zemlji ostalo 17,9 miliona stanovnika od 24,5 miliona koliko ih je bilo pre rata. Više od šest miliona se vodi kao interno raseljeno, dok su pet miliona izbeglice u okolnim zemljama, a deo pokušava da se domogne Evrope.
Međutim, pomenuti dogovor ne nudi jasna rešenja za inherentne protivrečnosti zbog kojih su propali raniji pokušaji da se okonča rat. Najpre, postavlja se pitanja zašto bi Asadov režim prihvatio ovakav sporazum koji bi vodio njegovom odlasku na čemu insistira međunarodna koalicija predvođena SAD-om u kojoj su i regionalne sile poput Turske i Saudijske Arabije. Tim pre što je uz pomoć iranskih jedinica i vojnih stručnjaka a pre svega vazdušnih udara Rusije ojačao svoju poziciju na terenu. Dakle, Asad je više zainteresovan za nastavak borbi nego primirje kako bi sačuvao ne samo vlast nego i pokušao da povrati kontrolu nad celom zemljom iako je ovaj drugi njegov cilj teško ostvariv.
Takođe, nema odgovora zašto bi militantni Džabat Fateh el-Šam Fronta – koji se ranije zvao Al Nusra front i julu prekinuo veze sa Al Kaidom kako bi bio prihvatljiv Zapadu, a sada se bori na strani umerene opozicije – prihvatio primirje ako će uz Islamsku državu Iraka i Levanta biti na meti vazdušnih udara SAD i Rusije.
Portparolka umerene opozicije Bašma Kodmani (Bassma Kodmani) naglašava da se iz dogovora Keri–Lavrov ne vidi jasno kako će biti sprečene vladine snage da nastave bombardovanje civila i preuzimanje teritorije od pobunjeničkih grupa.
Delovi sporazuma nisu objavljeni, uključujući pet dokumenata u kojima se detaljni razrađuje njihova primena. Zbog toga lokalni akteri izražavaju sumnju i bojazan kakvu su im sudbinu namenili SAD i Rusija. Keri priznaje da ostaju razlozi za zabrinutost, ali da postoji šansa da se dogovor primeni jer su ga Vašington i Moskva pripremali mesecima.
Moguće deset novih ratova zbog jednog rata protiv IDIL
Uspeh sporazuma zavisiće i od mogućnosti SAD i Rusije da utiču na svoje saveznike na terenu da poštuju primirje.
Nakom sedmodnevnog prekida sukoba, SAD i Rusija će početi da koordinisano napadaju terorističke grupe. Zbog toga je Vašington pozvao umerenu opoziciju da se distancira od bivših Al Kaidinih ogranaka ili će i sama biti izložena udarima. Međutim, to neće biti nimalo jednostavno jer se Fateh el-Šam Front bori zajedno sa snagama umerene opozicije protiv Asadove armije. Zapravo, Fateh el-Šam Front je imao ključnu ulogu u probijanju opsade sirijskih snaga kod Alepa.
"Ovo je pravi glib, odnosno haotična i opasna situacija jer su pozicije svih pobunjeničkih grupa izmešane", ističe Hišam Skaf (Hisham), politički predstavnik organizacije Fastakem Kama Umirt, koju podržavaju Sjedinjene Države.
Stoga se mnogi pribojavaju da će ovih sedam dana biti samo predah za nastavak beskrajnog rata umesto prvog koraka koji će omogućiti pregovore o političkoj tranziciji, o čemu je sirijska opozicija (HNC) prošle sedmice u Londonu izložila dosada najsveobuhvatniji plan.
Predloženi su, između ostalog, šestomesečni pregovori nakon kojih bi trebalo da se formira prelazno upravljačko telo koje bi vodilo zemlju 18 meseci do održavanja izbora na svim nivoima pod nadzorom UN.
Sirijska opozicija insistira da se Asad i njegovi najbliži saradnici povuku nakon šestomesečnih pregovora, što je sirijska vlada odmah odbacila kao i u ranijim slučajevima. HNC naglašava da ne želi osvetu i čistku celog Asadovog aparata, već da će dozvoliti mnogim njegovim pripadnicima da ostanu na položajima ili da izbegnu procesuiranje pred Međunarodnim krivičnim sudom.
U dokumentu se predviđa decentralizacija države u kojoj bi Kurdi imali autonomiju, ali ne i punu nezavisnost za šta se zalažu mnogi pripadnici njihovih milicija.
Rusija: Stvaranje problema koje rešava uz cenu
Rusija ima razloge za zadovoljstvo jer je ovim sporazumom, prema tumačenju njenih lidera, konačno prihvaćena kao ravnopravni partner SAD u ratu u Siriji, što igra važnu ulogu u narativu Vladimira Putina o obnovi ruske moći koji nastoji da predstavi domaćoj javnosti.
Istovremeno, Putin itekako ima u vidu da jedan od kandidata za predsednika SAD Hilari Klinton (Hillary Clinton) već godinama insistira na uspostavljanju zone zabranjenog leta u Siriji, što Kremlj pokušava da spreči jer bi to itekako suzilo njegov manevarski prostor i veliki uticaj u ovoj zemlji. Stoga, prema mišljenju zapadnih analitičara, Putin simulira miroljubivu saradnju sa odlazećom administracijom Baraka Obame (Barack) kalkulišući da će ko god da bude novi američki predsednik morati da prihvati Moskvu kao ključnog, nezaobilaznog aktera u ovoj regiji.
Tako je pre tri godine Kremlj ubedio Asada da stavi hemijsko oružje pod međunarodnu kontrolu, koje je potom transportovano i uništeno na brodovima američke mornarice u Sredozemlju.
Međutim, kako ocenjuje britanski "Tajms" (Times), Putin, kao i njegov štićenik Asad, više je zainteresovan za vojničku pobedu nego mir.
"Iako je primirje predstavljeno kao izraz državničkog milosrđa, ono je više demonstracija cinične realpolitike Moskve i konačno očajničko povlačenje američke administracije koja je od 2011. konstantno na 'krivoj nozi' na Bliskom istoku. Ako se najozbiljniji Asadovi vojni protivnici mogu slomiti uz američku pomoć, ako Moskva može da se pretvara da je obuzdala sirijskog predsednika, onda će ona pobediti na svim frontovima. Ne samo u ovom krvavom delu Bliskog istoka već i Evropi, gde mnoge zemlje nestrpljivo čekaju ukidanje sankcija protiv Kremlja i žele da obnove normalne odnose", piše "Tajms".
Dakle, u Kremlju smatraju da je intervencijom u Siriji ostvaren višestruki cilj: Rusija je na dobrom putu da obnovi moć velike sile, zatim da je delimično skrenuta pažnja Zapada sa situacije u Ukrajini zbog čega su Moskvi uvedene sankcije, te da je poslata jasna poruka Vašingtonu da je neprihvatljiva nasilna promena režima, kao što se to desilo u Iraku i Libiji.
Kremlj odavno igra na kartu stvaranja problema koje potom može da reši uz određenu cenu, a Sirija je veoma zgodna prilika za takvu politiku. Međutim, kalkulacija Moskve je skopčana sa rizicima jer na strani manjinske šiitske arapske koalicije u politički najtrusnijem regionu na planeti. Neprijateljstvo sa sunitima, koji su u ogromnoj većini u muslimanskom svetu, može da se vrati Rusiji kao bumerang jer IDIL može da iskoristi domaće militante na severnom Kavkazu za napade na njenoj teritoriji, što je tempirana bomba za Kremlj.
Doduše, Moskva nastoji u poslednje vreme da se približi sunitskim zemljama kao što su Saudijska Arabija, Turska i Egipat, koje su inače američki saveznici.
Međutim, malo ko veruje da Rusija – pokušavajući da istovremeno stvori partnerske odnose sa šiitima i sunitima, ili Izraelom i Iranom – može da izgradi čvrst i koherentni savez i to u regionu u kome je uvek igrala remetilačku ulogu. No, to stanje kratkoročnih i prevrtljivih savezništava možda najbolje ilustruje izjava visokog turskog zvaničnika "Fajnenšel tajmsu" (Financial Times): "Ako vam ponude dobro jelo, glupo ga je odbiti".
Glavni cilj turske intervencije Kurdi, a ne IDIL
Intervencija Turske u Siriji krajem avgusta dodatno je usložnila ionako komplikovanu situaciju. Potez predsednika Redžepa Tajipa Erdogana (Recep Tayyip Erdogan) je svakako namenjen i za unutrašnje političke potrebe – u cilju jačanja morala armije koja je traumatizovana nakon neuspelog puča u julu kao i da skrene pažnju javnosti koja je nezadovoljna represivnim potezima vlasti u Ankari.
SAD su dugo pokušavale da ubede Tursku da pošalje kopnene trupe u Siriju, s obzirom na ograničeno dejstvo vazdušnih udara međunarodne koalicije. Tim pre što su militanti IDIL-a koristili tursko-sirijsku granicu za ilegalno prebacivanje boraca iz Evrope. Takođe, ne samo Rusija je optuživala Ankaru da učestvuje u ilegalnoj trgovini koja omogućava IDIL-u ogromne prihode od prodaje nafte.
Iako su sve učestaliji teroristički napadi na turskoj teritoriji, za koje se između ostalog optužuju i islamistički ekstremisti, neposredni povod za intervenciju Turske je ulazak snaga sirijskih Kurda (YPG), koje Ankara tretira kao produžetak zabranjene Radničkog partiji Kurdistana (PKK) na svojoj teritoriji, u pogranični grad Mandžib iz koga su proterali pripadnike IDIL-a, merkajući susedni grad Džarablus. Mada je ovo mesto od strateške važnosti za borbu protiv IDIL-a, Ankara istovremeno smatra da ono može poslužiti kao odskočna daska za dalju ekspanziju sirijskih Kurda u nastojanju da stvore embrion svoje države povezujući se sa Kurdima preko granice u Turskoj i iračkim Kurdistanom. Stoga su turske snage intervenisale u nastojanju da bi preduhitrile Kurde da zauzmu Džarablus od IDIL-a.
U ovom pohodu, turska armija je napala ne samo islamističke ekstremiste već i položaje Kurda, što je SAD dovelo u delikatnu situaciju. S jedne strane, kurdske snage su bile najefikasnije na terenu u borbi protiv islamista i stoga ih Vašington podržava ne samo u oružju već sa njima deluju i pripadnici američkih specijalnih jedinica. S druge, za konačnu pobedu nad IDIL-om od presudne važnosti je angažman moćne turske armije.
Turska intervencija usledila je ubrzo nakon posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena (Joseph Biden) Ankari. Vašington je pozvao turske vlasti da usredsrede delovanje svoje armije na pripadnike IDIL-a na tom području a ne da zalaze dublje u Siriji. Istovremeno, od Kurda je zatraženo, kao uslov za američku vazdušnu podršku, da odustanu od zaokruživanja svoje teritorije i da se usmere ka Raki, samoproglašenoj prestonici IDIL-a u Siriji, kako bi izbegli sukob sa turskom armijom.
Kurdi se boje nove izdaje SAD
Iako su skoro dve godine glavna američka uzdanica na terenu, sirijski Kurdi se pribojavaju – naročito nakon intervencije turskih snaga – da će ih zapadne sile opet izdati zarad potkusurivanja velikih sila u geostrateškim igrama.
Predstavnici Kurda – mada mnogi sanjaju o sopstvenoj državi – ističu da im nije cilj stvaranje samostalne države već autonomne oblasti unutar decentralizovane ili federalizovane Sirije, nadajući se da će ih SAD podržati u tome kao nagradu za hrabro držanje u borbi protiv Islamske države Iraka i Levanta.
Međutim, da bi uspeli u tom naumu neophodno je da povežu dve regije u kojima su u većini: Afrin na zapadu i Kobani na istoku, što Turska doživljava kao pretnju nacionalnoj bezbednosti nastoji po svaku cenu da spreči taj plan Kurda.
SAD su od početka 1990-ih podržavale Kurde na Bliskom istoku tako što su uspostavile zonu zabranjenog leta u severnom Iraku i pomogle stvaranje njihove autonomne oblasti kako bi se zaštitili od represije Sadama Huseina (Saddam Hussein).
Međutim, mnogi Kurdi se itekako sećaju da je nakon zajedničke akcije CIA-e i Irana 1975. da snabdeju oružjem njihove sunarodnike u Iraku za borbu protiv Sadama Huseina, tadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer (Henry Kissinger) obustavio tu operaciju zbog pomirenja Teherana i Bagdada tako da su Kurdi ostavljeni na cedilu. Ta istorija izneveravanja nada Kurda seže do Sporazuma iz Sevra 1920. kada je uz podršku predsednika SAD Vudroa Vilsona bilo predviđeno stvaranje nezavisnog Kurdistana i još nekoliko zemalja na teritoriji otomanske imperije koja je iščezavala. Međutim, lider reformisane Turske Kemal Ataturk uspeo je da izigra to obećanje i Kurdi su se našli podeljeni u četiri države.
Iako SAD snabdevaju oružjem Kurde u Siriji i pružaju vojnu obuku, nisu uspostavile veze sa njihovim političkim krilom – Demokratskim savezom (DUP) – zbog zabrinutosti Turske. U odsustvu američke podrške, predstavnici Kurda nisu zastupljeni na mirovnim pregovorima o Siriji u Ženevi, te sve više brine da će se Vašington distancirati od njih u nastojanju da poboljša odnose sa Turskom.
Kurdsko pitanje je veoma složeno i bez njegovog rešavanja nije moguć trajni mir i stabilnost ne samo u Siriji već i na celom Bliskom istoku.
IDIL: Još veća pretnja iako u defanzivi
"Islamska država" se od prošle sedmice ne graniči sa NATO, prvi put od osnivanja 2013, jer su je turske snage potisnule sa granice. Time je ovoj organizaciji uskraćen direktan put ka Evropi za slanje militanata da izvode terorističke akcije kao i za pristizanje dobrovoljaca sa starog kontineta. Takođe, u velikoj meri su sasečeni kanali za ilegalnu trgovinu, pre svega naftom, koja je IDIL-u donosila ogroman novac.
Ekstremisti su u defanzivi na svim frontovima u Siriji i Iraku i, prema proceni "Gardijana" (Guridan), izgubili su između 35.000 i 50.000 boraca otkako su ušli u rat.
Osim onemogućenog šverca nafte, IDIL ima znatno manje prihode i od ubiranja poreza i pljačke na pokorenim područjima pa je, kako tvrde očevici, znatno opao moral njegovim boraca.
Međutim, to ne znači da je umanjena opasnost od ove ekstremističke organizacije. Naprotiv, prema pisanju "Gardijana" čiji je novinar imao prilike da neposredno vidi kako funkcioniše IDIL, njegovi lideri su, iako ideološki isključivi, u osnovi veoma pragmatični. Njima je bilo jasno da će pre ili kasnije izgubiti teritorije.
Međutim, snaga ove organizacije počiva na zavodljivoj ideološkoj poruci o nužnosti vraćanja islama izvornim principima i uspostavljanje kalifata, kao svojevrsne božje države na zemlji. Iako je to izopaćeno tumačenje religije, sve dok ima pristalica koji su spremni da žrtvuju svoje živote zarad ostvarenja ovog cilja, IDIL je veoma opasan svuda u svetu.
Zvaničnici obaveštajnih službi na Starom kontinentu su svesni činjenice da su lideri IDIL-a poslali borce, te da će čak i ako neki budu uhvaćeni – stići drugi, a ima i "spavača" koji čekaju na mig ili će delovati i bez instrukcija, kao "usamljeni vukovi" što znatno otežava delovanje službi bezbednosti. Stoga, nije toliko bitno što IDIL gubi teritorije na Bliskom istoku. Naprotiv, premeštajući polje delovanja postaje nevidljviji i samim tim još opasniji.
Još deset godina rata?
Malo ko veruje da će se rat ubrzo okončati, uprkos naporima da se uspostavi mir. Jedan sirijski general je izjavio za "Bi-Bi-Si" (BBC) da se mnogi njegovi zemljaci itekako sećaju da je rat u susednom Libanu trajao 16 godina. Imajući u vidu da je sukob u Siriji kudikamo komplikovaniji, mnogi se pribojavaju da bi "ovaj rat mogao da potraje još najmanje deset godina".
Facebook Forum