Dostupni linkovi

logo-print

Olimpijske igre – više od igre


Pripadnici elitne policijske jedinice, Rio de Žaneiro, ilustrativna fotografija

Pripadnici elitne policijske jedinice, Rio de Žaneiro, ilustrativna fotografija

Impozantna ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Riju makar je na trenutak stvorila iluziju da je cela planeta povezana idejom zdravog takmičarskog duha koji bi trebalo da prožima i ostale segmente javnog života, da se čitava vaseljena našla na jednom mestu u malom, te da su ostavljene po strani političke i ostale razlike u nikada podeljenijem svetu od Drugog svetskog rata.

U Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) tvrde da su ove, kao i sve prethodne Igre, veličanje izuzetnih sposobnosti ljudskog tela koje pomera granice. Njihov cilj je da podstaknu inspiraciju, fer nadmetanje, ponos kao i ojačaju osećaj zajednice.

Međutim, ma koliko tokom Olimpijade makar na trenutak zaboravimo u kakvom svetu živimo, Igre nas istovremeno podsećaju na surovu realnost razgolićujući protivrečnosti, apsurde, pa i nepravde.

Sjaj i raskoš na ceremoniji otvaranja na stadionu Marakana pokazali su još jednom da sport nije samo nadmetanje ko će da pobedi u određenoj disciplini već i spektakl u kome smo svi učesnici – i takmičari, ali i mi kao posmatrači jer doprinosimo njegovoj grandioznosti kao potrošači: na primer medijske kuće ostvaruju ogromnu dobiti zbog enormne gledanosti.

Istovremeno, spektakl na stadionu Marakana samo na trenutak je mogao da prikrije da se on nalazi u podnožju jedne od mnoštva favela na okolnim brdima u kojima žive najsiromašniji Brazilci.

Iako je predsednik MOK Tomas Bah (Thomas Bach) ukazao na transformativnu moć Igara, činjenica je da 30 miliona Brazilaca koji žive u teškoj bedi, a ni većina ostalih, neće imati skoro nikakve koristi od njihovog održavanja. Naprotiv, troškovi koji će dostići možda i 20 milijardi dolara samo će produbiti nevolje u kojima se ova zemlja nalazi, a najveću cenu će upravo platiti najsiromašniji.

Pogled na favele, Rio de Žaneiro, 2016.

Pogled na favele, Rio de Žaneiro, 2016.

Uostalom, mnogi smatraju da je ekonomski sunovrat Grčke počeo upravo nakon Olimpijskih igara u Atini 2004. godine koje su enormno koštale, a prihodi od turizma i ostalih akcija tokom Igara to nisu mogli ni izbliza da pokriju.

Zato su Hamburg, a pre njega Istanbul, Madrid, Doha, Berlin, Baku, Sankt Peterburg i Boston, odustali od kandidature – zbog straha od finansijskog kraha, poučeni iskustvom Atlante, Pekinga i drugih gradova čija je olimpijska borilišta sada uglavnom obuzeo korov – kao i zbog terorizma.

Neronovo manipulisanje Olimpijadom

Dakle, organizovanje Olimpijskih igara je postalo mnogo više od sportskog događaja – već stvar prestiža, odnosno demonstriranje političke, ekonomske i kulturne moći jedne države.

Za Brazil, koga mesecima potresaju politički sukobi i ekonomska kriza – pa se dovodio u pitanje njegov kredibilitet kao domaćina i čak pominjala mogućnost preseljenja Igara – od presudne važnosti je bilo da razuveri skeptike širom sveta demonstirajući svoju sposobnost da bude dobar organizator.

Verovatno najglamuroznije igre održane su u Pekingu pre osam godina, čime je Kina nastojala da pokaže svetu da je sila u usponu i u stanju ne samo da prodaje jeftinu robu, već i demonstrira svoju originalnu i inovativnu kulturu tokom ceremonije otvaranja. Istovremeno, za Kineze je bilo od presudne važnosti da osvoje više medalja od SAD sa kojima se nadmeću u svim poljima kako bi pokazali da mogu im pariraju kao velesila.

Ceremonija svečanog otvaranja Igara, Peking, 8. avgust 2008.

Ceremonija svečanog otvaranja Igara, Peking, 8. avgust 2008.

To znači da se Igre upotrebljavaju, a često i zloupotrebljavaju, za druge svrhe nasuprot starogrčkom idealu amaterizma kao i motu "važno je učestvovati" koji je lansirao Pjer Kuberten (Pierre de Coubertin).

Doduše, Igrama se manipulisalo i u drevno doba. Tako je rimski car Neron naredio da se Igre sa 65. godine nove ere pomere na 67. kako bi mogao da se takmiči u svim disciplinama i pobedi. Proglašen je pobednikom i u trci kočija sa deset upregnutih konja, iako se povukao iz nadmetanja jer je iz kočije ispao.

Olimpijada u raljama politike

Geslo iz antičke Grčke da u vreme Olimpijskih igara utihne oružje – odavno se ne poštuje. Na Bliskom istoku besni rat a širom sveta je uzavrelo. Istovremeno, i same Igre se koriste za slanje političkih poruka i razna pozicioniranja.

Suspenzija ruskih atletičara zbog dopinga, ne samo u Moskvi, doživljava se u kontekstu njenih zategnutih odnosa sa Zapadom.

I sukobi na istoku Ukrajine, u koje je involvirana Rusija, odražavaju se na ove Igre. Tako je Vlada u Kijevu naložila svojim sportistima da ne daju izjave ruskim medijima.

Istovremeno, Vlada Srbije je preporučila svojim sportistima da napuste pobedničko postolje ako se na njemu nađe neko od sportista sa Kosova.

Političke kontroverze su pratile i Zimske olimpijske igre u Sočiju pre dve godine u trenutku kada su besneli sukobi u Ukrajini a i diskriminatorskog ruskog zakona o pripadnicima drugačije seksualne orijentacije, koji je u jednom trenutku izgledao da će maltene biti primenjivan i na strane učesnike Igara.

Rat u Gruziji 2008. počeo je pod okriljem Olimpijade u Pekingu. Tog 7. avgusta uveče gruzijske snage su napale Južnu Osetiju.

Očito je tadašnji predsednik Mihail Sakašvili (Mikheil Saakashvili) računao da će brzom akcijom uspeti da reintegriše ovu separatističku regiju dok je pažnja celog sveta usmerena na ceremoniju otvaranja.

Mihail Sakašvili

Mihail Sakašvili

Istu kalkulaciju je svakako imao i Vladimir Putin, koji je vešto namamio Sakašvilija u zamku. Dok je sedeo u svečanoj loži na olimpijskom stadionu, ruske snage su za to vreme žestoko uzvratile i narednih dana su bile u nezadrživoj kontraofanzivi.

Ovens: Ruzvelt me je ponizio a ne Hitler

Uostalom, politika prati Olimpijadu od njihove obnove u moderno doba. Održavanje prvih Igara 1896. u Atini osokolio je grčki nacionalizam što je dovelo do rata sa Turskom već sledeće godine. Tako se olimpijski pokret u startu pokazao nemoćnim da svoj originalni cilj – promovisanje mira - pretvori u realnost.

Najviše kontroverzi su svakako izazvale Olimpijske igre u Berlinu 1936. na kojima je Adolf Hitler hteo da pokaže moć nove, nacističke Nemačke, promovišući superiornost arijevskog čoveka.

Za ove igre se vezuje i čuveni slučaj odbijanja nacističkog vođe da se pozdravi sa tamnoputim američkim atletičarom Džesijem Ovensom (Jesse Owens) koji je osvojio četiri zlatne medalje. Međutim, istina je malo drugačija.

Nacistički pozdrav Adolfa Hitlera na ceremoniji otvaranja Igara, Berlin, 1. avgust 1936.

Nacistički pozdrav Adolfa Hitlera na ceremoniji otvaranja Igara, Berlin, 1. avgust 1936.

Naime, Hitler je samo prvog dana čestitao pobednicima. Kada je hteo da to čini selektivno, onda su mu iz MOK predočili da mora da se rukuje sa svima ili ni sa kim. Hitler se odlučio za drugu opciju i nije posle toga čestitao ni nemačkim pobednicima. Međutim, Ovens je u autobiografiji naveo da mu je Hitler prijateljski mahnuo nacističkim pozdravom, na šta je on uzvratio.

No, po povratku u zemlju, Ovensu nisu čestitali ni američki zvaničnici. On je tada izjavio: "Hitler me nije ponizio – naš predsednik me je ponizio. Čak mi nije poslao ni telegram".

Franklin Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt) se očito pribojavao da u južnim državama neće biti dobro primljen susret sa tamnoputim šampionom, a približavali su se predsednički izbori.

Politika se uplitala u Olimpijske igre i nakon Drugog svetskog rata. Najdrastičniji primeri su masakr izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, koji su izvršili palestinski teroristi, zatim odluka većine zapadnih zemalja da bojkotuje Igre u Moskvi 1980. zbog sovjetske invazije u Avganistanu, kao i recipročna mera socijalističkih zemalja četiri godine kasnije u Los Anđelesu.

Jedan od napadača na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu, 5. septembar 1972.

Jedan od napadača na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu, 5. septembar 1972.

Olimpizam i fašizam

Kritičari olimpijskog pokreta ukazuju i na njegove veze sa diktatorima.

Rodonačelnik modernih igara Pjer Kuberten je bio oduševljen Hitlerom i od njega je dobio donaciju. Hroničari navode i da su Kubertenovi naslednici Anri de Baje Latur (Henri de Baillet-Latour), Sigfrim Edstrom i Everi Brendidž (Avery Brundage) – bili vatrene pristalice fašizma.

Gaj Volters (Guy Walters) ukazuje u knjizi "Igre u Berlinu" (Berlin Games) da su i olimpizam i fašizam sekularne religije koje veličaju ljudsko telo i teže trijumpfu volje.

O olimpijskom motu "brže, dalje, jače" (citius, altius, fortius) maštali su i Hitler i Benito Musolini (Mussolini). Stoga, Volters smatra da se ceremonije otvaranja Olimpijskih igara i fašistički skupovi nisu mnogo razlikovali po ikonografiji, uključujući i pozdrav.

I nakon rata je tu i tamo provejavao duh fašizma u olimpijskom pokretu u liku njegovog dugogodišnjeg čelnika Huan Antonija Samarana (Juan Antonio Samaranch), koji je bio visoki funkcioner fašističkog režima Franciska Franka (Francisco Franco).

"Olimpijski pokret nastavlja sa tim smešnim ritualima na otvaranju i zatvaranju Igara", ističe Volters.

Kao i fašisti, tako su i u Sovjetskom Savezu promovisali ideju "socijalističkog čoveka" kao superiornog u odnosi na zapadnog, kapitalističkog. Stoga su u hladnoratovskom nadmetanju sportisti rekorderi – pripremani za to od malih nogu – postali najvažniji promoteri novog sistema i "heroji socijalizma".

Prema mišljenju Ljubodraga Simonovića, proslavljenog jugoslovenskog košarkaša koji se povukao sa Igara u Minhenu 1972. jer su reprezentativci Portorika koristili doping, na delu je socijalni darvinizam, odnosno sport kao oblik dehumanizovanja jer je telo sportiste postalo robot u cilju postizanja rekorda.

"Nije slučajno što u 'vrhunskom sportu' dominira maksima da se 'sportisti rađaju u epruvetama'. Odnos prema telu u sportu na simboličan način ukazuje na odnos kapitalizma prema prirodi – budući da je telo neposredna priroda za čoveka. Uništavanje tela odgovara uništavanju prirode. Princip citius, altius, fortius, koji odgovara procesu bezgraničnog uvećavanja profita, postao je princip destrukcije", smatra Simonović.

U tom kontekstu doping i ostali preparati ne ugrožavaju samo zdravlje vrhunskih sportista već i stotina miliona "rekreativaca", dok farmaceutska industrija ostvaruje ogromnu dobit.

Slučaj dopinga ruskih sportista, 2016.

Slučaj dopinga ruskih sportista, 2016.

Dakle, vrhunski sport je odavno napustio pristup razvoja motorički zdravog i oplemenjenog tela, vodeći se geslom "u zdravom telu zdrav duh".

Stručnjaci smatraju da bez obzira na razvoj civilizacije – u kontekstu sporta tehnologije treninga – ljudsko telo ima svoje limite. Međutim, industrija zabave se ne obazire na to.

Vrhunski sportisti su moderni gladijatori. Jedina razlika u odnosu na antičko vreme je što su tadašnji gladijatori bili robovi a publika bogate patricije. Danas su gledaoci uglavnom moderni siromašni plebejci dok se u areni bore njihovi estra bogati idoli.

Sport kao spektakl i "opijum za narod"

Cilj sporta je da povezuje ljude i u tom smislu je dobio značaj koji je imala religija u srednjem veku, postajući "humanističko" jevanđelje, odnosno "opijum za narod".

Kritičari globalizma i neoliberalnog kapitalizma smatraju da umesto kulturne zajednice naroda, moderni olimpizam stvara "civilizovani" zverinjak kao jedan od glavnih puteva "bekstva od (rđave) stvarnosti", kako je govorio Erih From (Erich Fromm).

Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, 2016.

Olimpijske igre u Rio de Žaneiru, 2016.

U svakom slučaju, sport, biznis i poltika su veoma isprepletani tako da se ni o olimpizmu ne može govoriti kao ideološki neutralnom, niti pokretu prožetom duhom amaterizma, s obzirom na ogromne novac koji je u igri.

Novac je moć pa tako Atina nije dobila organizaciju Olimpijade na stotu godišnjicu obnavljanja modernih igara koje su upravo održane u njoj.

Oni se stapaju u spektakl kao najznačajnijoj formi izražavanja i organizovanja savremenog društva i kulture. Na taj način, stvara se pasivna i, istovremeno, podvojena publika koja se identifikuje sa svojim "idolima" na TV ekranima, čime nastoji da kompenzuje i makar na kratko zaboravi na turobnost sopstvenog života.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG