Dostupni linkovi

logo-print

Posle Brisela: Propusti bezbednosnih i obaveštajnih službi


Belgijska vojska patrolira Briselom

Belgijska vojska patrolira Briselom

Nov napad i nove žrtve. Stanje šoka zbog bombaških napada koji odnose živote već dugo traje, a ti napadi su sve učestaliji. “Krivac” se zna. Izvršioci se jure po podrumima, ili, pak, ležerno kupuju povrće u bakalnicama nedaleko od mesta nesreće, čekajući novi “svoj trenutak”. Svetski lideri “oštro osuđuju” napade, pozivaju na jedinstvo i solidarnost i obećavaju pobedu nad terorizmom. Niko, međutim, ne prognozira kada će do te pobede doći, niti demonstrira šta je naučeno iz prethodnih napada. Pitanje svih pitanja je: ko je sve odgovoran za to što se Evropa suočava sa bezbednosnom pretnjom bez presedana u modernoj istoriji?

Kolumnisti Washinton Posta i New York Timesa, David Ignatius i Roger Cohen, bave se upravo tom temom.

Sigurnosni daltonizam

Obojica se slažu u jednom – bezbednosno-obaveštajni sistem(i) evropskih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država su (još jednom) ozbiljno zakazali. I ne samo to – umesto da zaista udruže snage u borbi protiv “Islamske države” (IDIL) obe strane se, stiče se utisak, ponašaju kao dva nezavisna tabora.

Insistirajući na tome da bi EU trebalo da obnovi i osnaži svoj bezbednosni sistem, odnosno da prekine curenje informacija, osigura granice i zaštiti svoje građane, Ignatius smatra da je Briselu mesecima pre nego što se dogodio poslednji napad “svetlelo crveno svetlo”, baš kao što je to bio slučaj sa SAD uoči napada 11. septembra 2001. godine. I baš kao SAD tada, ni Belgija u ovom slučaju nije uspela da poveže konce.

Belgijske vlasti, podsetimo, više od 120 dana nisu mogle da pronađu Salaha Abdeslama, čoveka koji je isplanirao logistiku napada na Pariz u novembru prošle godine. To im je pošlo za rukom tek u prošli petak, a pronašli su ga tek nekoliko blokova od mesta na kome je odrastao, u arapskoj enklavi – Molenbek.

Racije u Molenbeku

Racije u Molenbeku

Čovek se krio, praktično, na vidnom mestu, ali belgijski neuspeh, ističe Ignatius, leži u strukturi samog sistema. “Džihadisti se kreću krišom, a belgijske službe očito nisu prikupljale ili delile informacije u dovoljnoj meri. Informacije koje su sve vreme bile tu. Vlasti su dozvolile da Molenbek postane raj i opasnije svetilište džihadista po Belgiju od onih koja postoje u Siriji, Iraku i Libiji”, zaključuje on.

Džihadisti nadiru u Evropu vrtoglavom brzinom

Roger Cohen naglašava da je briselski pokolj osveta koju su sproveli članovi belgijske militantne ćelije. “Mnogi od njih trenrani su u Siriji i svi žive u evropskim državama koje su dozvolile ovim militantima da se infiltriraju u njihov komšiluk”, piše Cohen.

Belgija, inače, važi za jedan od najplodonosnijih “rasadnika” džihadista, u poređenju sa brojem stanovnika. Bezbednosne službe SAD su, naime, procenile da je u Irak i Siriju od 2012. godine doputovalo više od 38.000 stranih boraca. Bar 5.000 njih je iz Evrope, preciznije: 1.700 iz Francuske, 760 iz Velike Britanije, isto toliko iz Nemačke i 470 iz Belgije. Tako kažu zvanični podaci koje ima Soufan Group, bezbednosna konsultantska firma. Nakon treninga u Siriji mnogi od ovih se vraćaju u svoje domovine da “završe posao”.

“Terorizam je pogodio Belgiju, ali Evropa je bila meta, i svi su zabrinuti”, rekao je u utorak francuski predsednik François Hollande. “Da, svi su zabrinuti”, piše Cohen, od Kalifornije do srca Evrope. Međutim, koje mere preduzimaju?

Ko je pametniji?

Amerikanci koji su manje izloženi opasnosti bi mogli da se elegantno uljuljkaju u ideji da se mogu isključiti iz ovoga, smatra Ignatius, ali divljanje IDIL-a više je američki nego evropski neuspeh. Sjedinjene Američke Države su, podseća kolumnista Washington Posta, još u septembru 2014. formirale globalnu koaliciju sa planom “da degradiraju i potpuno unište” IDIL. Ova strategija nije upalila: domen IDIL-a se možda smanjio u Iraku i Siriji, ali se zato proširio svuda drugde.

Neuspeh koalicije predvođene SAD da zadrže džihadiste, zaključiuje Ignatius, ostavio je krhku Evropu isloženu na milost i nemilost terorizmu i društvenim promenama.

“Predsednik Obama se nada da će istorija potvrditi njegovu mudru politiku, ali to se čini sve težim nakon napada u Parizu i Briselu”, piše Ignatius.

Barack Obama

Barack Obama

Od napada u Parizu Obama je insistirao na anti-IDIL koaliciji između SAD, Evrope i drugih saveznika, kako bi se posao konačno obavio. Inače, Sirija je po mišljenju Obamine administracije smatrana dugotrajnim ali lokalnim konfliktom, a sada je centar globalne pretnje. “Iz Rake, najjačeg uporišta IDIL-a u Siriji, teror jednostavno isijava”, piše Cohen. On podseća da je Obama svojevremeno rekao da bi radikalnije vojne akcije kako bi se uništili militanti, mogle da uvuku SAD u novi rat na Bliskom istoku i povećaju privlačnost IDIL-a. Njegov argument je bio: pobediti IDIL je u vojnom smislu moguće, ali šta posle?

“Ovo je politika visokog rizika. Previsokog po mom mišljenju”, piše Cohen i dodaje da takav stav dozvoljava IDIL-u da se šepuri iz Rake: “Obamin pristup je da će IDIL biti pobeđen pre nego što se dozvoli podrivanje američkog i evropskog društva. I u utorak je u Havani rekao: ‘Pobedićemo one koji ugrožavaju bezbednost ljudi širom sveta’. Ali predsednik nikako da kaže kada će do te pobede doći, a vreme ide”.

Pitanje je: kako da SAD i Evropa razviju efektniju strategiju za borbu protiv IDIL-a? Ignatius navodi da bi sve trebalo da počne sa stvarnim deljenjem informacija i vojnim zapovestima. U prilog ovoj tezi navodi i istorijski primer: Arkadijsku konferenciju. Naime, nakon šoka u Perl Harburu, lideri SAD i Velike Britanije, Franklin D. Roosevelt i Winston Churchill, su se sastali u Vašintonu, u decembru 1941, dogovorili oko jedinstvene komande i pobedu nad Nemačkom postavili kao prioritet broj jedan. Ta odluka pomirila je rivalitet između ove dve sile, a svi znamo kako Drugi svetski rat završio.

“Evropa želi više informacija od američke službe, ali bi manje da sakuplja”, piše Ignatius i zaključuje da se Amerikanci i Evropljani nekada ponašaju kao da su na različitim stranama. “To ih je i dovelo do Brisela”, navodi on. “Otud, evropske službe bezbednosti moraju da udruže snage sa SAD, ali i međusobno. Zapad treba novu Arkadijsku konferenciju da bi izgradio partnerstvo koje će zaustaviti IDIL i sprečiti nove napade”, poentira Ignatius.

Bezbednosne startegije koje su dale rezultate sa Al Kaidom, možda ne uspeju u ovom slučaju, smatra on. Uvlačenje špijuna u neprijateljski kamp je svakako rizično. “Drugi odgovor bi otuda mogao biti: aplikacija za ‘mašinsko učenje’, prikupljanje velike količine podataka koji bi pravilnim ukrštanjem mogli da daju odgovore na sledeća pitanja: Ko se regrutuje? Šta su potencijalne mete? Koji je način najbolji da se osujete potencijalni neprijatelji?”, sugeriše kolumnista Washinton Posta.

Za koju god opciju da se svetski lideri opredele, jedno je izvesno: snage bi trebalo da konsoliduju što pre, jer napada je sve više. Baš kao i nevino stradalih. Izjave saučešća i jake motivacione poruke ne rešavaju problem. To je sigurno.

  • 16x9 Image

    Jasmina Lazić

    Stipendistkinja "Jiri Dienstbier Journalism Fellowship" na RSE od novembra 2015. Prije toga, stipendistkinja fondacije "Balkan Fellowship for Journalistic Excellence" i novinarka nedeljnika Vreme i modnog magazine Elle. 

XS
SM
MD
LG