Dostupni linkovi

logo-print
Doktor sociologije Nebojša Popov koji je nedavno u Sarajevu primio nagradu “Duško Kondor” za građansku hrabrost, pored toga što je izvrstan teoretičar, javnosti je poznat punih pet decenija po svom društvenom aktivizmu, borbi za veće granice građanske slobode i radničkih prava.

Počev od Korčulanske škole i Praxisa krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, preko akcija za oslobađanje raznih političkih zatvorenika i onih koji mu nisu bili ideološki bliski, do antiratnog angažovanja u 90-im godinama, osnivanja UJDIJ-a, što je bio poslednji trzaj u pokušaju spasavanja Jugoslavije skretanjem na reformski antinacionalistilki put.

Već godinama se bori za prava radnika osiromašenih i opljačkanih u procesu
tranzicije. Dugo godina je bio glavni urednik građanskog lista Republika koji i danas izdaje grupa entizijasta u Beogradu.

RSE: Koji period u EX YU, pa sve do današnje Srbije, smatrate najtežim sa stanovišta vaših ciljeva?

Popov: Teško je reći koji je najteži. Teški su bili svi. Dok je čovek mlad, to nije izgledalo toliko teško jer je bilo puno ljudi koji su mislili svojom glavom i slobodno se ponašali.

Zapostavili ste jednu dosta važnu stvar u tom angažmanu, ne samo mom. To je zalaganje za Ustavotvornu skupštinu, prvo Jugoslavije, a potom i Srbije, koja bi ustanovila okvir i temelj društvenih promena radi uspostavljanja demokratskog poretka. Tome se posvećuje velika pažnja u određenom delu literature, ali u javnosti se malo o tome govori. Rekao bih da je to možda najteži trenutak sadašnje Srbije, što nema ni okvir, ni osnovu na kojoj su jasno definisani ciljevi i metode društvenih promena.

RSE: Da li dobro razumem da kažete da ovo što se danas događa je ipak najteže?

Popov: Ne mogu tako oštro izdvojiti jer ja ipak nisam prvenstveno novinar za tu vrstu poenti. Teško je i sada, ali bojim se da na to malo utiče i zdravstveno stanje, u kojem sam, pa da smatram da je ovo najteži.

Pomenuli ste nagradu u Sarajevu. Plašio sam se da će to biti neka estrada sentimentalnosti nas koji smo nešto radili, pa nismo uspeli, u stilu – učiteljice, ja sam se trudio, ali šta ću kad nisam uspeo. Međutim, ton čitavom tom uručivanju nagrada 6. marta u Sarajevu, dalo je više stotina mladih ljudi, možda čak i preko hiljadu njih iz BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, koji su stvorili jednu atmosferu koja bitno odudara od uobičajene atmosfere kakvu možemo videti na javnim priredbama. Ta atmosfera je ličila na onu koju su pravili u koncentracionim logorima, takozvane kulturno-umetničke družine, orkestri, diletantske predstave, glumci, gde su ljudi na zgarištu vlastite slobode izigravali neku vedrinu, prizivajući spas u vidu prevaspitavanja i eventualnog spasavanja golog života.

Nebojša Popov prima nagradu "Duško Kondor"

Nebojša Popov prima nagradu "Duško Kondor"

Tu sam video jedan performans koji je jako rečit. Dvoje mladih glumaca savršeno su ga izveli. Zove se“Zgrabi i zdrobi“. Počinje ljubavnim milovanjem, ali se brzo izvrgava u sve brutalnije nasilje i premlaćivanje, naravno žene. Kažem „naravno“ zato što je to sada model muške dominacije, ali ne samo muške, nego je to model dominacije koji je nastao devastiranjem erosa i devastiranjem svih aspekata ljudskog života, što je trajalo decenijama, i to ne samo na tlu ex YU, nego i u čitavom svetu, ali nas najviše boli ono što se događa neposredno oko nas.

Iz tog vrlo sublimiranog doživljaja jedne bitne stvari u našem sadašnjem životu ili stradanju vidim jedan podsticaj, jednu iskru novog erosa kod ljudi koji tek zakoračuju u život i traže afirmaciju svog života, opet u svim aspektima na razvalinama devastiranog erosa. To je za mene jedna vrlo rečita poruka sa tog skupa, a nalazim je i u nekim fenomenima koji se događaju i u Srbiji, posebno u predstavi „Ubiti Zorana Đinđića“.

RSE: Predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ je iz Novog Sada došla u Beograd, baš u vreme kada je obeležavana desetogodišnjica od ubistva Zorana Đinđića. Zanimljivo je da u pozorištu, zajedno sa Frljićevom predstavom „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212, postavljaju neka suštinska pitanja i da pozoriste postaje mesto propitivanja prošlosti.

Popov: Predstava koju je režirao Zlatko Paković je izuzetno važna, gde igra šestoro sjajnih glumaca. Oni su takođe napipali to što se dešavalo kroz duže razdoblje, ne samo uoči atentata na Zorana Đinđića. To je devastiranje erosa, odnosno uništavanje osećajnih i intelektualnih dimenzija ljudskog života tragovima zločina, pljačke, rasta siromaštva i nezaposlenosti, stvaranja masovne produkcije očajnika. I sam reditelj Zlatko Paković je govorio da je za njega manje zagonetka šta se dogodilo sa Đinđićem, nego za mnoge druge jer on ga smatra subjektom zbivanja, a ne objektom.

To možete naći u jednoj fusnoti Zagorke Golubović, u članku koji je objavljen u martovskom broju "Republike", gde ona fiksira trenutak i mesto na kome se zločin dogodio, a to je na ulasku u zgradu Vlade, gde je pola sata posle ubistva trebalo da počne sednica Saveta za borbu protiv korupcije. On je prihvatio njenu sugestiju da se o tome raspravlja i bio je izgleda raspoložen da neke stvari budu preduzete. Neću sada nagađati šta bi on preduzeo, ali očigledno to nekome nije odgovaralo i to je ta bitna dimenzija. Nekome nije odgovaralo da počne da se oslobađa sama vlast tih stega koje onemogućuju da bude odgovorna javna služba, tako što će nekontrolisani centri moći imati pravo da ubiju koga god hoće, uključujući i premijera.

Prema tome, jedna takva predstava, koja je daleko od institucija, nekako je dospela i do pažnje jednog dela javnosti, ali nedovoljno da se o tome raspravlja. Sada tek su započete neke debate - otkud to da se javljaju i oni koji su nekada bili na suprotnim stanovištima ideološkim i političkim, dokle nas je dovela kohabitacija ili takozvano istorijsko pomirenje među njima i kuda ide kulturno-umetnička, zabavna scena koja liči na realiti šou.

RSE: Ta polemike je otvorena povodom smene vlasti u Srbiji. Jedan deo takozvane Druge Srbije, kojoj ste i vi krajem devedesetih pripadali, toliko je bio nezadovoljan bivšom vlašću Tadićevih demokrata, da je podržao smenu vlasti i dolazak naprednjaka. Drugi deo smatra da je dolazak Vučića, Dačića i Nikolića, u paketu, vraćanje u devedesete. Kako bi ste vi ocenili kuda ide Srbija sa Vučićem, Dačićem i Nikolićem?

Kažnjavanje koje potiče od nekontrolisane vlasti je krajnje opasno, kao što je recimo bio Musolinijev obračun sa mafijom na Siciliji.

Popov: Pomenuli ste Drugu Srbiju i da sam tome i ja pripadao. Da li sam pripadao, ili nisam, to nije bitno. Šta je Druga Srbija, ni to ne znamo dovoljno. Pričao sam o tome da li bi Zoran Đinđić, da nije ubijen, bio sposoban da povrati i uspostavi kontrolu nad tim centrima moći, koji su van svake kontrole. To je ključno pitanje i to je ono što se zove politička pozadina ubistva.

Odmah sledi pitanje - ko je sve učestvovao u premontiranju tih nekontrolisanih centara moći, od nekada svemoćne UDBE, preko onih službi koje su nastavile u decenijama, koje su za nama, pa sve do ovih sadašnjih, novih centara moći, koji su takođe pali u oko jednom delu javnosti u prevelikim ovlašćenjima jednog funkcionera, koji je prisvojio gotovo neviđenu nekontrolisanu vlast i pod dobro znanom parolom - na ljutu ranu, ljuta trava - nasiljem i zastrašivanjem ljudi obećava da će promeniti situaciju, koja je uvek na ivici katastrofe, odnosno to je permanentno vanredno stanje.

RSE: Govorite o Aleksandru Vučiću?

Popov: Očigledno. To nije nikakva tajna. Kažnjavanje ljudi, nije nešto nerazumno u uređenom svetu, ali kažnjavanje koje potiče od nekontrolisane vlasti je krajnje opasno, kao što je recimo bio Musolinijev obračun sa mafijom na Siciliji. Jedna fašistička vlast, naravno, nije mogla da trpi da neko pored nje ima veliku moć. Ali time što je on u jednom trenutku uspeo da nadvlada mafiju na Siciliji, ne znači da ih je pobedio i da je pobedila prava stvar. Jer pobeda fašizma nad mafijom, u tom trenutku je to bila pobeda fašizma, a to nije, nadam se, nešto što bi trebalo prihvatiti.

RSE: Nasleđe koje je ostalo iz devedesetih godina nije samo korupcija. Tu je i jedna strašna tranzicija, koja je osiromašila velike slojeve društva, upropastila srednji sloj, radničku klasu dovela do prosjačkog štapa i tako dalje. Ostavila je i još jedan nacionalni paket Kosova. Ako ste u borbi protiv korupcije ukazali na ovu opasnost od autoritarne vlasti jednog čoveka, šta vidite u ovim pregovorima oko Kosova i kuda to vodi?

Popov: Ne znam do kad će to da ide i kako će se to završiti. Sam sam učestvovao devedesetih godina u pokušajima rešenja kosovskog čvora, ali ne bih sada o tome opširno da pričam. Dobro ste primetili da je tu bitno pitanje korupcije. Korupcija nije nešto što se svodi na mito, podmićivanje i potplaćivanje ljudi. To je kvarenje javne vlasti, odnosno vlasti kao javne službe, time što je ona nekontrolisana. Upravo sam opisao šta znači nekontrolisana vlast u borbi protiv korupcije kao sistema nekontrolisane vlasti.

U tome je daleko poučnije iskustvo Saveta za borbu protiv korupcije. Sada je godinu dana kako je umrla predsednica tog Saveta, Verica Barać. Ignorisanje nalaza tog Saveta, tokom deset godina bi nam pokazalo u čemu su tu problemi. Nije problem samo u tome ko je opljačkao ovog ili onog, nego kako je pravljen jedan sistem šok terapije. To je jedna doktrina šok terapije preko koje će čitavo društvo ubrzano preći u spasonosni kapitalizam iz stradalničkog realnog socijalizma. To se nastavlja i danas time što vi kaznite nekoga. Ništa niste promenili u tom modelu koji ostaje i dalje jer je njegovo jezgro u tome da se proda ono što se može prodati, kako bi se oni koji to prodaju okoristili u tim transakcijama i u tokovima novca.

RSE: Današnja vlast se vrlo često poziva na Vericu Barać i izveštaje koje je ona radila.

Popov: Pozivaju se i na Đinđića i na Maksa Vebera. To je upravo to što je karakteristika za javnu scenu koja u nekim stvarima liči na kulturno zabavni život u koncentracionom logoru - da se pozivaju na osobu za koju je bilo jasno da ne odgovara vladajućoj ideologiji i tom sistemu nekontrolisane moći. Sve je to moguće i to je lakrdija.

Prisustvovao sam nečem neviđenom, a to je da više stotina ljudi, u velikoj sudnici u Zrenjaninu, kao izraz nemoći i očajanja, dugo trupka nogama da se čitava zgrada trese.

To je jedan kabare, samo što za razliku onog nama poznatog kabarea iz vremena nacizma, gde je glavni song bio "Money, money", u ovom novom kabareu, pravi song je "Fuck, fuck". Predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ daje vrlo snažnu poruku u čemu je tu razlika. Taj tip dominacije, u onome što je jezgro erosa, dakle ono što može biti ljubav, pretvara se u potpuno suprotnu stvar, kao jednu beskrupuloznu, ne samo manipulaciju, nego jednu vrstu torture. To je ono što se ponekad ne vidi, čime su mnogi ljudi omamljeni, kao što se vidi po novinama. Danas u "Vremenu" Žarko Korać priča kako su poslanici Narodne skupštine pravili špalir kada je dolazio pomenuti potpredsednik Vlade u Skupštinu. Smatra se, kada je neko toliko moćan, onda on zaslužuje svaku pažnju i slavu, čak i priželjkuju da bude kažnjen, u čemu nalaze nekakvu satisfakciju.

RSE: Da se varimo na pitanje Kosova. Da li je Srbija danas spremna da prihvati kosovsku realnost i kuda vode pregovori o Kosovu?

Popov: Stvar sa Kosovom je mnogo ozbiljnija i tiče se, ne samo Srbije i Kosova i čitave ex YU, nego se tiče i jedne vrlo važne teme, a to je kako savremeni svet u celosti gleda na stvaranje novih država. Dokle će ići prekrajanje granica u okviru ostataka ex YU, na Balkanu, Evropi i u savremenom svetu? To je krupno pitanje za moje sposobnosti da reagujem na vaše pitanje.

RSE: Setila sam se da je jednom prilikom Dušan Makavejev vas analizirao kao umetnika i nazvao umetničkim performansima ono što ste vi radili, a to je kuvanje pasulja. Podsetite nas, kada ste prvi put i kome kuvali pasulj? U Borkinom (Borka Pavicevic) Paviljonu možda?

Popov: U Borkinom Paviljonu, neposredno pošto je on bio formiran. Onda je to bilo na raznim skupovima radnika u Beogradu, Užicu, Kragujevcu i ovde u Zrenjaninu, u Jugoremediji.

Poslednji put sam imao to u Jugoremediji, u trenutku kada su završavali izgradnju novog pogona, ali to sve nestaje u nametnutom stečaju, koji preti likvidacijom firme i stvaranja novih očajnika, koji ne mogu da se spašavaju.
Umesto da se stvore uslovi da ljudi mogu da reaguju na svoje stradanje, ja sam takođe prisustvovao nečem neviđenom, a to je da više stotina ljudi, u velikoj sudnici u Zrenjaninu, kao izraz nemoći i očajanja, dugo trupka nogama da se čitava zgrada trese. Umesto da se raspravi u čemu je problem sa njihovom sudbinom, oni su jednostavno izbačeni iz zgrade suda, a posle su izbačeni i iz preduzeća koje je gurnuto u stečaj.

RSE: Ako biste danas skupili snagu za kuvanje pasulja, koga bi ste pozvali na opasuljivanje?

Popov: Pozvao bih one koji su najrečitiji u kritici vlasti i koji su najrečitiji u objašnjavanju tragične sudbine Đinđića. Da pričamo o tome šta je ko uradio, da se demontira sistem nekontrolisane moći koji se reprodukovao svih ovih godina i pre i posle atentata, jer od toga zavisi sudbina mnogih ljudi.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG