Dostupni linkovi

logo-print

"Dejtonski sporazum je zaustavio rat, ali je, odavno, glavna prepreka uspostavljanju BiH kao funkcionalne države", ocenjuje Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. Po njegovom mišljenju, međunarodna zajednica je još početkom prošle decenije, kada su na vlasti bili oni koji su bili u stalnom strahu da im haški istražitelji ne zakucaju na vrata, bez ikakvih problema mogla da stvori konsenzus o promeni Dejtonskog ustava, jer se tome tada niko ne bi usprotivio. Umesto toga, međutim, dozvolilo se da se ode toliko daleko da su se već maltene počeli podrazumevati zahtevi za formiranjei trećeg entiteta, zbog čega je nastavljeno rastakanje BiH.

RSE: Dvadeset godina kasnije – kakva se ocena može dati Dejtonskom sporazumu?


Popov: Dejtonski sporazum je bio mirovni sporazum koji je zaustavio rat, ali kada je reč o Bosni i Hercegovini, nije uspostavio uslove za trajan, održiv i stabilan mir. Tako se, s jedne strane, može dati njegova pozitivna ocena jer su konačno zaustavljeni balkanski ratovi koji su vođeni devedesetih godina, ali je ostala jedna negativna zaostavština, a to je taj dejtonski Ustav BiH, koji je nju ostavio zarobljenu u jednom vakuumu između dva entiteta, deset kantona itd., kao jednu nedovršenu državu.

RSE: Entitet Republika Srpska, sa Miloradom Dodikom na čelu, sve vreme pozivajući se na slovo Dejtonskog sporazuma, ne pristaje na to da se izgradi funkcionalna centralna država. Otuda imamo i bitno zaostajanje Bosne i Hercegovine u evrointegracijama. Može li se iz te situacije uopšte izaći i kako?


Popov: Prvo, ponovo ću reći otvoreno i javno, da je ovakva Bosna i Hercegovina kakva je sada, udruženi zločinački poduhvat međunarodne zajednice i domaćih političara. Kod domaćih političara je jasno da su oni kalkulisali baš sa tim nedorečenostima koje proizilaze iz Dejtonskog sporazuma da bi gradili svoje pozicije i da bi na tome što duže opstajali na političkoj sceni.

Volfgang Petrič

Volfgang Petrič

Međutim, međunarodna zajednica imala je instrumente da nešto uradi u vidu visokog predstavnika međunarodne zajednice i Veća za implementaciju mira. Taj visoki predstavnik je na osnovu bolonjskih ovlašćenja mogao da smenjuje bilo kog legalno izabranog političara, mogao je da suspenduje zakone, međutim, visoki predstavnici - Petrič i još nekoliko njih, koristili su ta ovlašćenja, ali, evo, prošlo je dvadeset godina nakon toga, i oni nisu iskoristili priliku da koristeći ta ovlašćenja dođu do toga da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država.

RSE: Čini se da je gospodin Pedi Ešdaun bio u tom smislu najodlučniji da koristi ovlašćenja, koja mu, uostalom, i daje Dejtonski sporazum, ali da se nakon njegovog mandata od toga odustalo. Je li kritikujete, ovim što kažete, i gospodina Valentina Incka, sadašnjeg visokog predstavnika?


Popov: Ja ga itekako kritikujem. Kada su bili prošle godine u proleće oni socijalni protesti i nemiri u Bosni i Hercegovini, pa je bilo zapaljeno nekoliko džipova od političara, onda je on dao komentar: 'Kako su radili, tako su i prošli'. I onda baš jedan vaš novinar me pitao za komentar. Ja sam rekao da nisam za takve metode, pa ako je i nečiji džip trebao da završi u Miljacki, to bi bio njegov, jer on za ultra visoku platu koju dobija nije tamo da kroz prozor posmatra šta se dešava, nego da radi na stabilizaciji stanja i da se takve stvari ne dešavaju, nego naprotiv, da se izgrade institucije koje bi zaštitile i građane i koje bi na kraju dovele do jedne socijalno pravedne države, koja je, naravno, i funkcionalna.

RSE: Vi imate stalno situaciju da Dodik najavljuje referendum o pravosudnom sistemu Bosne i Hercegovine, što se, naravno, u međunarodnoj zajednici čita kao referendum o odcepljenju Republike Srpske. Dakle, ta njegova igra traje i ima se utisak da niko iz međunarodne zajednice nije našao odgovor za Milorada Dodika.


Popov: Još malo pa će biti deset godina da on igra tu igru. Zapravo, počeli su je on i Haris Silajdžić sredinom prošle decenije. Oni su igrali ping-pong, pa je Silajdžić najavljivao ukidanje Republike Srpske kao genocidne tvorevine, a onda je Dodik najavljivao izlazak Republike Srpske iz BiH. Time su oni homogenizovali svoje biračko telo, a da pri tom nisu imali sankcije od predstavnika međunarodne zajednice. Ovde je problem u tome što je stvar otišla predaleko.

Još početkom prošle decenije međunarodna zajednica je mogla da insistira na tome kada su još bili na vlasti oni koji su bojali da im haški istražitelji ne zakucaju na vrata. Međunarodna zajednica je mogla bez ikakvih problema da stvori konsenzus oko promene Dejtonskog ustava BiH, koji jeste glavna brana u stvaranju funkcionalne države. Tome se tada niko ne bi usprotivio. Oni su dozvolili da stvari odu predaleko, da se već počelo podrazumevati stvaranje i trećeg entiteta, i da se na taj način nastavi dalje rastakanje Bosne i Hercegovine.

Milorad Dodik

Milorad Dodik

Bilo je nekoliko pokušaja da se stvari pokrenu na bolje, bio je aprilski paket iz 2006. godine koji su oborila dva bošnjačka poslanika u Parlamentu. Bio je butmirski proces 2009. godine. U taj proces su uložile svoj autoritet i Amerika i Evropska unija, računajući da će kroz razgovore i dogovore sa domaćim političarima doći do nekog rešenja, međutim, na kraju Dodik nije hteo da šalje, ni šofera da vidi šta se tamo dešava, a kamoli sam da dolazi.

RSE: A šta je bila suština tog butmirskog procesa?


Popov: Suština je zapravo bilo ono što je pre skoro godinu dana, u novembru prošle godine, ponuđeno nemačko-britanskim planom, a taj plan podrazumeva da bh. političari preuzmu ulogu za stvaranje institucija na centralnom nivou i da to potpišu, znači da preuzmu garancije, a za uzvrat će se preskočiti prepreku "Sejdić-Finci" i otvoriti alternativni put ka Evropskoj uniji, da bi stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, omogućen pristup evropskim fondovima itd. Međutim, opet je Dodik odbio da potpiše takvu izjavu.

RSE: Šta treba da se dogodi da se iz ove loše beskonačnosti izađe?


Popov: Nemačko-britanski plan je trebao da prati niz drugih stvari, a to je pre svega da se očekivalo od suseda, Hrvatske i Srbije, da izvrše uticaj na političare u Republici Srpskoj i u Federaciji BiH, da se konstruktivno ponašaju u ovom pogledu, jer se zna da Srbija ima itekakav uticaj i na Republiku Srpsku i na njeno vodstvo, kao i da Zagreb u Hercegovini ima uporište među bh. Hrvatima. Mesić, dok je bio predsednik Hrvatske, on je slao poruku Hrvatima da je Bosna i Hercegovina njihova domovina i da je Sarajevo njihov glavni grad. To se nije nikad čulo ni od jednog političara iz Srbije.

I za očekivati je bilo da će se izvršiti pritisak, pre svega na Srbiju, da na neki način utiče na rukovodstvo Republike Srpske, ali to se nije desilo. U međuvremenu je iskočila ova azilantska izbeglička kriza, pa se onda cela Evropa zamajala sa tim, ali očigledno je da je taj proces koji su započeli Nemci i Britanci sada opet u zastoju. Šta će se dalje dešavati, ja to ne znam, ali to je još jedna šansa, no ona podrazumeva i konstruktivno ponašanje suseda Bosne i Hercegovine.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG