Dostupni linkovi

logo-print

Polemika: Postoji li sukob između Vučića i Nikolića


Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li postoji sukob između Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića. Sagovornici su bili Vladimir Pavićević, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Dejan Vuk Stanković, politički analitičar iz Beograda.

Polemisalo se o tome da li je reč o istinskom sukobu ili o neutemeljinim pričama protivnika sadašnjih lidera Srbije, smeta li Nikoliću ogromna Vučićeva popularnost, da li se Nikolić kaje što je rukovođenje Srpskom naprednom strankom prepustio Vučiću, da li je Vučić više okrenut ka Briselu i Vašingtonu, a Nikolić ka Moskvi, da li je Vučić nakon priznanja da je iza ubistva novinara Ćuruvije stajala država morao podneti ostavku s obzirom da je u vreme ubistva bio ministar informisanja, kao i o tome u kojoj meri je Nikolićev savetnik Oliver Antić poremetio odnose ismeđu Vučića i Nikolića.

Omer Karabeg: U javnosti se dugo govori da postoje tenzije u odnosima između Nikolića i Vučića. Srpska napredna stranka to odlučno odbacuje i kaže da je to samo zlonamerna želja njihovih političkih protivnika. Da li su odnosi između Vučića i Nikolića narušeni ili je to samo neutemeljena priča njihovih protivnika?

Kada je reč o sprovođenju onoga što su osnovne koordinate državne politike, mislim da tu nema nekih naročitih razmimoilaženja izmedju Vučića i Nikolića.

Dejan Vuk Stanković: Čini se da su u ovom trenutku ti odnosi funkcionalni. Kada je reč o sprovođenju onoga što su osnovne koordinate državne politike, mislim da tu nema nekih naročitih razmimoilaženja izmedju Vučića i Nikolića. Ta razmimolilaženja, ako ih je i bilo, prestala su onog trenutka kada je Vučić zakazao izbornu skupštinu Srpske napredne stranke. Time je prekinuo sva ta različita govorkanja o postojanju različitih struja u vladajućoj partiji. Pošto je Nikolić to prihvatio i nakon što su stranku napustili prvo Oliver Antić, a onda i Vladimir Cvijan, svima je postalo jasno da su sva razmimoilaženja, čak ako ih je i bilo, prevaziđena i da će skupština jednoglasno izabrati Vučića za predsednika.

Mislim da u ovom momentu pakt između Nikolića i Vučića polako puca.

Vladimir Pavićević: Moje je mišljenje da su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić danas pre takmaci, nego partneri. Da bismo mogli da odredimo šta se danas dešava u odnosima između njih dvojice treba se vratiti u 2008. godinu, u vreme nastanka Srpske napredne stranke. Tada je Tomislav Nikolić ispoljio jasnu odlučnost da raskine veze sa Šešeljem. Sa Vučićem je bila potpuno drugačija situacija. On se premišljao, imao je strašne dileme oko toga kojem šefu će da se prikloni, pa je na kraju odlučio da se prikloni novom lideru - Tomislavu Nikoliću. Njih dvojica nisu napustili Srpsku radikalnu stranku zbog toga što su imali neke nove ideje, već pre svega radi toga da bi uvećali svoju polititičku moć, što je kod Vučića bilo naročito izraženo. Rukovođeni istim ciljem oni su tada, 2008. godine, napravili jednu interesnu vezu, jedan pakt. Mislim da sada, u ovom momentu, taj pakt polako puca, jer su dovedeni u pitanje lični interesi obojice.

Dejan Vuk Stanković

Dejan Vuk Stanković

Dejan Vuk Stanković: Sigurno je da ima ličnih interesa. Nisu političari anđeli, pa da nemaju lične interese. Ali, čini mi se da je u ovom trenutku uspostavljeno neko harmonizovanje ili, ako hoćete, usklađivanje tih interesa i to u Vučićevu korist, jer se Nikolić povlačenjem sa mesta predsednika stranke na izvestan način odrekao direktnog uticaja na stranku. Drugo, mislim da je Nikolićevo izražavanje poverenja Vučiću, koje se može iščitati iz njegova dva poslednja intervjua, zapravo neka vrsta taktičkog ustupka i davanje šanse Vučiću da kapitalizuje svoju popularnost tako što će preuzeti svu moć u stranci, pa da se onda uhvati u koštac sa nečim što je pakleno teško, a to je rešavanje političkih, socijalnih i ekonomskih problema u Srbiji koji su, kao što znamo, izuzetno veliki. Ukoliko bude uspešan, Vučić će biti neprikosnoven. Međutim, ukoliko bude neuspešan, njegova popularnost u biračkom telu će postepeno padati, pa će onda izgubiti i svoje pozicije u stranci. Jednom rečju, Nikolić, kao iskusni politički taktičar, dao je u ovom trenutku Vučiću šansu da pokaže šta i koliko može da uradi u ne baš tako sjajnim okolnostima.

Omer Karabeg: Gospodine Pavićeviću, mislite li i da Nikolić pušta Vučića i čeka hoće li će se ovaj ugruvati ili ne?

Meni je neverovatno da Vučić može to da kaže da je država ubila Ćuruviju, a da odmah nakon te izjave ne podnese ostavku, jer je u to vreme bio ministar informisanja.

Vladimir Pavićević: Mislim da se radi o drugoj stvari. Moj utisak je da se Tomislav Nikolić sada kaje što je uoči drugog kruga predsedničkih izbora obećao da će, ukoliko bude izabran, napustiti mesto lidera stranke. Čak me ne bi začudilo da kaže da bi rado menjao svoje mesto predsednika države za mesto predsednika stranke, jer je očigledno da u političkom sistemu u Srbiji pozicija predsednika vladujujće stranke donosi ogromnu moć. Vučić to potvrđuje. S obzirom da ni Vučić ni Nikolić nemaju jasnu politiku, njihov sukob se pre svega tiče političke moći. Vučić je strahovito usmeren ka povećavanju svog rejtinga u narodu, pa otuda onaj politički marketing koji se svodi na priče o tome kako u besu lomi bravu i izbacuje iz kancelarije ljude koji traže 13. platu. On nam stalno govori da smo postigli velike rezultate, najavljuje bolji život, a toga nema. Poslednje što sam uočio tiče se njegove izjave da je država odgovorna za ubistvo Slavka Ćuruvije, drugim rečima da ga je država ubila, a onda - znajući da svi mi znamo da je on bio ministar informisanja u vreme tog ubistva - kaže da on nema nikakve veze sa tim. Meni je neverovatno da Vučić može to da kaže, a da odmah nakon te izjave ne podnese ostavku. Kod Nikolića zapažamo veoma slične stvari. On bi, recimo, kao predsednik trebalo da dostojanstveno reprezentuje našu državu. Međutim, mi ga gledamo kako u Moskvi prekoreva svoju vladu i ogovara svoju zemlju, a onda se na nekom drugom mestu utrkuje da se, makar jednu sekundu, nađe u kadru sa američkim predsednikom Obamom. To je ponašanje jednog tinejdžera, potpuno neprimereno predsedniku države. On svojim delovanjem srozava autoritet predsednika. Dakle, i jedan i drugi političko polje posmatraju kao poprište borbe za moć i, budući da su usmereni ka istoj stvari, nužno dolaze, za mene, u očigledni sukob.

Vučić je na tragu da reši jedan od najbeskrupuloznijih zločina Miloševićevog režima, a to je ubistvo Ćuruvije.

Dejan Vuk Stanković: Kada govorimo o ubistvu Ćuruvije, možda bi u nekom idealnom moralnom svetu, koji nigde ne postoji, Aleksandar Vučić, nakon što je saopštio da je država izvršila ubistvo Ćuruvije, podneo ostavku i povukao se iz političkog života. Ali u ovom slučaju mislim da se radi o nečemu drugom. On je na tragu da reši jedan od najbeskrupuloznijih zločina Miloševićevog režima, nakon što petooktobarski pobednici nad Miloševićem za trinaest godina nisu ni hteli, ni smeli, ni umeli da ga reše. Ironija je sudbine da će on, ako reši taj slučaj, a sva je prilika da hoće, politički i medijski profitirati, iako je u tom trenutku, kada se taj strašni zločin desio, bio deo vlade koju je tada predvodio pokojni Mirko Marjanović.

Vladimir Pavićević: Gospodin Stanković je rekao da ne živimo u idealnom svetu i da bi samo u idealnom svetu moglo da se očekuje da neko podnese ostavku nakon što je priznao da je u trenutku, kada je bio član vlade, država ubila jednog novinara. Moram da kažem da svugde za takve stvari, pa i za one manje, ljudi podnose ostavke. Samo kod nas se to ne dešava. Imali smo u Nemačkoj slučaj da je ministar odbrane Gutenberg podneo ostavku zbog takve stvari kao što je plagiranje doktorske teze, a kamo li da neko uopšte može da razmišlja da ne snosi konsekvence kada je u pitanju ljudski život. Tu je ostavka jedino što se očekuje i što je normalno.

Omer Karabeg: Kada se gledaju potezi Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, stiče se utisak da je Vučić više okrenut Briselu i Vašingtonu, a Tomislav Nikolić Moskvi. Postoji bitna razlika i u odnosu prema Kosovu. Dok Vučić podržava politiku sporazumevanja između Beograda i Prištine, Nikolić stalno ponavlja da Srbija nikada neće priznati Kosovo, a u poslednjim izjavama govori čak i o autonomiji Kosova, što je nakon Briselskog sporazuma potpuno apsurda priča. Da li je reč o različitim konceptima ili je to, kako neki tvrde, samo podela uloga?

Dejan Vuk Stanković: Slažem se da to što je Nikolić rekao o Kosovu zvuči kao potpuno apsurdna priča, ali sve to treba posmatrati u drugačijem kontekstu. Od trenutka kada su Vučić i Nikolić zauzeli ključna mesta na srpskoj političkoj sceni, mislim da je napravljena podela uloga koja još uvek figurira. Vučić nastoji da vrlo agresivnim medijskim nastupom napravi proevropski imidž kako u očima naše javnosti, tako i u diplomatskim krugovima, pre svega u Briselu, Berlinu, Londonu, Parizu i Vašingtonu, dok kod Nikolića, koji se ne može preko noći osloboditi svoje političke prošlosti, povremeno imate kontradiktorne ispade u odnosu na aktualnu državnu politiku. Međutim, u stvarnosti Nikolić nije nikada blokirao nijednu akciju koja se ticala Briselskog sporazuma, niti je dao podršku ijednoj političkoj opciji koja se je protivila tom sporazumu.

Mislim da Vučić u ovom trenutku ima podršku Zapada zbog toga što je pristao na ulogu čuvara potpisa za kosovsku nezavisnost.

Vladimir Pavićević: Što se tiče pitanja da li tu postoji podela uloga i da li je Vučić fingirano ili stvarno malo više usmeren ka Zapadu, a Nikolić malo više ka Istoku, ja bih i tu stvar vezao za njihov interesni pakt koji je nastao 2008. godine i koji je sada napukao. Ovde se stiče utisak da je Vučić postao neka vrsta miljenika Zapada, pre svega zbog njegove kooperativnosti oko rešavanja kosovskog pitanja. Ja sam saglasan da kosovsko pitanje spada u sferu interesa mnogobrojnih zapadnih država, a naročito onih najmoćnijih. Tu bih, međutim, dodao jednu stvar. Mislim da Vučić u ovom trenutku ima podršku Zapada zbog toga što je pristao na ulogu čuvara potpisa za kosovsku nezavisnost. Podrška Vučiću će da traje do onog trenutka dok se ne zaokruži kosovsko pitanje, odnosno dok je on u stanju da čuva taj potpis. S druge strane, i Rusija je velika država i ona ima svoje interese. Njeni interesi na Balkanu, pa i u Srbiji, su vezani za pitanja energetike, konkretno za pitanje Južnog toka. Sigurno je da u Moskvi razmišljaju o tome ko je taj čovek u Srbiji sa kojim mogu da se prave dogovori tako da ruski interesi budu zadovoljeni. Sasvim je moguće da je Nikolić odabran za tog čoveka. Prema tome, rekao bih da Vučić u ovom trenutku zaista doprinosi da neki interesi zapadnih država budu ostvareni, dok se preko Nikolića nastoje sačuvati ruski i finansijski i energetski aranžmani.

Ne verujem u priče da je Vučić čuvar potpisa za kosovsku nezavisnost, a Nikolić garant da će Rusija rešiti pitanje Južnog toka.

Dejan Vuk Stanković: Teško mi je spekulisati o tome šta u Moskvi i Briselu misle o Vučiću ili Nikoliću. Ne verujem u priče da je jedan čuvar potpisa za kosovsku nezavisnost, a drugi garant da će Rusija rešiti pitanje Južnog toka. Mislim da se priča o Južnom toku raspliće na nivou Moskve i Brisela. Srbija je potpisala sporazum o Južnom toku i kao ozbiljna država treba da ga sprovede. Što se tiče kosovske nezavisnosti, taj problem je još uvek otvoren. Veliko je pitanje da li će Srbija ikada formalno priznati nezavisnost Kosova. Mislim da se Brisel zalaže da odnosi između Srbije i Kosova budu kao odnosi između dve Nemačke tokom hladnog rata. Veliko je pitanje da li će Srbija tako nešto u potpunosti prihvatiti. Uostalom, da se nije dogodio ovaj politički preokret koji su napravili Dačić, Vučić i Nikolić, sumnjam da bi bivša vladajuća garnitura išta uradila po pitanju Kosova, već bi se sve nastavilo u onom ritmu istorijskog oportunizma koji je diktirao Tadić, potpomognut Jeremićem i uvek za nacionalizam spremnim Koštunicom.

Vladimir Pavićević

Vladimir Pavićević

Vladimir Pavićević: I dalje mislim da su Vučić i Nikolić zaista veliki takmaci, ali tu se, kao što sam rekao, ne radi o različitim idejama i pristupima , nego pre svega o usmerenju ka goloj političkoj moći. Tu je došlo do velikog sukoba koji se već očigledno manifestuje. Kud ćete bolji primer za to od onoga kada ministarka Mihajlović skoro pa opanjkava predsednika države i njegove savetnike ili kada savetnik predsednika Nikolića biva izbačen iz Predsedništva Srpske napredne stranke, čiji je predsednik do pre nešto više od godinu i po dana bio upravo Tomislav Nikolić.

Omer Karabeg: Kako tumačite aferu sa Nikolićevim savetnikom Oliverom Antićem, koji je neuspešno pokušao da diskredituje savetnike Aleksandra Vučića, pre svega Mlađena Dinkića, a onda i Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Stros-Kana. Da li je to bila Antićeva solo akcija ili je on to radio sa znanjem Nikolića? Kako tumačite činjenicu da je Nikolić zadržao Antića na savetničkom mestu, iako je on nakon afere dao ostavku na sve svoje partijske funkcije i napustio Srpsku naprednu stanku?

Dejan Vuk Stanković: To jeste poruka Vučiću da on u potpunosti ne može da odlučuje o svemu i o svakome kada je reč o predsedničkom kabinetu. Uostalom, diskreciono je pravo predsednika države da bira ko će biti njegov savetnik. Ne morate biti član Srpske napredne stranke da biste bili savetnik Tomislava Nikolića. Inače, mislim da izbor Antića nije baš najsrećniji, ali to je Nikolićeva odgovornost. Indikativno je da je nakon demistifikacije Antićeve uloge u medijskim pričama o povezanosti Vučićevih savetnika sa finansijskim aferama, Antić shvatio da mora da se povuče iz Srpske napredne stranke. Sličnu sudbinu doživeo je Vladimir Cvijan koji je upro prstom na Vučića nazivajući ga diktatorom. Slučaj Antić i slučaj Cvijan pokazali su jednu nespornu stvar - da Vučić ima suštinsku moć u stranci i da Nikolić i oni koji su mu bliski moraju to da prihvate, što se videlo po horski iskazanoj podršci Vučiću, nakon što je Cvijan objavio da će se kandidovati za lidera Srpske napredne stranke. Slučaj Antić i slučaj Cvijan pokazuje da Vučić u potpunosti vlada strankom.

Vladimir Pavićević: Vraćam se na ono što sam na početku rekao. Ja mislim da se sada Nikolić duboko kaje zbog toga što je brzopleto odlučio da napusti mesto predsednika stranke, jer se sada vidi koliko ta pozicija znači za sticanje moći u političkom sistemu kakav ima Srbijia. Inače, mislim da afere oko Olivera Antića i Vladimira Cvijana treba shvatiti kao neku vrstu žrtvovanja pešaka ili neku vrstu probnih borbi, jer i Vučić i Nikolić očigledno nisu ušli u direktni sukob, već taj sukob za sada ide preko nekih drugih ljudi. Sve to govori o tome da između Vučića i Nikolića uskoro sledi ogoljena borba za moć, u okviru koje nema ni malo mesta za pravu politiku.

Omer Karabeg: Gospodine Stankoviću, smatrate li i da se Nikolić kaje što je prepustio stranku Vučiću? Setimo se da Boris Tadić, kada je postao predsednik države, nije hteo da ode sa mesta predsednika stranke, iako su ga mnogi zbog toga kritikovali. Dobro je znao šta znači kontrolisati stranku.

Tenzije su, ako ih je i bilo, splasnule.

Dejan Vuk Stanković: Nisam psihoanalitičar Tomislava Nikolića da bih mogao da utvrdim da li se kaje ili ne, ali čini mi se da je on svojevoljno odlučio da bude drugačiji predsednik Srbije od svog prethodnika, pa se je povukao sa mesta lidera stranke i prepustio ga Aleksandru Vučiću. Nesumnjivo je da je Vučićeva popularnost nakon toga naglo skočila i stavila ga na vrh političkih događaja, kako u odnosu na sopstvenu stranku, tako i u odnosu na ostale stranke na političkoj sceni Srbije. Nikolić je, suočen s tom činjenicom, shvatio da je dobro da bude Vučićev saveznik, da s njim zajednički radi i da mu na izvestan način prepusti kormilo u upravljanju političkim procesima. Tenzije su, ako ih je i bilo, splasnule zbog dva izazova. Jedan izazov je osvajanje što većeg kolača vlasti, a drugi je upravljanje državom. Shvatili su da će im vlast izmaći, ukoliko budu trošili vreme na međusobne sukobe.

Vladimir Pavićević: Saglasan sam da politički procesi u Srbiji, u jednom dobrom delu, mogu da budu smešteni i u polje psihoanalize, ali, gledajući kako Nikolić reaguje na ono što radi Vučić i na moć koju je ovaj stekao, mislim da je evidentan njegov žal zbog toga što se brzopleto odrekao mesta predsednika stranke.

Omer Karabeg: Na kraju, vaši zaključci?

Sukob između Vučića i Nikolića je evidentan.

Vladimir Pavićević: Sukob između Vučića i Nikolića je evidentan i tiče se zauzimanja pozicija moći. I jedan i drugi su političari koji u dužem vremenskom periodu grade svoju političku karijeru pokušavajući da stvore uslove za osvajanje što je moguće veće moći. Mislim da u sudaru te dve želje i te dve ambicije više nije moguće postići bilo kakav kompromis, niti je moguće obnoviti savez kakav su napravili 2008 godine. Sada je tom paktu došao kraj.

Dejan Vuk Stanković: Mislim da političkog sukoba nema. Čak i ukoliko bi se u nekom doglednom vremenu taj sukob dogodio, mislim da bi bio potpuno drugačiji od sukoba koje smo imali u drugim strankama. Verujem da bi se to završilo bez neke velike medijske pompe i političkog vatrometa. Uostalom, do sada smo imali samo spekulacije i zlonamerne medijske interpretacije o tom sukobu, ali ne i činjenice na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da taj sukob postoji. Verovatno je tu bilo različitih varnica, možda i nekih teških reči, ali to je sve bilo sklonjeno od javnosti, to je bio sukob iza zatvorenih vrata, nešto o čemu se nagađalo, nešto o čemu se spekulisalo, ali nikada niste mogli videti da su oni u nekoj vrsti političkog rata. Rivaliteti postoje, uvek će ih i biti, ali političkog sukoba za sada nema. Da li će ga biti u budućnosti - ostaje da se vidi.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG