Dostupni linkovi

logo-print

Paunović za RSE: Ponašaj se šampionski i pre nego što to postaneš


Entuzijazam, odgovornost i poštovanje svakog rivala – neophodni su uslovi za dostizanje najviših ciljeva, poput osvajanja titule svetskog šampiona. Recept je već dokazan u praksi pošto ga je primenio Veljko Paunović, 37.-godišnji selektor omladinske reprezentacije Srbije koji je svoje fudbalere predvodio do titule svetskog prvaka. Gde crpi nepresušnu veru u uspeh, kako je „utrenirao“ šampione, kako protiv huligana u sportu i hoće li fudbal stati na zdrave noge, Paunović govori u intervjuu nedelje RSE.

RSE: Srbija je svetski šampion u fudbalu za omladince. To je stvarnost, koja, više od nedelju dana posle tog uspeha, zvuči još uvek kao neverovatna činjenica. Kako se postaje svetski šampion, vi sigurno znate recept za to?


Veljko Paunović: Pre svega, mislim da je jako bitno da svi imamo i radimo na vrednostima, da ih postavimo od samog početka. Te vrednosti treba da budu univerzalne vrednosti, u saradnji i u funkcionisanju bilo kakvog tima, u odnosu među ljudima. Radi se o poštovanju, odgovornosti, entuzijazmu za zajednički život i zajedničke ciljeve. To obuhvata eventualno sve. Ako želimo, onda sigurno sa ove tri vrednosti mnogo toga možemo da postignemo. Lista vrednosti, koje se nadograđuju na sve to, je ogromna. Proizišli su iz dugotrajnog projekta i kontinuiteta koji smo imali za ove tri godine. Na svakom okupljanju smo nadovezivali i postavljali nove zahteve i nove ciljeve.

RSE: Ko su mladići, mlađi od 20 godina, koje trenirate? Čime se oni ističu, pa su osvojili trofej i popeli se na krov sveta?


Veljko Paunović: Momci dele sve ove vrednosti koje sam spomenuo. Zajedništvo između njih je ogromno i oni su generacija koja je već dugo zajedno. Sa njima sam tri godine, pre toga je bio selektor Nenad Sakić. To zajedništvo proizilazi upravo iz toga, iz jednog dugotrajnog rada, selektiranja, postavljanja sistema vrednosti i sistema tehničko-taktičkih zahteva koji su bitni za nas.

RSE: Koliko je uspeh slavnih „Čileanaca“, omladinske reprezentacije Jugoslavije iz 1987. godine, čitavom timu služio kao inspiracija da 2015. godine postanu „Novozelanđani“?


Veljko Paunović: Prevashodno smo mi u stručnom štabu imali veliku inspiraciju da to prenesemo kao jednu od ideja, ali ne kao pritisak, koji bi ti momci trebali da imaju. Oni nisu živeli u toj zemlji, ne znaju šta je to značilo tada. Tražili smo jedan model, koji su imali i druge reprezentacije, koje su uspele da budu šampion sveta. Mi smo ga našli u našim ljudima.

Objektivno, onda smo bili velika država i država gde smo imali vrednosti koje su nas odvele tako daleko. Pokazali smo im snimak, već na prvom okupljanju, gde pričaju oni. Peđa Mijatović je govorio da su se radovali svakom okupljanju - to je entuzijazam. Rekao je da su ginuli jedan za drugog na terenu - to je odgovornost. Dodao je da su poštovali svakog rivala. Tako su došli do kraja. To su tri osnovne stvari. Bukvalno su se držali toga i to nikada nisu ispuštali.

To ističem i ponavljam. Ne treba zaboraviti i zajedništvo u svemu tome, integritet. Sve su to stvari koje trebamo da naglasimo kao jako važne u pravljenju tima i pravljenju šampiona. Svakako da šampion mora da se ponaša kao šampion i pre toga što postane šampion. To je poenta.

RSE: Čuju se komentari da za uspeh može da se zahvali pre svega vama, a manje Fudbalskom savezu?


Veljko Paunović: Ne slažem se. Mislim da je na prvom mestu Fudbalski savez jer me je i doveo. Zaposlili su me u Fudbalskom savezu, prvenstveno Savo Milošević, Mitar Mrkela, direktor sportskog sektora, i Zoran Laković, generalni direktor i predsednik. Svi su me podržali, kao i skupština. Zasluge su po hijerarhiji, polazeći preko mene i mog stručnog štaba. To su ljudi koji su danonoćno radili. Ne govorim samo o svetskom prvenstvu. Oni su se bavili analizama i pripremama, kako protivnika, tako i nas samih i individualno naših igrača. Radili su na tome - šta možemo da im ponudimo, da oni budu bolji.

RSE: Strahujete li da bi novostečena slava, koja je nesumnjivo tim mladićima stigla, mogla da sputa njihov potencijal da postanu nove svetske fudbalske vedete, kao što je to bio slučaj sa Prosinečkim, Mijatovićem, Šukerom ili Bobanom, koji su igrali u najvećim klubovima i bili sjajni? Da li imate neku bojazan? Upozoravate li te momke da bi im pogrešni izbori mogli loše uticati na karijeru?


Veljko Paunović: Na prvom tom okupljanju, ne samo da smo im pustili taj video, nego smo im predstavili upravo igrače koje ste naveli - zlatnu čileansku generaciju. Šta je značio taj uspeh za njih? Oni su iz toga napravili sjajne fudbalske karijere. Oni su postali prvaci sveta i svi su posle napravili uspeh u profesionalnim karijerama, ali ne samo tada, nego i kada su završili karijere. Davor Šuker je predsednik hrvatskog Saveza, Peđa Mijatović je bio direktor Reala.

Postoji bojazan. Ne mogu da kažem da strahujem, ili da se brinem, ali verujem da oni to mogu. Znam da postoji mogućnost, ali verujem da momci trebaju da budu svesni da sve ovo, što su stekli na ovaj način, nisu stekli slučajno. Stekli su pridržavajući se ovih stvari koje sam spomenuo. Svega toga treba da nastave da se pridržavaju jer sasvim je normalno da, ukoliko izađu iz ovog formata, mogu da idu nekim putem koji ih neće odvesti tamo, gde mogu da stignu.

RSE: Da li je uspeh na Novom Zelandu početak preporoda srpskog fudbala? Ili je to pobeda mladosti, koja će svoje zrele godine da provede u inostranstvu, kako se čuje ovih dana?


Veljko Paunović: Rekao bih da smo mi imali jednu iskru varnicu koja je bila pre dve godine, posle osvajanja evropskog šampionata u Litvaniji, sa selektorom Drulovićem. Ta varnica je trebala da zapali potencijal koji je naša zemlja oduvek imala. Posle ovog uspeha, opet postoji odličan preduslov da se ujedinimo. Mislim da je zajedništvo, ono što nam je nedostajalo.

Naša poruka na svetskom prvenstvu je bila upravo ta. Bilo je momenata kada je neko želeo da se istakne iz grupe, a to su momenti kada nam je možda i izmicala utakmica iz kontrole. Zajedništvo, pretočeno u fudbal, znači da kada imamo loptu, zajedno napadamo, ja tebi dodam, ti meni vratiš, osvojimo prostor koji treba da rešimo svojim talentom. Onda zajednički damo gol, kako god da se to zove.

U našoj reprezentaciji, naša dva najbolja napadača, Šaponjić i Mandić, su postigla pet golova i mi smo prvaci sveta. Mađari su imali jednog igrača, koji je dao pet golova, kao i Ukrajinci, ali oni nisu prvaci sveta. Raspodelili smo uloge, raspodelili smo i učinak. Na kraju smo svi zajedno pobedili. To je zajedništvo - guranje u istom pravcu.

Podrška infrastrukturi je jako potrebna našem fudbalu, to je naš najveći problem. Mislim da naši ljudi nisu svesni koliko je bitno da tereni budu po modernim kriterijumima, da bi smo mogli normalno da radimo. Naravno, i svi ostali materijali i sve ostale infrastrukture koje su potrebne, da bi smo mogli da od igrača tražimo svetski nivo igre. To bez infrastrukture ne možemo.


RSE: Kako vi vidite sudbinu tih igrača? Ovde, ili u inostranstvu, u njihovim zrelim godinama, kako se to već događa u poslednjih tridesetak godina?


Veljko Paunović: Za mene je jako bitno da sam preneo momcima moje mišljenje. Takođe sam kao mlad otišao, i napravio grešku, ali sam se izborio i opstao. Uzeo sam teži put i uspeo sam da uživam u fudbalu kroz svoju karijeru.

Njima savetujem da naprave projekt svoje karijere, sa svojim savetnicima, sa ljudima koji ih vode, da li su to roditelji, menadžeri ili prijatelji. Oni moraju jasno da znaju da li im se taj projekt sviđa. Moraju da znaju gde žele da igraju, kako žele da igraju. Uvek u svom projektu treba da imaju A reprezentaciju. Oni su sada maturirali omladinski fudbal na najbolji mogući način. Ako naprave projekt svoje karijere i taj projekt im se sviđa, onda moraju da se bore i moraju da budu svesni da svoj projekt stalno moraju da osvežavaju, da stalno moraju da se bave svojim telom, svojim mentalitetom, svojim načinom života, jednostavno da prihvate fudbal kao stil života koji u svakodnevnici mogu da sprovode i da uživaju u njemu.

RSE: Zbog čega Srbija mnogo više uspeha, u poslednje vreme, beleži u konkurenciji mlađih kategorija, nego u seniorskoj? Sa seniorima je svašta pokušavano. Šok terapija stranim trenerima nije dala rezultate. Poslednji put smo na tim ličili pre pet godina u Južnoj Africi, kada je selektor bio Radomir Antić, koji ima špansko iskustvo, kao i vi.


Veljko Paunović: Seniorski nivo, A reprezentacija, je mnogo teži nivo. Mnogo je ozbiljniji nivo po pitanju očekivanja, po pitanju organizacije. U seniorski nivo sve reprezentacije ulažu najviše. Mi treba da shvatimo da smo mala zemlja. Nas je sedam miliona. Ne možemo da se poredimo sa Nemcima ili Brazilcima, ali imamo talenat. Naša očekivanja su jednaka tome. Mi možemo, kao što se sada desilo, da napravimo uspeh, ali moramo taj uspeh strpljivo da čekamo. Za to je potrebno vreme. Fudbal je izvanredna igra, koja svakome daje, ali konstantno su nam u startu očekivanja velika.

RSE: A šta je sa onim nefudbalskim elementima koji idu sa fudbalom - splavovi i ostalo?


Veljko Paunović: Svi igrači idu i u diskoteke i na splavove, i u Španiji i u svim drugim zemljama. Sve je pitanje količine i načina na koji se to radi. Svi ljudi vole da se provode i svi vole da se zabave. Sve je to normalno, samo treba naći momenat.

RSE: To što ste osvojili zlatnu medalju je faktički čudo. Osvojili su je mladi fudbaleri zemlje gde se fudbal pominje po navijačkim incidentima, nasilju, prodaji igrača vezanu sa politikom. Te su okolnosti toliko okoštale da se čini, bez obzira na veliki uspeh koji ste postigli, kako je naivan svako ko veruje da se takvo stanje može promeniti u ovoj zemlji.


Veljko Paunović: Kada smo bili na svetskom prvenstvu, postavili smo jedan sistem da, kada god smo imali neku situaciju ili problem, mi smo samo vadili naše bazične vrednosti. Analizirali smo gde to spada, da li u poštovanje, odgovornost, šta smo prekršili. Na taj način smo dobijali odgovor na sve.

RSE: Očekujete li da se takav sistem može primeniti i na ovo društvo? Odličan je sistem.


Veljko Paunović: To nije lako. To je borba. U reprezentaciji je lakše raditi jer ako se ne drži toga, možeš da ga promeniš istog trenutka. Na svetskom prvenstvu smo imali nekih situacija, koje sam detektovao u ranoj fazi, kada nisam bio zadovoljan onim što smo prevashodno pokazivali. U pitanju je bila odgovornost nekih ljudi. Rekao sam da neću dozvoliti nikome da to pokvari. Nikome, i po cenu toga da se neko vrati kući. To važi i za ceo stručni štab. To je kao u porodici. Napravili smo jedan porodični ambijent, u smislu da se zna ko je tata, ko je mama, ali nismo nikada nikoga prisiljavali ni na šta. Poštovanje je uvek bilo prema svima, ali smo tražili, i odgovornost i entuzijazam, za sve naše ciljeve. Štitili smo poverenje koje je proizlazilo iz takvih stvari.

Ovo sve zvuči možda previše idealno, ali uopšte nije tako. Ima puno borbe i puno situacija gde čovek mora jednostavno da se adaptira, da bude tolerantan. Tolerancija je još jedna vrednost koja nam je bila jako bitna, pogotovo na takmičenju od trideset dana, gde smo svakodnevno zajedno. Sasvim je normalno da negde neko nekome zasmeta, ili dosadi iz bilo kog razloga. Tolerancija je ta koja mora da postoji.

RSE: Bili ste dugogodišnji igrač i fudbalski internacionalac. Suočavali ste se sa problemom nasilja, kako u Srbiji, tako i u državama u kojima ste igrali? U Srbiji pretpostavljam da ste propratili zbog onoga šta se događalo na utakmici sa Albanijom, na partizanovom stadionu. Ivan Ćurković je govorio, prenosio upozorenje UEFA-e, da bi Srbija, zbog nasilja, mogla da bude isključena iz međunarodnih takmičenja. Kako gledate na taj problem? Koja bi ste vi potencijalna rešenja sugerisali, obzirom na iskustvo koje imate?


Veljko Paunović: Cilj je da to iskorenimo i da se to više ne dešava. I za sve u životu - postaviš sebi cilj i pitaš se kako doći do njega. Trebamo napraviti projekt i za to. Moramo bar pokušati ponovo nametnuti neke navijačke metode, gde treba fokusirati svu tu energiju na svoj tim.

RSE: Kako to nametnuti?


Veljko Paunović: Mislim da za to sada ne postoje baš idealni uslovi.

RSE: Znate da ovde postoji priča o privatizaciji klubova, da je donet zakon, ali da to sve slabo ide. Sam premijer je govorio da trenutno to ne može da se izvede. Koliko bi privatizacija pomogla u sređivanju stanja u sportu, tako i u fudbalu, u rešavanja problema nasilja?


Veljko Paunović: Mislim da je privatizacija dobra ali treba naći pravi model. Kada neko ulaže svoj novac, on traži da se taj novac njemu i vrati na neki način. Taj finansijski sistem kod nas još uvek ne postoji i nije jasan. Ide se u smeru da nisu tu baš uvek čiste radnje. Kako to ko tumači, ne znam. To upravo proizilazi iz toga što nisu jasni projekti. Nisu jasne stvari - čije je šta, ko je i kako je, odakle dolazi, gde ide. To su stvari koje treba da se razjasne kroz jedan model funkcionisanja, koji već postoji.

Ne treba da izmišljamo toplu vodu. Samo treba da pogledamo tamo gde to funkcioniše i kako se to radi. Jednostavno da putujemo, da pitamo, da razmenjujemo informacije. Ali, ako nemamo volju da to sprovedemo ovde, onda nema potrebe za tim.

RSE: Srbija nije usamljena u problemu sa nasilnicima. Primere svakodnevne vidimo, i u Hrvatskoj, i u BiH. Primetio sam da ste pobornik regionalne lige u fudbalu. Da li mislite da bi takav sistem regionalnog organizovanja doprineo da se stanje u sportu, ne samo u Srbiji, nego i u regionu, sredi? Za to nije još primer Jadranska liga jer više nije ništa čudno kada Partizan i Zvezda idu na Gripe i u Zadar. Nema više nikakvih ispada. Bilo ih je na početku. Da li mislite da je to neki metod i način da se ispadi i nasilje smanji?


Veljko Paunović: To je sigurno rešenje za ceo region. Iz toga razloga mislim da treba da se predstavi projekt sa UEFA-om i da se nađe model kako to može da funkcioniše.

RSE: A strahujete li od incidenata i nasilnika? Mislite da bi region mogao to da reši?


Veljko Paunović: Siguran sam da i za to postoji rešenje, nemoguće je da ne postoji.

RSE: Zašto funcioneri saveza i fudbalske legende Savo Milošević i Mitar Mrkela nisu bili na balkonu sa vama igračima? To baca senku na vaš uspeh i skreće pažnju sa povodom ovog razgovora. Da li je to detalj svakodnevnice Srbije, koji mora da umrlja malo dobrog što je postignuto velikim trudom, sve ono što ste vi i momci uradili na Novom Zelandu?


Veljko Paunović: I Savo i Mrkela su jedni od najzaslužnijih za ovaj uspeh. Jako mi je krivo što se to desilo, pogotovo zbog toga što smo mi na svetskom prvenstvu poslali poruku zajedništva. Sada dolazimo ovde i tog zajedništva nema.

RSE: Šta se desilo tamo? Političko prepucavanje, nešto interno?


Veljko Paunović: To ja ne znam. Mi nismo bili ni svesni. Savo i Mitar nisu hteli time da nas opterećuju, hteli su da puste momke da proslave, zaista ono što su zaslužili. Moje ljudsko, moje lično mišljenje je da je poruka zajedništva, koju smo mi poslali na svetskom prvenstvu, u ovoj situaciji bila svakako poljuljana.

RSE: Gledaju vas ovde kao na vesnika novog vremena u biznisu koji se zove fudbal? Za naše omladince je to i dalje samo igra, barem tako deluju. Gde u budućnosti vidite Srbiju na svetskoj fudbalskoj mapi - kao ozbiljnog rivala većini reprezentacija ili samo kao osrednjeg ili čak lošeg sparing partnera, kao što je sada slučaj? Hoće li se ikada promeniti stanje u ovdašnjem fudbalu?


Veljko Paunović: Mislim da se konkretno stvari menjaju, ali potrebno je vreme. Generacije, koje su do sada u omladinskom fudbalu pokazivale sve uspehe, koje smo imali u poslednje vreme, će ubrzo postati A reprezentativci. Održati taj nivo zahteva odnos o kome smo pričali tokom cele emisije. Iza ovih generacija će doći još mnogo dobrih generacija. To je ono što će jednog dana da preovlada.

Zbog toga verujem, ne predviđam, ne kladim se, da možemo da imamo evropske šampione u seniorskoj konkurenciji u narednih desetak godina. Sada treba da se radi. Mora da se pojavi iskra i varnica koja treba da zapali potencijal našeg fudbala, da bi se ovo ostvarilo.

  • 16x9 Image

    Milan Nešić

    Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. Pre toga pet godina proveo na Radiju B92.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG