Dostupni linkovi

logo-print
Kada iz političkog nadmetanja nestane prave supstance, onda bilo šta može postati tema, a bilo koji rubni fenomen može dospeti u središte, jer je „pravo“ središte ispražnjeno, napušteno. Recimo, nesporno je da će u Srbiji 6. maja biti održani redovni parlamentarni i lokalni, a možda i prevremeni predsednički izbori, ali čini se da su bar trenutno „vrućija“ tema od izbora koji će biti nesumnjivo održani, izbori koji teško da će biti održani, pogotovo u organizaciji države Srbije i u formi koja bi zadovoljavala bar neke minimalne proceduralne i ostale standarde. Reč je, naravno, o „srpskim“ izborima na Kosovu.

Da stvar bude još zaumnija, prava dilema više izgleda i nije hoće li takvih izbora (bar na severu Kosova) biti, nego kako da vlast u Beogradu te izbore nekako potiho stornira, a da za to ne plati neprihvatljivu i neisplativu političku cenu. Demokratska stranka i njeni partneri u vlasti postali su nekom vrstom talaca sopstvene kalkulantske politike: godinama su održavali privid Kosova kao „neotuđivog dela Srbije i njenog ustavno-pravnog poretka“, iako naravno nisu mogli ne biti svesni toga da se radi o prilično jeftinoj iluziji koju pruža „Koštuničin ustav“, s famoznom preambulom postavljenom kao neka vrsta univerzalnog štita protiv stvarnosti. Nevolja je, kao i uvek, što efikasan štit protiv stvarnosti, osobito na duži rok, još niko nije patentirao (osim možda u nekom petparačkom naučnofantastičnom stripu), i teško da će mu to ikada poći za rukom. Politika možda i može biti, bar po nekim prizemnijim shvatanjima, neka vrsta trgovine iluzijama, ali i tu treba imati mere, jer račun za odviše upadljivo razilaženje sa realnim stanjem stvari neumitno stiže na naplatu.

Izborni plakat u Beogradu, mart 2012.

Izborni plakat u Beogradu, mart 2012.

Primetna doza „spinovanja“ oko eventualnog privremenog puštanja Vojislava Šešelja na slobodu – a usred predizborne kampanje – takođe je deo priče o rubnim fenomenima koji dospevaju u središte pažnje jer je „pravo“ središte nekuda iščilelo, dakle, jer ključni akteri (dakle, pre svega demokrate i naprednjaci) izbegavaju realni i sadržajni politički sukob, nego se zajednički vrte oko istog fonda „prosečnom biraču“ navodno ugodnih fraza, pokušavajući da pobede suparnike na bolji „umetnički dojam“ u okviru istog fonda ideja – ukoliko se tu o bilo kakvim idejama još može govoriti.

Dobro, možda Šešelju „uništenje izdajnika Nikolića i Vučića“ sada jeste nekom vrstom životne misije, naravno uz uništenje Novog svetskog poretka i tako to, ali nije prejasno kako bi se sve to inače sasvim zamislivo – znamo aktere, naime - valjanje u blatu moglo dobro odraziti na Srbiju u kontekstu njenog demokratskog i evrointegracijskog preobražaja – čak i kad bi Šešeljevo momentalno ukazanje u Srbiji zaista bilo moguće. Ovako, ispada da su Nikolić i Vučić svojevremeno bili zgodne alatke za „razbijanje Šešelja“ – to jest, jedinstvene Srpske radikalne stranke – a da bi sada Šešelj navodno bio idealan saradnik (makar kroz ono što se nekada zvalo „neprincipijelna koalicija“) za „razbijanje“ opasno naraslih naprednjaka. Ovaj rezon bismo mogli nazvati „teorija mungosa i zmije“, a kako se to završava, valjalo bi pitati stanovnike Mljeta.

I tako, predizborni dani teku, pravih uzbuđenja nema ni na vidiku (dobro, i nije da nam baš nedostaju), i čini se da se najveći deo srpskog javnog mnjenja - opredeljenog za bilo koga, ili ni za koga, ili protiv svih – udobno smestio u nekoj vrsti rezignirane inercije.

To je na jednoj strani svakako dobro, jer je krajnje vreme da izbori u Srbiji postanu „rutinska stvar“, a ne pitanje života i smrti, ali na drugoj i nije, jer tu vrstu letargije Srbija u ovakvom stanju naprosto nije u prilici sebi da priušti, to joj je (još) preluksuzno. Ali, i tu letargiju suštinski diktira politička klasa svojim „politikama bez supstance“ (ili pak sa supstancama dokazano otrovnim i štetnim), pa joj je zaludu da se zbog nje vajka. Biće, dakle, još veštačkih uzbuđenja, u to ne treba sumnjati. A onda nakon 6. maja, „kad se prebrojimo“, tek počinje prava trka; mnogo neizvesnija od dotadašnje.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG