Dostupni linkovi

logo-print

I u zemljama sa mnogo manje populističkim vlada(vina)ma pred izbore je teško izbeći da se svaki politički događaj čita i tumači u izbornom ključu, pa kako bi se to tek izbeglo u današnjoj Srbiji? Recimo, prvostepena oslobađajuća „haška“ presuda Vojislavu Šešelju već je pročitana kao vetar u jedra njegovim radikalima, mada se tvrdi i da bi osuđujuća presuda bila to isto, samo na nešto drugačiji način. Zanimljivije je, međutm, videti šta to donosi ili odnosi vladajućoj stranci? Koju, znamo, vode i dobrim delom sačinjavaju nekadašnji radikali.

Većina posmatrača će se složiti da ovakav (trenutni) pravni ishod na naizgled paradoksalan način ide naprednjacima u račun, jer u umereno ojačanom Šešelju dobijaju „najdražeg neprijatelja“, dežurno strašilo, „antievropsku“ preteću batinu – sve ono što su radikali često bili i u vreme Miloševićeve vladavine, a Milošević ih je i zatvarao u tamnicu i praio vladu s njima, kad mu je šta bilo zgodno. Teško je oteti se utisku da bi SNS-u radikali bili pogodniji suparnik s desnice nego DSS i Dveri, ili bilo ko drugi iz tog miljea (bližeg crkvi i nacionalističkoj inteligenciji nego paravojnim formacijama iz devedesetih, ili prigradskim „zavičajnim“ klasterima ratno-tranzicionih gubitnika, nemoćnih klijenata države), jer su to stranke koje imaju drugačiji politički pedigre, i teže ih je kontrolisati.

Poslednih je nedelja Vučić nekoliko puta insistirao na „suprotstavljanju desnici kao najvećoj opasnosti“, što je pravljenje jasnog predizbornog „rova“ na tu stranu. Na drugoj strani, veoma je zaoštrio i retoriku prema Socijalističkoj partiji Srbije, i koliko god da je sve to i uobičajena kampanjska pirotehnika, čini se da to nije predaleko od trenutka kad će se otići do tačke odakle se teško vratiti u iole podnošljive partnerske odnose. Poruka je jasna: SNS ne želi više u vlast s Dačićevom strankom, ako na to ne bude primoran aritmetikom novog skupštinskog rasporeda snaga.

Na trećoj strani, jasno je da „građansko-proevropska“ opozicija, pre svih Demokratska stranka, povlači jasnu demarkacionu liniju prema Vučiću i SNS, a važi i obrnuto. Same, pak, stranke iz tog dela spektra toliko su se na sitno podelile i isposvađale da im preti potop sličan onom koji je pre dve godine zadesio desnicu: mnogo iracionalno izdeljenih lista od kojih ni jedna ne prebacuje cenzus (što potencijalno rezultira fatalnom nereprezentovanošću te političke opcije u parlamentu); ili jedna možda i prebaci, ali to je i dalje premalo ne samo za vlast – o tome kao da niko iole ozbiljan ni ne misli – nego ni za bilo kakvo značajnije prisustvo, tek za puko političko preživljavanje u, kompjuteraški rečeno, „powersave mode“.

Nakon tako temeljito povučene i podebljane linije razgraničenja prema otprilike svima i svemu na političkoj sceni Srbije, Aleksandar Vučić sve učestalije tronuto govori kako je – „po najnovijim istraživanjima koja imamo“ - njegova lista „na rubu poraza“.

E sad, nakon tako temeljito povučene i podebljane linije razgraničenja prema otprilike svima i svemu na političkoj sceni Srbije, Aleksandar Vučić sve učestalije tronuto govori kako je – „po najnovijim istraživanjima koja imamo“ - njegova lista „na rubu poraza“. Neko će reći, i to neće biti po sebi netačno, da se ovako šalje mobilizacijska poruka iliti upozorenje svojim biračima da se ne uspavaju i ne uljuljkaju u preteranoj sigurnosti, pa da dozvole sebi luksuz da masovno ne izađu na izbore.

Ovo je još i razumljivo, ali ipak, ima nečega opasno upozoravajućeg (ili, pre će biti, upozoravajuće opasnog?) u ovoj Vučićevoj retorici, a s obzirom na činjenicu koju jedva da iko osporava, a to je da svi očekuju nadmoćnu pobedu Srpske napredne stranke. Nju očekuje, da se ne lažemo, i sama Srpska napredna stranka.

O kakvom, dakle, „rubu poraza“ govori Vučić? Jasno je svima da bi moralo da se dogodi čudo neviđeno pa da SNS ne bude okosnica vlasti i nakon 24. aprila. Istinskom porazu naprednjaka (izborni poraz vladajuće stranke u višestranačkoj demokratiji znači jedno: odlazak u opoziciju) praktično se ne nadaju ni njihovi najljući protivnici. Pa, o čemu se onda radi?

Vučićevo apokaliptično zazivanje blizine poraza moglo bi se shvatiti i kao njegova revolucionarna redefinicija tog istog fenomena, to jest poraza: „Poraz je kad ja i moja stranka nemamo apsolutnu većinu“. To već opasno miriše na shvatanje politike koje je neizlečivo autoritarno, koje demokratiju i pluralizam vidi više kao ornamentiku nego kao suštinu, više kao nužno zlo i prelazno stanje do trajnog uspostavljanja „naše“ prevlasti, nego kao prirodno, čak poželjno i dubinski zdravo stanje društva.

Da li je neko iznenađen ovakvim nalazom? Autor ovog teksta sigurno nije, ali bez brige, naći će se već više nego dovoljno onih koji će pokušati da ga opovrgnu na svaki dostupan im način. Sve je to lepo, uostalom, bilo bi mnogo bolje za Srbiju da su oni u pravu. Eh, prava šteta što je to doduše moguće, ali je jako, jako malo verovatno.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG